Предлог за акцију: Подржимо снимање серије „Косово – између неба земље“ — Стање ствари

Снимање документарног серијала „Косово – између неба и земље“, после дуготрајних припрема започело је у августу 2016. године. Снимања су до сада била на локацијама у Београду, Крушевцу, Манастиру Манасији, Раваници, у Звечану, Косовској Митровици, Грачаници, Призрену, Великој Хочи и Ораховцу, а планира се наставак снимања у више српских градова. Урађено је око четрдесетак интервјуа, […]

via Предлог за акцију: Подржимо снимање серије „Косово – између неба земље“ — Стање ствари

KAKO JE OBNOVLJENA NDH! — The Balkans Chronicles

Zloglasna Nezavisna Država Hrvatska je temelj današnje Hrvatske! Dolaskom HDZa na vlast u Hrvatskoj tokom 1991. godine, otpočeo povratak NDH.Reetablirani su endehazijski simboli, poput kune, zastave i državnog grba.Vrhunac tisućuljetnje hrvatske kulture, bilo je i spaljivanje 2.ooo.ooo knjiga štanpanih ćirilicom.Posle toga su palili ljude,jer je trebalo:„trećinu Srba pobiti, trećinu raseliti, a trećinu pokrstiti“… Pre petnaest […]

via KAKO JE OBNOVLJENA NDH! — The Balkans Chronicles

Anti NATOProtests interv.

q) The anti-NATO protests succeeded in gathering thousands of people, yet they weren’t officially promoted beforehand. How did people find out about them in the first place, and what’s been society’s reaction to this protest movement? 

The anti NATO protest (actually the protest triggerred by the ratification of  NATO’s Support and Procurement Organization (NSPO)Treaty Serbian goverment signed  with NATO;   It is the Status of Forces Agreement (SOFA), signed by the previous government and ratified by this one last March, that actually allows NATO personnel free passage across Serbia and immunity from taxes, fees and prosecution; and that’s not all – NATO shall have their own  Counterintelligence force protection source operations incorporated in Serbian intelligence service.

There are still grave memories on what was done by NATO here – The alliance supported ethnic cleansing of Krajina Serbs, providing  logistics, armament to the ressurected  Independent state of Croatia (WW II Hitler’s satelite, where between 700 000 and some sources claim over a million Serbs were massacred by Croatian Ustashi) then armed, trained and transported militant Islamists in Bosnia turning it into Wahhabi save haven,  then in Kosovo i Metohija openly siding with Albanian terrorists in aggression on then souvereign state of Serbia.

Before the very eyes of NATO, the Albanian terrorists were looting, destroying  graves, ancient monasteries, whole towns and villages have simply dissapeared;  In their reports from the province, NATO uses exclusively newly given Albanian toponymes, they publish maps even with totally  Albanized toponymes, and that’s  as dangerous as their ’99. bomb.

Not to mention consequences of DU.

In May 1999 the United Nations have hidden from the public the report by Bakari Kante, head of the first mission of UNEP (United Nations Environment Program) about the environmental consequences of the bombing of Yugoslavia.

The UN has never published the text, but parts of it leaked to the public thanks to the interviewee of “Vesti”, American independent journalist Robert Parsons, a reporter from the international institutions in Geneva.

He managed to get Kante’s report from his source in UNEP and publish its parts in June 1999 in Geneva daily “Le Courrier” in an article entitled “Hidden alarming report on the consequences of the bombing of Yugoslavia: Toxins that UN will not see”.

After 12 days of his stay in Yugoslavia, which was still being bombed at the time, in May 1999, where he was with missions of other agencies of the UN system, Bakary Kante submitted a report to UNEP which speaks of ecological horror: atmosphere and the soil in former Yugoslavia have been permanently contaminated with toxic materials because of the bombing of industrial-chemical complexes and use of depleted uranium weapons.

The report was categorical in the assessment that the future generations living on the bombarded soil will suffer from cancer, leukemia, the number of miscarriages and deformities of newborns will be increased.

Kante’s report further says that because of the bombing, the nature in Yugoslavia has been contaminated with toxic substances among which the most dangerous is polychlorinated biphenyl (PCB), highly cancerogenous and responsible for immunological diseases. The report stresses that one liter of PCB is enough to contaminate one billion gallons of water.

Anyway, after all that has been done it’s both humiliating and creepy to find Serbs surrendered to NATO, and the people,  public has clearly demonstrated what they thinks about it. Even those who didn’t participate in protest, say that they feel so proud about it, for it reminds us of some of the greatest days in our history, when the people of Serbia said NO to the aggression, occupation  of injustice (while others welcomed  them wormly, with music and flowers.

According to what I  saw this treaty with NATO doesn’t represent neither close ties,  nor Serbia’s approaching towards membership. but rather  capitulazion, subordination to all the member of the Alliance.

As  for the media blockade, that’s amazing. Only a month ago, reporters were protesting because a minister made vulgar comment that he pefers (female) reporter sand journalist, when they kneel. (The minister was fired later).
When they decided to obey and turn the blid eye’ to protest, all of them, failed on their knees.  And not  a single disonant voice from media.
That’s the way it is in Media: kneeling is ok most of the time; sometimes we remember dignity and honour, and then no kneeling anymore.  But then things change again, and that’s an endless circle of kneeling, more or less.
But, the people  were informed about protest the same way we saw in so called Arab spring – via soc. networks, Twitter, facebook, SMS – the  way it was done in Tunisia.
Once organized, and when thousands of people flood the streets, it seemed to me that even the organizers were surprised. You know, after 2008. (Kosovo is Serbia protest) there has been no such successfull protest with so large number of people.
There was everything – energy, will, absence of fear… and organizers decided: ,OK, that’s it, the protest is over.” Just like that. They ought to remain on the streets until Goverment responds.
For the time being, as for the referendum demands, looks like the gov. keeps the same attitude they shown for protest –  they remain mute. And that could trigger the protests.

Q) The protesters said that they will hold more rallies if the government doesn’t reverse the agreement or put it up to a referendum by 27 March, so what do you think will happen? Will the government agree to this, and if not, what do you think the reaction will be among the people and the protesters?

Next protest is scheduled for the begnning of Match in Niš (4 or 5th?), and if goverment doesnt bring decision to hold referendum, the general protest will be held on 27 March, and theres strong symbolism there: that’s the same day 1941. when peoples riots against the Tripatrite  Pact (with Hitler)  provoced Hitler so that he engaged German troops in Serbia instead on attack on the Soviet Union.  Majority of the peple identify theselves with anti fascist protesters 1941, since they were triggered by  Kingdom of Yugoslavia signig one millitary contractc, that time with Hitller.
If it comes to further protests, there’s a great chance for them to succeed.

Q) Serbia is expected to hold early elections at a later unannounced date. How do you think this new protest movement will factor into that? Could it become a unifying issue for the opposition?

As for the ELECTIONS, off the record,  there’s 24. April circling .  But what if Gov. decides noot to hold Referendum we could have people on teh streets and the elections.
Could these protests be a unifying corner stome for the Serbian opposition?  I remeber when anti Milošević roits had sich function – they brought together parties that don’t have much in common;

The issue is that we have to face the reality – who represents opposition in Serbia? There is so called pro EU opposition, consisting of former rulling politicians, whose mantra is EU, NATO membership, so called Kosovo recognition, etc.  They have signed SOFA treaty (Status of Forces Agreement), which led towards  NSPO  – treaty with NATO’s Support and Procurement Organization  signed last week. They name themselves oposition, but they’re supported by unnational privileged minority that rules institutions, (western funded NGO’s) and simialr.

On the other hand, Prime Minister Vučić and his Progressive party keep patriotic rethoric, but their deeds collide with with their words.

It’s strange that ‘our western friends’ – a phrase often used by Serbian politicians, have forced Prime minister Vucic to swollow that soure pill – signing the agreement will certainly  result

Any organized oppositional front  that would be trully patriotic and, at least not pro NATO is what Serbia needs; There are some (STILL) smaller movements and organization but their inner infrastructure is still not developed enough.
Still I believe in miracle.


Надреалисти као научни узор: ,,Srpsko-hrvatski objasnidbeni rječnik”, Матица Хрватска, Загреб 2015.


Objasnidbeni rečnik

Мислила сам да је у питању шала или, у најбољем случају, квазинаучни куриозитет кад сам прочитала вест да у Загребу излази први ,,Српско – Хрватски објаснидбени речник”,
Чињеница да је издавач Матица хрватска, и да је аутор тамошњи професор са завидном међународном каријером, Марко Самарџија, ме је отрезнила, па сам зграбила Новости и – имала сам шта да видим.
Високоштовани професор је своје знање и титулу стекао, претпостављам, поштеним радом, учењем и залагањем. Из овог речника (или ‘речника”) се то не би могло рећи. Професор читаве речи, синониме извлачи из корпуса српског језика и проглашава их – хрватским. Крађа без премца, Скандал. Тако је реч БУВЉАК на ‘хрватском” сваштарница (сваштарница је реч стара, српска, моји бака и деда је и дан данас користе за оставу у којој држе гомилу којечега); реч НЕВАЖАН проглашена је хрватском речи која се на српски језик ,преводи’ као безначајан, ДОСЛОВНО је хрватска реч која се на српски ,преводи’ као буквално, итд, итд.
Проф. Самарџија правда потребу за речником тиме што млади Хрвати не разумеју и не знају довољно о језику који се говори у Србији. (!)
И тако је професор постао тат ( тат је стари загребачки назив за лопова, с почетка па све до средине 20 века) – похарао је српске изразе, угурао их међу корице и – прогласио их за хрватски језик.
Похара без премца.
Ово није ништа мања крађа од оне с манастирима на КиМ и фарсе око УНЕСКО. И није случајно изабран овај тренутак.
Шта ће бити са делима у којима се понављају неке од 1000 речи које је проф. Самарџија ноншалантно и разбојнички отео? Спадају у дела хрватске књижевности, или макар на тзв. хрватском језику?
Пошто државе нема, ( на САНУ нећу да трошим речи), где су наши лингвисти, професори и доктори, да стану на браник отаџбине?
Немамо ми ништа од гостовања по емисијама и Јутјуб снимака.
Учините нешто конкретно. Обратите се писмима међународним комисијама, нека макар остане траг. Тај траг ће једног дана, кад се односи у свету промене. бити онај ослонац са кога ћемо моћи да кренемо у повраћај онога што нам је отето.jezicki-nadrealisti

Високоштовани професор као да је инспирацију црпео из Топ Листе надреалиста. Таква му је и наука, уосталом погледајте снимак Надреалиста:  https://youtu.be/DztrX5dXmxU

Нема разлике.


Kisha D. Dorado

,,У Норвешку, у смрт” – потресно сведочанство о српским ратним заробљеницима током II Св. рата у норвешким нацистичким логорима

Кнут Флувик Туресен у књизи “У Норвешку, у смрт” исписао потресну причу о српским заробљеницима. Најмрачније поглавље норвешке историје, каже аутор књиге


Напокон истина: Кнут Флувик Туресен  – Knut Flovik Thoresen

НА крвавом путу су корачали исцрпљени и измучени Срби певајући: “Марширала, марширала краља Петра гарда”. Чули су се кораци дрхтавих ногу. Чули су се удари чекића о камен, све док заробљеник не би пао поред дела које је градио го до појаса, док су га киша и суснежица шибале и стражари крвнички тољагали.”

Овим речима Кнут Флувик Туресен започео је потресну причу о српским заробљеницима у норвешким нацистичким логорима током Другог светског рата. Своја сазнања о 4.060 људи, који су отерани на робовски рад, преточио је у књигу “У Норвешку, у смрт”. Своје дело представио је на недавно одржаном Сајму књига, где је гостовао на позив српског издавача “Catena Mundi”.

– Рођен сам на северу Норвешке и још као дете слушао сам приче о страшним судбинама затвореника – говори Туресен за “Новости”. – Сматрао сам да би ово мрачно раздобље наше прошлости требало дубље осветлити. Данас наши ђаци путују у Аушвиц и друге логоре како би учили историју, без обзира на то што ми то исто имамо у Норвешкој. Норвешка мора да се прикаже Норвежанима и као место непознатог геноцида.

jugoslaviske krigsfanger

Српски ратни заробљеници на принудном раду у Норвешкој

Туресен је 1994. први пут дошао на Балкан. Као официр Плавих беретки боравио је у Сарајеву, а онда је отишао у Модричу где је упознао садашњу супругу. Као војник крајем деведесетих био је и на Косову.

– Заволео сам Србе и Србију – прича Туресен. – Никад нећу да заборавим топлину са којом су ме српске породице примале у своје домове, чак и у време НАТО бомбардовања. Желео сам да им се одужим истином о заборављеним жртвама из логора смрти.

Историчар по струци, Турсен је у својој домовини постао познат када је у популарној телевизијској емисији “Широм Норвешке” приказао приватни ратни музеј у Неденесу. Објавио је више ратних књига, а заједно са удружењима Срба у Норвешкој борио се против ревизије историје коју су покушали да организују Хрвати.

cuvari konc logora2

Фотографија логора у Евре Јернван (Øvre Jervann), северно од Нарвика, августа 1942. Логор је основан у вези са масакром код логора у Беисфјорду(Беисфјорд). Овај  логор код Евре Јернван-а је постојао само пет недеља у периоду од 20.јула-25. августа 1942. 242 заробљеника су умрли од глади, болести или били случајно убијени. Јуна месеца 2011 је откривен споменик погинулим у овој области.

– Српске жртве у радним логорима у Норвешкој не смеју да се сакрију, нити забораве – каже Туресен. – Поглавље о српским логорашима је можда најмрачније поглавље норвешке историје. Они нису имали никаква права као ратни заробљеници и прилично је произвољно одлучивано да ли ће да живе или да умру.

Преживели учесници догађаја у норвешким логорима данас су малобројни. Туресен је, ипак, на основу неких сведочења успео да склопи коцкице мозаика.

Logor rep-knut_700

Један од норвешких логора у којима су страдали Срби

– Живели су страшно, ако се то уопште може назвати животом – каже наш саговорник. – У логорима је било доста совјетских заробљеника, али су највише страдали Срби. Између наших власти и Немаца постојао је договор да се у наше логоре пребаце заробљеници из Србије. Њих није било довољно, па су усташе послале заробљенике српске националности из НДХ. Неки су чак послати из злогласног Јасеновца.

Посебан део књиге посвећен је Николи Рокићу, преживелом заточенику који је остао да живи у Норвешкој после Другог светског рата.

Био је војник Драже Михаиловића и није смео да се врати у Југославију – прича Туресен. – Усташе су га, заједно са осталим заробљеницима, послале у Норвешку. Био је у најозлоглашенијем норвешком логору, али је после рата одлучио да остане. Није хтео “кокарду да замени петокраком”.


СИТУАЦИЈА у Југославији била је током окупације много сложенија и запетљанија него у Норвешкој – објашњава Туресен. – Југославију су окупирали Немци, Италијани, Мађари и Бугари. У једном те истом ратном позоришту одигравали су се геноцид и грађански рат и револуција. Убијали су и четници и партизани, али погрешно је ставити знак једнакости између оног што су они урадили и усташког геноцида. Док су партизани и четници одговорни за убиства из освете и друге нападе, усташе су спроводиле добро испланиран и системски геноцид.


Логори у којима су су држани заточени Срби, тзв. СРПСКИ логори у Норвешкој понекад се погрешно називају логорима ратних заробљеника. Нису то били, јер су у њих слати млади момци и мушкарци да би умрли – каже Туресен. – Тврдње да су српски логори били логори за истребљење поткрепљује податак да је укупно убијено 2.420 логораша. У логорима у Карашоку, Бејсфјорду, Ботону, Корегену и Усену преживело је мање од трећине заробљеника.

Саша Димитријевић22. Јуна, 2011: Саша Димитријевић посипа српску земљу приликом откривања меморијалне статуе српским ратним затвореницима који су умрли у заточеништву у месту Øвре Јернванн у општина Нарвик, Нордланд, (Норвешка), за време другог светског рата.  Фото: Харалд Харнан

Дело Кнута Флувика Туресена значајно због још једне ствари.  Заробљеници који су довожени са територије НДХ, па и они из логора Јасеновац,  уписивани су као ‘хрватски”, док се радило о Србима које су хрватске усташе држале заточене и масовно убијале у НДХзијским логорима. Наиме, према извештају начелника полиције и безбедносних служби од 14. јула 1942. године, 2840 српских и 1300 “хрватских” (тј. са хрватске територије) затвореника је до тада послато у Норвешку у три групе. Сви затвореници из Србије су били послати  и стигли су у Норвешку, што није био случај са затвореницима из Хрватске. Од око 2950 заробљеника који су доведени из логора Јасеновац, само 1300 (44.1 %) су били послати и стигли су у Норвешку. Ове бројке доста говоре о физичком стању и радној способности затвореника из Јасеновца. Иако је излазак из логора значио спас од загрантоване смрти, долазак у београдски логор или транспорт до Норвешке су означили почетак нових великих мука.

Д. Матовић, Вечерње Новости, 06.11.2015. http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:575466-Zaboravljene-zrtve-iz-logora-smrti

Филм: “Десет дана на Светој Гори” – Ненад Бадовинац

Филм “ Десет дана на Светој Гори“. Филм је сниман полу-професионалном камером, а касније монтиран у кућној продукцији. Производња, 2015. године.


Филм ” Десет дана на Светој Гори”. Филм је сниман полу-професионалном камером, а касније монтиран у кућној продукцији. Производња, 2015. године.

View original post

Kako Reči Menjaju Značenje: Albansko, Kosovsko i Srpsko


, ,

Poslednjih godina najveći problemi za Srbe i najdiskriminatorskiji zakoni prema njima doneseni su na Kosovu i Metohiji. Takozvane Kosovske vlasti Srbe proteruju, zatvaraju ih; ruše njihove drevne manastire; tzv. kosovska policija (čije pripadnike Srbe , stanovništvo često zove janičarima) ih progoni.
Nekakva lažna kosovska skupština oduzima Srbima prava, proglašava nezavisnost, izdaje dokumenta, zahteva međunarodna priznanja, traži da postane članica UNESCO.
Sa kojim/čijim kulturnoistorijskim spomenicima, znaju to podnosioci zahteva, a znaju i oni koji će im, po svemu sudeći, zahtev i prihvatiti.
Setila sam se Kara Murzinih reči, da ,,dati lažno ime – podjednako je važno u manipulaciji svešću kao što je u ratu dati diverzantu dobra dokumenta i maskirati ga u uniformu protivnika.”
Takvo predstavljanje arbanaškog kao kosovskog je svojevrsno uvaljivanje roga za sveću i perverzija.  Ako je jedan Hašim Tači kosovski  zvaničnik, ispada da je sve sa prefiksom ,,kosovsko” prema Srbima neprijateljsko i tuđinsko; u njima sam pomen, npr.  Kosovske vojske izaziva gnušanje, u najmanju ruku (kao i u meni, uostalom).

Naši mediji izveštavaju o Kosovskom zakonu koji briše silovane Srpkinje (Alo, Sept. 15); Zakonom “brišu” silovane Srpkinje; zatim o nekakvom ,,kosovskom” analitičaru Ljumiru Abdidžiku (koji je,  kao slučajno, Albanac), Blic, 1. septembra; Zatim o opomeni ,,kosovskih” stručnjaka: Kosovski stručnjaci: Opasnost od formiranja balkanskog ISIS- Radio (šatro)Slobodna Evropa, isto 1. Septembar; i naravno, nezaobilazni  B92 u članku “Rizik od formiranja balkanske ID?”  kao i pamflet tekstu gde prenosi izjave nekakvih ,,kosovskih analitičara” , sve redom Arbanasa, koji se žale: ,,Srbija nastavlja sa svojom licemernom politikom na dva koloseka, kažu kosovski analitičari,   “Srbija licemerna, pravi se fina pred svetom…” ; tu je i ,,kosovski ” premijer, Hašim Tači (Arbanas, terorista odgovoran za više desetina ubistava). koji izjavljuje kako “Dačić može da preuzme kosovski pasoš, pošto je rođen na Kosovu” (VestiAug 24, 2015)
Zatim, Kosovski muzičari održaće koncert u Berlinskoj Filharmoniji, piše naša agencija Beta, Hm, ne verujem da je u pitanju Vasilisa, niti pojci nekog od manastira. Da, opet su to Arbanasi. BetaSep 3, 2015, i o smrti  ,,kosovskog”  etnografa i člana ”kosovske” akademije nauka (albanske) Krasnićija, i tako dalje i tako dalje.. Mnogo je takvih primera, svakog dana nebrojeno puta u vestima i dnevniku svedoci smo namernog unošenja zabune i kriminalne jezičke desrbizacije Kosova. 

 Dakle, više nema sumnje, – uspeli su.

Nekad, ne tako davno, Srbima je Kosovo i sve kosovsko bilo svetinja, od Kosovskog boja preko zaveta i crkava. Pesnik Milan Rakić, dok je pisao stihove Kosovskim junacima, pevao je o onima koji su ove što se danas predstavljaju kao ”Kosovo” , porazili i od njih kosovsku zemlju oslobodili:
,, Kosovski junaci, zasluga je vaša
što poslednji beste. U krvavoj stravi,
Kada trulo carstvo oružja se maša,
Svaki leš je svesna žrtva, junak pravi.”
Danas su, u nekim krugovima, ,,kosovski junaci” Bitići, Taći, Haradinaj i albanski teroristi. Svi Albanci, samo ne Srbi. Oni koje su, dok su bili u službi jedne druge sile i u njeno ime zulumćarili, kosovski junaci pobedili.

Ali danas imamo psihotičnu situaciju. Srbi, ili bar njihov dobar deo i listom svi mediji, prihvatili su albanizovanje Kosova. Umesto da se sami, među sobom makar, dogovore da je ta nekakva vlada koju na otetoj zemlji čine Arbanasi i bivši Srbi koji svoju pravu pripadnost prikrivaju još samo iza srpskog imena i prezimena, albanska, a nikako kosovska, da su dokumenta koja ona izdaje albanska, a ne i kosovska, oni, najpre u medijima, pa onda i u ličnoj komunikaciji, čine ono što Arbanasi i žele: priznaju da je albansko jednako Kosovsko.
Dakle upravo isto ono što Arbanasi čine na međunarodnom planu.
Bilo bi jednostavno srušiti svaki takav albanski pokušaj na krajnje jednostavan način.  Dovoljno bi bilo upitati Taćija ili bilo koga od Albanaca,  koji je bio njihov položaj u Jugoslaviji, pa i u Srbiji.
Odgovorili bi da je to  položaj nacionalne manjine ( u staroj Jugoslaviji se nacionalna manjina nazivala i narodnost, pa ssmo imali da Jugoslaviju čine narodi i narodnosti, gde su narodi bili južnslovenske republike članice SFRJ, dok su narodnosti bile nacionalne manjine: Albanci, Mađari, Bugari, Italijani, Slovaci, itd).
Sledeće pitanje bi bilo: Koje nacionalne manjine?
– Nacionalne manjine Albanaca.
(Ne nikakve fantomske nacije Kosovara, nego baš Albanaca. Isto ti se može naći i u starim zapisima, enciklopedijama, pa i u Ecyclopedia Brittanica, makar u unosima pre 1990 -ih).
Tačka. Hvala, nemam više pitanja.
Dakle nema nikakvih Kosovara ni kosovske nacije.

Ali šta čine mediji? Šta rade Srbi? Umesto da se pobune, oni daju vetar u leđa ovoj mimikriji i prevari, te papagajski ponavljaju kako je to ,,Kosovski premijer Hašim Tači”, ,,kosovska policija, carina, Skupština, pregovaračka strana (!?)”, isl, ne shvatajući, (hoću da verujem da to ne čine smišljeno i zlonamerno) da tako onima koji im uzmu ime daju overenu tapiju na sve ono što uz to ime ide.
Jer sve počinje od reči i ,,u početku beše reč”.
Tako se manipulacijom, pridev ,,Kosovski”  umesto da u nama probudi ponos, ratnički duh, rodoljublje i žar, a da prva asocijacija budu epski ciklusi i vitka pojava Kosovke devojke, osunčano polje božurova, polako izmešta iz zajedničke herojske i slavne tačke srpskog nacionalnog bića, i prebacuje u negativnu, nepravednu, ubilačku tačku s likom Hašima Tačija, dvoglavim crnim orlom i crkvama u plamenu…  – . slikama koje predstavljaju uvredu svakome ko o Kosovu ima makar i maglovite predstave.

Ko u Srbiji Albance i njihove institucije lažno predstavlja, s prefiksom ”kosovski”? Ko dovodi narod u zabludu da je Kosovo – Kosovsko, sa značenjem albansko?
Kome je u interesu da Kosovo i kosovsko ogadi Srbima, da bi ga se oni i sami sa gnušanjem odrekli, jer je sve što je kosovsko prema njima neprijateljsko, te  će se neizbežno razviti antagonizam?

Naročito danas od izuzetnog su značaja reči S. Karamurze, – da je ..,, dati lažno ime – podjednako je važno u manipulaciji svešću kao što je u ratu dati diverzantu dobra dokumenta i maskirati ga u uniformu protivnika.”

Na kosovskom počiva grabežljiva albanska šapa, i ona otima sve što taj prefiks nosi: istoriju, tradiciju, manastire, gusle i kosovski ep.
Protiv toga se moramo boriti svim sredstvima u ratu u kome je svako od nas vojnik, a bitka i oružje je samo jedna, jedina reč.
Za početak.

Autor: KIsha. D. Dorado.

Pogazili želju velikog Beare – i pored izričite želje da bude sahranjen u porodičnoj grobnici na pravoslavnom groblju u Zelovu kod Sinja, Hrvati su ga sahranili kao katolika na splitskom Lovrincu!

Navršilo se godinu dana od smrti legendarnog golmana koji je hteo da počiva na pravoslavnom groblju kod manastira u Zelovu. Posebno je bio vezan za manastir Dragović. Uvek kraj sebe imao ikonu Svete Petke

I u najteža vremena, tokom rata devedesetih, održavao je kontakte sa nama, obilazio je naše svetinje i davao novčane priloge. Posebno je bio vezan za manastir Dragović, koji je do moždanog udara 2011, sa suprugom Jadrankom, vrlo često i sa radošću posećivao. Voleo je i da razgovara sa monasima, koji su ga uvek lepo dočekivali.Poslednji put, kažu, sa Vladimirom Bearom sreli su se sredinom oktobra 2013. godine. U njegovom stanu u Splitu, posetio ga je sveštenik Slavoljub Knežević sa svojom ćerkom i jednim Bearinim rođakom. Razgovoru je prisustvovala i Vladimirova supruga, a o toj poseti pisalo je na dve strane i u eparhijskom listu “Krka”, krajem oktobra 2013.

– Iako je, posle prvog moždanog udara 2011. godine i operacije koja je usledila, bio slabog zdravlja, primio nas je vrlo srdačno – priča prota Knežević. – Poseta je protekla u vrlo prijatnom i toplom raspoloženju. Trudili smo se da ga što manje opterećujemo, ali je on bio vrlo raspoložen za razgovor. Pošto sam bio njegov paroh, po blagoslovu episkopa Fotija, poklonio sam mu tada ikonu-diptih Presvete Bogorodice i Svete Petke. Mnogo se obradovao. Rekao mi je da mu je to najdraži poklon od svih koje je dobio. Naročito zbog Svete Petke, koju mnogo voli i kojoj se stalno moli.

Otkrio je tada Vladimir Beara proti Kneževiću i zašto je bio posebno vezan za manastir Dragović.

– U ranom detinjstvu, kada je imao šest-sedam godina, skakao je sa drugom decom iz Zelova u neku rupu od zemlje i peska, duboku oko šest metara – priča prota Knežević. – Skačući, napravio je salto i udario glavom o kamen. Pao je u komu i u tom stanju petnaestak dana ležao je u bolnici. Doktori nisu imali dobre prognoze. Ne znajući šta da čini, majka Marija ga je iz bolnice u Splitu, u zaprežnim kolima odvezla u manastir Dragović, da mu se čitaju molitve za ozdravljenje. Molitve su čitane pred ikonom Svete Petke. I za čudo Božje, Vladimir se probudio iz kome. Čak su i lekari ovo pripisali čudu. Od tada ga je majka, kako mi je rekao, zavetovala ovoj svetiteljki.

S obzirom na to da je, kako kažu sveštenici Knežević i Škorić, želja Vladimira Beare o mestu sahrane pogažena, oni su mu tokom protekle godine više puta služili pomene u hramu Svetog Ilije u Zelovu. Na Bearinom Zelovu, kažu.

* Bearin spomenik u Zelovu, koji je za života sam podigao

VLADIMIR Veara (1928-2014), legendarni golman Hajduka, Crvene zvezde i naše reprezentacije, jedno je od najvećih imena u istoriji jugoslovenskog fudbala. Sa “bilima” i crveno-belima je sedam puta bio prvak države, uz dva osvojena kupa, a za nacionalni tim Jugoslavije branio je 59 puta.

Po zanimanju je bio električar i u svet fudbala je ušao sasvim slučajno. Budući da je u slobodno vreme igrao balet, na teren splitskog Hajduka je došao kako bi vežbao skokove i elastičnost, a pošto njegov talenat nije mogao da ostane nezapažen, tu je i ostao.

“Veliki Vladimir”, “balerina s čeličnim šakama” i “čovek od gume” bili su nadimci koje je stekao zahvaljujući zadivljujućim odbranama u klubovima i dresu reprezentacije. Bio je poznat i po tome što nikada nije dozvoljavao postavljanje živog zida prilikom slobodnih udaraca!

PRIVEZAK SVETE PETKE – KADA sam Vladimiru poklonio diptih Bogorodice i Svete Petke, pokazao mi je lančić koji je nosio, a na kom je bio privezak sa likom Svete Petke – priča prota Slavoljub Knežević. – Potvrdio mi je da se od detinjstva ne odvaja od ove svetiteljke i rekao da jedva čeka da se oporavi da bi ponovo otišao do Dragovića da se pokloni Svetoj Petki. Rekao mi je: “Prošao sam sve u životu, ali sam se uvek molio Bogu i Svetoj Petki. I danas se molim”.

Beara je bio član čuvene generacije koja je na Olimpijskim igrama 1952. godine u Tampereu osvojila srebrnu medalju, a u finalu sa Mađarskom (0:2) zaustavio je penal slavnom Ferencu Puškašu. Branio je i na dva svetska prvenstva, 1954. i 1958, dok je na Mundijalu 1950. bio rezerva Srđanu Mrkušiću i nije upisao nijedan nastup.

Nezaboravna je priča vezana za njegov transfer 1955. iz Hajduka u Zvezdu. Čelnici beogradskog kluba danima su krili Bearu po raznim gradovima u Srbiji, uoči potpisivanja ugovora, kako Splićani ne bi saznali za prelazak i pokušali da ga pokvare. Sve je to izraslo u veliku aferu, koja je stigla čak i do političkog vrha države.

Osim u našoj zemlji Beara je igrao i u inostranstvu za Alemaniju Ahen i Viktoriju Keln, a kao trener radio je u Holandiji, Nemačkoj, Kamerunu…


IZ prvog braka sa suprugom Boricom, Vladimir je imao sina Predraga. Dado, kako su ga zvali, takođe je bio sportista. Bio je oženjen i nije imao dece. Devedesetih je teško oboleo i preminuo, a sahranjen je u Kaštel Lukšiću. Suprugu Boricu, koja je bila katolkinja, Vladimir je sahranio u njenom rodnom mestu ispod Mosora kod Splita – kažu naši sagovornici.

Izvor: Večernje Novosti http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:562046-Pogazili-zelju-velikog-Beare-sahranili-ga-kao-katolika-na-splitskom-Lovrincu

Nakon progona starosedelaca Srba i zatiranja svake mogućnosti njihovog povratka, ostala je Pusta zemlja Banija


Panorama Kostajnice

Srba danas gotovo da i nema na prostoru između Dvora na Uni, Gline, Petrinje i Dubice. Sunja osuđena na tiho umiranje, kao i Kostajnica.Preostale Srbe ubija samoća. Pitomina rađa, grane se savijaju, ali sve propada

KROVOVI su celi, ponegde i novi, ali ispod njih nema života. Vrata zaključana, na podrumskom ulazu katanac, na gredama paučina. Laste su otišle sa ljudima i ne vraćaju se, jer ljudi se nisu vratili. Laste se gnezde tamo gde se čuje ljudski glas. Isto je sa vodom; oslabili potoci, mnogi izvori usahli, Sunja plića od gležnja. Ako nema ko da je troši, voda se povuče, traži šupljine kroz utrobu zemlje da ode tamo gde je troše, gde ima živa čoveka, stoke. Kroz voćare i bašte šume se spustile do samih puteva. Tamo gde su nekada grane pucale od bogatog roda, rastao kukuruz, klijao krompir, paradajz bio krupan kao šaka, pšenica se talasala kao more, sada je šuma. Banija. Prostor između Dvora na Uni, Gline, Petrinje i Dubice. Pitomina slična Šumadiji; brežuljci, lugovi, proplanci, potoci…

Na Baniju ulazimo od strane Jasenovca. Toplo, letnje popodne. Vozimo polako; Cerovljani, Živaja, Šaš, Slovinci, Papići…

– Ovo je Stevanovo imanje – pokazuje Jovica, i dodaje:

– On je u Nemačkoj, obnovio je kuću i dođe dva, tri puta godišnje; a ona kuća tamo, da, ona sa drvenim gankom, to je Milanova kuća, njegovi su u jednom selu kod Novog Sada.

– Evo, ovde, u Živaji, na Svetog Iliju, kao gore u Blinji – priča Milan – do pred rat bili su veliki vašari, po nekoliko hiljada ljudi, isto na Ivanje u Svinici, Preobraženje u Komogovini, a sutra je Velika Gospojina, seoska slava u Kukuruzarima, mogli bismo da odemo.

Mogli bismo, odgovaramo uglas.

Mesto Sunja u Jugoslaviji je bilo jedno od najvažnijih i najživljih raskrsnica železničkih puteva. Tutnjali su tom varošicom vozovi noseći one koji su putovali u Beograd, Zagreb, Split, ili tu bliže, u Sisak, Bihać, Kostajnicu, Slavonski Brod.

Danas je Sunja mesto u koje i kroz koje se ne ide bez preke potrebe, jedno od naselja u Hrvatskoj čije lice je svakoga dana sve starije, gradić osuđen na tiho umiranje. Kao Kostajnica, Petrinja, Dvor na Uni, Glina, kao cela Banija. U selima oko Sunje, tamo gde žive Srbi povratnici, a malo ih je, ili neka hrvatska porodica, i njih je malo, stoje table sa ekonomskom ponudom; prodajem jaganjce, prasiće, jaja, piliće… Pazari se retko i na malo. Nema naroda.

Na putu Kostajnica – Petrinja, kad se izađe iz Panjana, pukne pred čovekom drum; ravan, prav, carski, sve gore do Šarenog mosta i sela Umetići. Istoričari se ne slažu u potpunosti, a nije ni važno, da je čuveni feldmaršal austrougarske vojske Svetozar Borojević, legendarni „Lav sa Soče“, najbolji defanzivac Prvog svetskog rata, rođen u Umetićima. Neki kažu da su ipak Mečenčani mesto rođenja, a Mečenčani su do Umetića.

Da nije bilo Svetozara Borojevića, Srbina iz pravoslavne, svešteničke porodice, tu se istoričari apsolutno slažu, današnja Slovenija ne bi ni postojala. Borojević je u završnoj fazi Prvog svetskog rata danima branio i uspeo da odbrani liniju koja danas predstavlja državnu granicu između Italije i Slovenije.

U Glini je rođen, a u Mečenčanima je osnovnu školu završio veliki jugoslovenski i svetski karikaturista Pjer Križanić, čije ime nosi godišnja nagrada „Večernjih novosti“ za karikaturu.


Pjer Križanić, karikaturista po kome nosi naziv nagrada Večernjih novosti,bio je Banijac

Šareni most se tako zove jer je nekada zaista bio šaren, drvena ograda ofarbana u crno-belo. Tamo na desnu stranu od mosta, povučeno u brdo, nalazi se selo Bjelovac. Otuda korene vuče poznati holivudski glumac Erik Bana, Hektor iz „Troje“, glavni glumac u „Hulku“. Prezime je skraćeno od Banadinović, njegovi su Hrvati, tačnije, otac. Majka mu je Nemica.

Reka Sunja izvire nedaleko od Lovče, duga je oko 60 kilometara i uliva se u Savu, blizu Jasenovca. Komogovina je prvo mesto kroz koje prolazi. Nekada je reka Sunja obilovala dubokim virovima. To je reka mog ranog detinjstva i ako nešto pamtim iz tih dalekih vremena, onda su to duboki, modri virovi na Sunji, leta provedena u kupanju, ribolov na skakavca u ranim jutarnjim satima. Imali smo štapove od leske, strunu iz Poljske i udice iz Rusije.

3 mesto - Sinovi Krajine

Banijski čuvari prebogate srpske tradicije
Donja Bačuga leži na uzvišenju srednje Banije, nije daleko od Gline. Nekoliko stotina nas okupilo se tamo da sa ovoga sveta ispratimo Lazu Cvikića. Umro je od srca. Čovek kao on drugačije i nije mogao da umre; osetljiv na tuđu nesreću, nesposoban da uživa u sopstvenoj sreći, sa gotovo neshvatljivim brojem talenata za sve i svašta, bio je osuđen da Zemlju napusti bez mnogo objašnjenja. Poslednje godine života proveo je između Bačuge i Ciriha. U Švajcarskoj mu je bila porodica, u Bačugi je bio sam. Ubila ga je ta samoća, kao što ubija ono malo srpske starčadi koja se na Baniju iz progonstva vratila da skonča. Tog avgustovskog dana, kad smo sahranili Lazu, nebo iznad Banije bilo je nestvarno lepo, okićeno oblacima, sa plavom podlogom boje još nedozrele šljive. Lepa scena za poslednje putovanje.

Napustamo Bačugu i preko „Zelene doline“ ulazimo najpre u Mlinogu, a onda u Jabukovac. Desno su Šušnjar, Martinovići, Miočinovići, pa Brestik, Dragotina, Gradac. Iznad Dragotine je selo Dabrna, otuda je trenutno najpopularnija i najbolja hrvatska pevačica Nina Badrić. Ako nekoga interesuje, da, svi Badrići iz Dabrne su Srbi, a da li je i Nina Srpkinja to, složićemo se, najbolje zna ona sama. Iz sela Bojna poreklom je Milutin Mrkonjić. Prezime je dolaskom u Beograd, uoči Drugog svetskog rata, modifikovano; na Baniji su bili Mrkonja.

Krajiski biseri

Potomci čuvenih uskoka: srpski Krajišnici

Ne idemo na Čavića brdo, najvišu kotu Banije, već se iz Jabukovca penjemo u Gornju Pastušu. Put nije asfaltiran, Srbi to objašnjavaju činjenicom da su vekovima, sve do „Oluje“, u Pastuši, Gornjoj i Donjoj, Jošavici, Žilićima, živeli samo Srbi. Danas tamo ne živi niko. Sve je zaraslo, otima se tek poneki voćar u kome se grane šljiva lome od ploda. Rodilo da bog sačuva, sve se plavi, i gore na krošnjama i dole na zemlji. I sve će propasti. Rodile su i kruške.

Banija je poznata po kruškama; ječmenjača, lubeničarka, crna, karamanka, viljamovka, kasna, kaluđerka… i sve rodilo ove godine. I sve će propasti. Put između Gornje i Donje Pastuše izlokan još od prolećnih kiša. Jedva se krećemo u prvoj. Na malom uzvišenju velika crna kruška; stajemo, i po jarku tražimo one krupnije. Nikada mi niko nije objasnio zašto je zovu crna kad je zelena a unutra nagnjila. Predanje kaže da su je na Baniju doneli Napoleonovi vojnici. Kroz skoro savršen mir probijaju se glasovi zrikavaca. Iznad Donje Pastuše kruži jastreb.

U rano popodne ulazimo u Komogovinu, na onom mestu gde reka Sunja prvi put dodiruje neko naselje. U Komogovini je rođen jedan od najvećih živih srpskih pesnika Miloš Kordić. Danas živi u Kumodražu, na rubu Beograda. Sa Banije su još neki značajni srpski pesnici; Nikola Vujčić i Nebojša Devetak, na primer, obojica iz Graduse. U Komogovini je nekada postojala škola ikonopisanja, u vreme trajanja Manastira Preobraženje. Tu je boravio i Dositej Obradović.

Do pred rat jedan od najvećih zborova, seoskih slava, bio je u Komogovini, na Preobraženje, 19. avgusta, na velikom prostoru oko crkve. Više hiljada ljudi dolazilo je sa cele Banije, mnogi iz drugih delova bivše države, i svega je tu bilo; šatri sa raštimovanom muzikom, bucmastih pevačica u kratkim haljinama, klakera iz limenog korita sa velikim komadom leda, liciderskih srca i đerdana, svilenih bombona… vrteo se ringišpil na kojem je pisalo „Milano“, a pivo se hladilo u obližnjem potoku Badušnica. Beše davno, na svoj način beše lepo i zauvek nestade. Tragovi su ostali samo u sećanjima onih koje je zla sudbina rasula širom sveta.

Rodna kuća zarasla u trnje i podivljalu lozu. Lipa je, saznajem, posečena davno, a borovi prošle godine. Srećem Jocu kome sam kumovao na venčanju. Nekada majstor malog fudbala, zvali smo ga Osim i Štraus, godinama nakon „Oluje“ živeo je u Vojvodini a onda se vratio, on, supruga Mira i dva sina. Ne pitam ih kako žive jer znam odgovor. Odozgo, sa puta, čuje se zvuk traktora, „ferguson“, i kako se približava prepoznajemo Đuru Lovrenovića, iz obližnjeg Prevršca. Nekada je radio u Televiziji Zagreb, pa u predstavništvu „Rekorda“. U nekim buradima vozi šljivu, nasmejan je i zove da svratimo na kobasice.

U Kukuruzarima, selu blizu Kostajnice u koje su Tuđmanovi operativci odmah posle „Oluje“ u prazne srpske kuće naselili veliki broj Hrvata iz Bosne, slavimo Veliku Gospojinu. I tu je nekada dolazilo na hiljade Banijaca. Ove godine bilo nas je stotinjak. Možda i zbog tmurnog dana koji se pretvorio u kišno popodne. Sedimo ispod šatre kroz čije spojeve kaplje voda i pijemo točeno pivo. Muziku čini jedan čovek i jedan instrument koji zamenjuje ceo orkestar. Nedaleko od nas brka u svetloplavoj majici, sa pedesetak godina na leđima, naručuje „Nema raja bez rodnoga kraja“, seda za sto, gleda ispred sebe i plače. Sumrak je, kiša i dalje pada, gore iznad Šamarice vide se poslednji odsjaji dana koji se gasi.

Baniju napuštamo iz Hrastovca. Gore u brdu je Krčevo. Mršava žena, na pragu sedamdesetih, Milanova komšinica, gura mu u ruku kobasicu, „eto, da kušaju tvoji kakve su ove godine“. Živi sama i svi znamo da je to jedna od poslednjih koje ima u kući. Dugo, dugo ćutimo u kolima koja se kreću put Beograda.

Ratko Dmitrović za Večernje Novosti  http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:452851-Pusta-zemlja-Banija