Medijska dezinformacija –  Edvard Bernais je umro u 103. godini.  Njegov profesionalni angažman obuhvatao je nastojanja  da utiče na  raširena mišljenja i stavove kao i na različite oblike ponašanja kako bi se izazvala fundamentalna promena društvene stvarnosti. Pošto je svojim istraživanjima postavio temelj  za  savremeno obmanjivanje  javnosti, na našu nesreću (ili sreću?) danas  živimo u  vremenu totalne primene njegovog legata.
False_Flag
Pre nekoliko godina direktori projekta ‘Projekt –  Cenzurisano’  Peter Phillips i Miki Huff  uočili  su  i objasnili krizu u kojoj se  istina nalazi  a koja predstavlja jednu od najvećih pretnji za ljudska društva i njihov opstanak.  Ova kriza se manifestuje u mišljajno,  odn. namerno   pogrešno vođenim  istragama npr. u vezi sa 11. septembrom i drugim, iz ove perspektive gledano,  realno lažnim događajima, zatim u lažnim izborima, i ilegalnim ratovima koji idu ruku pod ruku sa  korporativnim kontrolisanim  medijima koji ne uspevaju (ne žele?)  da adekvatno informišu javnost o prirodi takvih događaja.

U cilju zamagljivanja istrage takvih događaja i pojava mediji omalovažavaju  nezavisne i neakreditovane  istraživače nazivajući ih teoretičarima zavere. Kriza istine se i dalje nastavlja, a društveni – socijalni-  inženjeri kao Bernais dugo su proučavali  značaj i načine podrivanja upotrebe zdravog razuma, jer se jedino  razumom može uočiti i vrednovati istina. Da bi se kriza istine produbila uspešni pojedinci i institucije, sa izvesnim ugledom u javnom mnjenju,  gostuju po glavnim medijima i ponavljaju  poželjnu ‘istinu’,  kao da imaju monopol na  zdrav razum i rasuđivanje.  Javnost počinje u njima da gleda nosioce istine i znanja, prave ‘eksperte’, te tako stiču oreol najistaknutijih glasnogovornika istine i znanja.  Kroz prihvatanje ovakvih “eksperata” za autoritete u određenim oblastima,  javnost se može lako ubediti u bilo šta,  od upotrebe duvana,  preko flourisanja vode,  – sve do vojne intervencije u inostranstvu.

Danas se razum najčešće definiše jednodimenzionalno i njegov odnos prema istini svodi se uglavnom na prihvatanje medijski serviranog (dez)informativnog obroka zdravo – za – gotovo.

Ipak, kao  što je Lajbnic primetio, razum je  obeležje ljudi,  što ukazuje na to da je razum deo duše sposoban da apriori prepozna istinu. Imajući to u vidu savremena jedinka u masi je izložena  barem delimičnom obezdušenju putem svakodnevnog izlaganja  izuzetno snažnom medijskom  ubeđivanju i  izlaganjima stručnjaka.  Ipak  usko fokusirani, skriveni pod maskom objektivnosti,  institucionalno podobni novinari, intelektualci, birokrate i portparoli velikih korporacija polako  postaju  ‘glas razuma’  koji uči  javnost kako da posmatra “istinu”.  Njihove reči su uglavnom lišene emocija, sa vrlo malo ili nimalo temperamenta; oni i govore i pišu  pristojno ali iznenadjujuće hladn0 i formalno.
Ipak, ova igra u kojoj oni tako zdušno učestvuju je  tragedija čiji se izvesni završetkak već nazire.  Posle celog veka programiranja kojima su nas komercijalni mas mediji izložili, um većine ljudi ne samo da prihvata, već predviđa koje je to poželjno razmišljanje, a sve  pod uticajem režimskih  eksperata.
Angažovanje i izbor stručnjaka od strane  strane korporativnih medija garantuje kontinuirani ,, monopol na istinu”, naročito kada se predstavlja nezainteresovanoj i  (po tom pitanju)  politički uspavanoj  javnosti

Ove aktivnosti se moraju proširiti na više ( navodno )  pouzdanih medija, kao što su oni sa javnim frekvencama, jer će tako upotreba ‘naših’ akreditovanih ‘stručnjaka za istinu’ i ono što govore  izgledati mnogo istinitije nego ako bi bilo emitovano na nekom lokalnom kanalu.

Kad je razum u  nemogućnosti da razazna šta je laž a šta istina često se dešava da forma pobedi suštinu.  Na primer, strašna vest koja dolazi sa sajta sa neprofesionalnom  grafikom ili sa TV kanala na kome voditelj unosi suviše emocija, ili pravi gramatičke i stilske greške u govoru obično se shvataju kao siguran znak da je u pitanju nepouzdan i nesiguran izvor informacija.  To je zbog toga što je  javnost naučena  kako treba da izgledaju i kakav oblik treba da imaju  vesti i informacije da bi bile prihvatljive, iako je sasvim sigurno da objektivnost i profesionalnost često služe da kamufliraju medijsku manipulaciju.

Godina 2013.   bez sumnje predstavlja vreme naveće krize istine do sada. Ovo je ujedno i doba bremenito naizgled beskrajnim navodnim događajima – koji se NISU dogodili –  i Potemkinovim selima,  predstavljenim od strane velikih medija kao realnost sa kojom se moramo boriti.  Traganje za istinim slobodnog i nezavisnog uma  često se pratvarala  nepromišljenom (ali udobnom)  zahvalnošću  prema ‘stručnosti onih koji su nam otvorili oči,’  dok je sama ‘stručnost’ (‘ekspertizam’)  često najobičniji paravan iza koga se krije  manipulacija korporativne sile.

False flag, false media reporting, Deceiving the Public: Social engineering and The 21st century

By James F. TracyAuthor’s notes:

[1] Peter Phillips and Mickey Huff, “Truth Emergency and Media Reform,” Daily Censored, March 31, 2009.

Global Research, March 19, 2013
Prevod i obrada:
Kisha