( Tekst pod ovim naslovom napisao je moj nekadašnji prof.  Obrad Stanojević davne 2005. i u njemu je dao verovatno  najbolju analizu kako savremene književnosti (i ‘književnosti’) tako i društva uopšte koju sam u poslednjih desetak godina pročitala. Prof.  Stanojević nije više među živima, a ova njegova  (jeretička) razmišljanja svakako treba sačuvati.)

Don Kihot, vitez od La Manče, kao i njegov verni pratilac, Sančo Pansa, spadaju u najpoznatije likove književnosti. Prvi kao “vitez plemenitog lika”, romantična figura čoveka koji juriša na vetrenjače, koji je u svojim namerama “realan, jer zahteva nemoguće”, drugi kao čovek iz naroda, koji ima skromnije i prizemnije zahteve od života. Dva junaka našeg stripa, koji se neko vreme pojavljivao u “Ježu”, Moca i Krcun su domaća varijanta Sanča Panse i Don Kohita. Predstavljala su dva antipoda našeg etnosa (koji je u to vreme bio jedan), Panonca (“Lale”) i Dinarca (“Crnogorca“). I fizički oni su replika Servantesovih junaka – jedan mršav i visok, a drugi omanji i trbušast. I sam Servantes je likom i stasom podsećao na Don Kihota. Tartaren Taraskonac je u sebi sadržao elemente i jednog i drugog, on čas želi avanturu i oružje, čas udobnost i šolju tople čokolade. “Oružje, oružje” – viče u njemu Don Kihot. “Du chocolat, du chocolat!” (tada je ovaj napitak, pošto je tek donet iz Amerika, bio u velikoj modi) – vapi njegov unutarnji Sančo Pansa.

don kihot i sanco panza

U svakom slučaju, gotovo opšte prihvaćeno shvatanje Don Kihota je u okvirima tog: zanesenjak, idealista, čovek plemenitih pobuda, ali nerealan. Reći nekom da je Don Kihot niko neće shvatiti kao uvredu, pre kao kompliment. Sam izraz “donkihoterija” znači nešto što ima dobre motive i ciljeve, ali je nerealno, kao što je jurišati na vetrenjače.
Sećam se svog prvog utiska kada sam, sa dvanaestak godina, imao Servantesovu knjigu u rukama. Bilo mi je žao junaka, jer sam se donekle poistovetio sa njim. I ja sam u to vreme poslednji dinar davao na knjige i, u ono vreme kada se verovalo i pevalo (original je bio ruski, kao i u većini naših revolucionarnih pesama): “hej, zasucimo rukave znojne, izgradićemo novoga čoveka”, upisao sam i završio u prokupačkoj gimnaziji knjigovezački zanat i ukoričio nekoliko svojih knjiga. Kada sam naišao na ono piščevo: kako je vitez od La Manče čitao toliko knjiga da je od toga poludeo, pomislio sam da možda i mene čeka takva zla sudbina. Ne samo početak, već i čitavu knjigu shvatio sam kao grubo podsmevanje šašavom Don Kihotu.
Kasnije, naravno, pod težinom autoriteta književne kritike, donekle sam izmenio ili bar zaboravio prvi utisak. Gotovo svi kritičari i poštovaoci Servantesa u romanu vide “besmrtno djelo… puno humanosti i humora… koje raskida u neprestanom sukobu između ideala i stvarnosti” (Enciklopedija Leksikografskog zavoda, tzv. Krležijana). Ljiljana Pavlović-Samurović govori o Don Kihotu i Sanču Pansi na sledeći način: “Združeni u naizgled smešnoj vezi, vođeni različitim, ali podjednako neostvarljivim ciljevima, oni se suprotstavljaju svetu normalnih sa neverovatnom upornošću, optimizmom i verom… Odnos dvojice glavnih junaka zasnovan je na međusobnom uvažavanju, poverenju i dubokoj i iskrenoj naklonosti”.1 Da li je veza samo “naizgled” smešna? Da li se oni suprotstavljaju svetu normalnih iz plemenitih pobuda ili zato što jedan nije normalan, a drugi je priglup?
Međutim, kako je vreme odmicalo, počeo sam da sumnjam u to opštepšrihvaćeno tumačenje.
Ako postoji neka plemenita pobuda kod Servantesa, ona jedino može biti u nameri da se spreči poguban uticaj srednjevekovne viteške avanturističke literature. Nešto poput protesta intelektualaca danas protiv nasilja na televiziji. Servantes već u prvom poglavlju govori o bezuspešnim pokušajima sestre viteza od La Manče da ga odvoji od tih knjiga koje ga zaluđuju, da ih čak spali. Da li time pisac ne otkriva i sebe? Nije li i on odlučio da napusti mirno i bezbedno mesto sekretara i da pero zameni mačem pod uticajem te iste literature? Možda je u zatvoru, gde je nastao roman, sumirajući svoj život došao do zaključka da je za sve kriva viteška literatura i da je to bila pogreška. U prologu romana on kaže: “Ja nisam imao drugi cilj osim da ulijem ljudima odvratnost prema lažljivim, ružnim riterskim romanima.”
Video sam da i Crnjanski u Seobama sa svojim glavnim junakom, koji želi da sačuva svoj narod od odnarođavanja, teži ka majčici Rusiji, da bi se tek tamo, u okeanu bratskog etnosa potpuno utopio. I nije prvi put da se neko, kao leptir privučen svetlošću, uporno trudi da dođe do te svetlosti gde ga čeka propast. Ona poznata scena kada ruski plemići insceniraju prijem kod tobožnje ruske carice, prerušene glumice, gde Vuk Isakovič priča o jadima svojim i svoga naroda, a prisutni se jedva suzdržavaju da ne puknu od smeha, svakako je inspirisana Servantesom.
I konačno naiđem na potvrdu svojih sumnji kod Nabokova, pisca Lolite. Ovaj Rus, koji je živeo na Zapadu, jedan je od poslednjih velikih pisaca Zapada (ako je uopšte pripadao Zapadu). Poslednjih pedeset godina nijedna velika nacija Zapada nema značajnog pisca, ima pisce bestselera, jer je logika zarade ubila književnost.2 Ko danas ima strpljenja i vremena da, poput Tolstoja, prepisuje rukopis Rata i mira 16 puta, a Kavkaskog zarobljenika čak 100 puta! Rekao bih da neki autori, kao što je Momo Kapor, imaju potencijal velikog pisca, ali nisu bili dovoljno strpljivi, već su svoj talenat arčili pišući feljtone i lake romane. Prava umetnost, kao i dobra rakija, zahteva višestruko destilisanje. Setimo se koliko je godina Leonardo pravio portret Mona Lize.
Naravno da i ovo pravilo nije bez izuzetka. Dostojevski je stvarao u groznici, pritisnut nemaštinom i dugovima, pa je ipak dostigao olimpijske visine književnosti. Ali nije svima dan taj raskošni talent rođenog genija.
Takav luksuz u rasipanju vremena mogli su da dozvole samo aristokrate. Danas bi možda tome mogli da se posvete sinovi milionera, ali oni obično imaju preča i prijatnija posla. Jer i danas vredi ona poznata misao: There is no such a thing as good writing. There is only good re-writing. Sada se serijski proizvode knjige koje moraju imati određene sastojke (približno 15% seksa – u latinoameričkim i italijanskim serijalima taj procenat bi bio veći – zatim 20% nasilja, a ostatak je uglavnom o novcu). Nešto poput brze hrane – umesto fast food, fast book. Šampioni tog stila su Grišem, pisac bestselera koji se uglavnom dešavaju na sudu i oko njega, zatim autor telenovela koje su vezane za lekare i bolnice, Sidni Šeldon. To je, kao i hamburger, prijatno da se prigrize, ali u ustima i sećanju ne ostaje ništa trajno. To je trijumf civilizacije nad kulturom što je posledica opšteg smanjenja emotivnosti u korist racionalnosti.3 Ništa bolje nije stanje ni u muzici ili slikarstvu.
Nabokov je razrešio misteriju Pepeljugine staklene cipele. Nositi staklene cipele i pri današnjoj tehnologiji bilo bi krajnje neudobno i opasno, a kamo li onda. Reč je o terminološkom nesporazumu, tvrdi Nabokov. U srednjem veku je kod Francuza bilo na ceni krzno od ruske veverice, koju su, prema ruskom nazivu ove životinje, nazivali verre. Kako su tokom vremena zaboravili to prvobitno značenje, a zadržali reč, koja na francuskom znači staklo, nastala je priča o Pepeljuginoj staklenoj cipeli.
Ali da se vratimo odnosu Nabokova i Don Kihota. Nabokov je obnovio moje sumnje u poljuljano shvatanje Don Kihota iz rane mladosti samo jednom rečju – surova knjiga Servantesa. Nikakva analiza, objašnjenje, samo presuda. Koja je, kako mi se čini, tačna. Uzeo sam ponovo da je čitam i uverio se u to. Opšti okvir je parodija ljubavne proze i trubadurske poezije. I vitez od La Manče ima izabranicu svog srca, Dulčineju (tačnije: Dulsineju, što približno odgovara našem Slađana). I on ima vernog konja, po imenu Rosinant (može da ima veze sa ruža ili kljuse, raga). Ali sve je to lirski okvir za sprdnju, kao što u zbirci studentskih pesama iz manastira Bojrena (Carmina Burana) na verske melodije imamo latinske stihove koji glase: Ako se dečak i devojčica zatvore u sobici (si puer cum peulula moraretur in celula), srećne li veze. Tada nastaje igra rukama, nogama, usnama. Ili kada naši boemi u kafani, umesto aliluja, pevaju na istu ariju ala ljulja. Iz glave u glavu, koje, po ondašnjem obi- čaju u naslovu ukratko daju opis onoga što se u tom poglavlju dešava, pisac vodi svog junaka kroz razne događaje, dokazujući početnu misao da je vitez tužnog lika poblesavio čitajući knjige. Nije pošteđen ruganja ni Sančo Pansa (čije ime asocira na krpelja – sanchina, a prezime na trbuh, na ono što italijanski dijalekt naziva pancia, a potiče od španskog panza), samo što je on predstavnik jednog drugog karaktera – priglupog seljaka. On je kontrapunkt Don Kihotu, onaj mršavi pripadnik seoske aristokratije kome su knjige pomutile razum, ovaj dežmekasti predstavnik prostog naroda. Opisuje Servantes šašave postupke viteza “tužnog lika”, rekao bih sa zadovoljstvom, sa uživanjem tako karakterističnim za palanački humor.
* * *
Kao i sve ostalo, ovo delo je rezultat lične istorije pisca i nazora vremena onog doba.
Servantes je imao težak život. Ne znamo mnogo o njegovom obrazovanju. Izgleda da mu je osnovni oblik školovanja bilo putovanje, kao i Maksimu Gorkom (Moji univerziteti). Sekretar papinog izaslanika, svetski putnik, potom vojnik. Kao učesnik bitke kod Lepanta izgubio je ruku, i to desnu. Bio je zarobljenik Arabljana – ko zna šta je tamo doživeo onako jednoruk u toku pet godina zatočeništva. U islamskim zemljama, gde postoje haremi, bogati uživaju prednosti poligamije, a sirotinja mora da se snalazi u nedostatku žena. Oslobođen je uz otkup i vratio se u domovinu. U novčanoj oskudici postaje snabdevač vojske, a zatim sakupljač poreze. Baveći se ovim zanimanjem, možemo da zamislimo sa koliko je ljudskih nevolja morao svakodnevno da se suočava, koliko puta je morao da stegne srce i da radi svoj posao uterivača poreza. Još od rimskih vremena to je bila jedna od najomraženijih profesija od koje su svi bežali, tako da su im kasnije imperatori zabranjivali da napuste svoje zanimanje. Nije mi jasno zašto i novi prevod Svetog pisma zadržava reč “carinik” (umesto: sakupljač, zakupac poreza), kao prevod, latinskog publicanus? I zašto taj prevod celu kamilu provodi kroz iglene uši (pre će kamila proći kroz iglene uši nego bogataš u carstvo nebesko), kada je Zamorovski objasnio da je to pogrešan prevod i da se radilo o konopcu (užetu) od kamilje dlake. Kamila kroz iglene uši spada u nadrealizam, a konopac već ima smisla. Kada je bankar kod koga je Servantes držao ušteđevinu bankrotirao, zbog neplaćenih dugova dospeva u dužnički zatvor, gde je imao dosta vremena da napiše Don Kihota. I pored amputacije ruke pri onom stanju medicine,4 pet godina zarobljeništva i zatvora, potucanja po svetu, oskudice, uspeo je da poživi 69 godina. Preminuo je 1616. godine.
Već sam naslov dela ukazuje na zlobu i podsmeh El ingenioso hidalgo Don Quijote dela Mancha. Quijote znači nepopraviv idealista, preterano dostojanstven, zanesenjak. Ingenioso, doduše, na španskom ne znači samo genijalan, već i uman, pametan. Dakle: mudri, pametni vitez (hi- dalgo, od hijo = sin, znači kolenović, patricije), za koga pisac već u prvom poglavlju tvrdi da je previše čitao i od toga poblesavio. I dalje, iz stranice u stranicu pisac nabraja sve budalaštine “umnog” plemića, koji jaše ragu od konja i ima pritupog seljaka za paža. Jedino se na samom kraju, kako izgleda, Servantes malo sažalio i nije tako strog prema Don Kihotu, koji umire.
Svakako da Servantes nije jedini pisac ove vrste. Serija holandskih priča o Tilu Ojlenšpigelu ili naših o Budalini Talu je takođe seirenje nad tuđom glupošću. Priče o „glupim plavušama“ verovatno su izraz mačo-šovinizma ili pritajena seksualna želja. Nešto poput dečaka koji maltretira devojčicu u koju je zaljubljen. Slično je i sa poznatim lažovom Baronom Minhauzenom. Nasradin Hodža ili naš Era već su nešto drugo. Tu se neko čini budalom da bi nasamario druge. Ali je inspiracija ista – podsmeh, nasankati drugog.

* * *
A vreme u kome je živeo?
Njegova zemlja se, posle sedam vekova pod Mavrima, oslobodila tuđe vlasti i u 15. veku ujedinila. Od svojih gospodara Španci su preuzeli tehniku pravljenja čeličnog oružja, koje su Arabljani naučili u Indiji, konje arapske rase koji su za rat bili mnogo bolji od tromih evropskih “štajeraca”. Jahačke veštine, hvatanje konja i bizona putem lasa, zaštita nogu jahača putem “lampasa”, glave “sombrerom” – sve su to stanovnici Iberijskog poluostrva preneli u nove krajeve, a odatle su preuzeli naseljenici Severne Amerike. Kaubojska terminologija je sva poreklom iz španskog jezika. U to vreme su španski vojnici verovatno bili najbolji u Evropi. Pod španskom krunom bile su i udaljene zemlje, ne samo van Evrope, već i na samom Kontinentu: Sicilija, Južna Italija, Holandija.
I u kulturnom pogledu nešto su profitirali. Muslimanski svet je znao za Aristotela i imao je u rukama i druge antičke rukopise za koje Evropa nije znala. Toledo postaje centar prevođenja ovih rukopisa sa arapskog ili grčkog na latinski i španski. Prvi moderni zbornik pomorskog prava nastaje ovde: Consulato del mar (na katalonskom jeziku). Špansko slikarstvo postaje jedno od vodećih u Evropi i to traje sve do Pikasa i Dalija. Posle Kolumbovog puta u Ameriku, toliko je zlata i srebra tamo opljačkano da se količina plemenitih metala u Evropi povećala 13 puta!5
Međutim, sa druge strane, Španija postaje jedna od najnetolerantnijih zemalja Evrope, proganja Arape i Jevreje. Kao što dete nasilnog roditelja po pravilu i samo postaje roditelj-siledžija, tako su španski katolici, koji su pod muslimanskim gospodarima bili građani drugog reda, počeli da proganjaju inovernike sa više žestine nego što su njihovi pređašnji gospodari radili sa njima. Inkviziciju, koju je već pre toga prihvatila Francuska, uvode u 15. veku ujedinitelji zemlje, Ferdinand i Izabela. Kao što je ostrakizam institucionalizovana zavist, tako je inkvizicija institucionalizovana netrpeljivost. Apsurd je da je Veliki Inkvizitor, progonitelj inovernika, čuveni Torkvemada, bio polujevrejin. Pa i Hitler je verovatno četvrtinom bio jevrejskog porekla.6 Prema nekim proračunima oko 200.000 žena spaljeno je zato što su proglašene za veštice. Fenomen veštica nije samo posledica netrpeljivosti, već i nečeg drugog. Ako se neko zaredio i dao zavet celibata, pa pored njega prođe privlačna žena, koja izaziva pojačan puls i nemir, on lako može da zaključi kako je to posledica njenog saveza sa sotonom. Na javno spaljivanje ili raspinjanje “konj’ma o repove” dolazilo se kao na pučku zabavu. Kazanova, kada se povukao iz javnog i ljubavnog života i počeo da piše svoje memoare, dokazujući time staru misao da seks pruža višestruko zadovoljstvo, jednom kada se doživljava i više puta kada se o njemu priča, opisuje jedan takav događaj u Francuskoj, kome je lično prisustvovao.7 A da ostavimo po strani ponašanje Španaca u Srednjoj i Južnoj Americi, koje spada u najmračnije strane istorije čovečanstva. Da bi olakšali sebi savest, katolički teoretičari su jedno vreme podržavali tezu da stanovnici Amerike nisu ljudska bića. Jedan od argumenata je bio da “Indijanke” rađaju lako decu, a Sveto pismo poručuju ženama da će rađati u bolu.
Bila je to Evropa gladi i epidemija. Dešavalo se da su ljudi u Švajcarskoj, Bosni i drugde iskopavali ljudske leševe i jeli ih.8 Loše higijenske prilike i nizak nivo znanja medicine dovodili su do epidemija, koje su ostavljale pustoš. I tada, kao i u starom Rimu (erupcija Vezuva) ili savremenoj Luizijani, sirotinja je ta koja strada. Bogataši upregnu konje ili sednu u automobile, stave novac ili kreditnu kartu u džep i beže dalje od katastrofe. Tako je nastao Bokačov Dekameron. Okolo besne jahači apokalipse, a plemići se povukli u usamljeni dvorac, uz obilje hrane i vina, zabavljaju se, pričaju priče, često erotične, jer blizina smrti pojačava libido. Veza između erosa i tanatosa o kojoj je Frojd govorio. Dvorac koji je bio u stanju da zapanji posetioce, Versaj, koji su mnogi kopirali, a naročito ruski carevi, nije imao jednu važnu prostoriju – toalet. Umesto toga postojali su noćni sudovi, često od zlata, kao što je slučaj sa onim kojim se Napoleon služio. A parfemi su zamenjivali kupatilo. Šume su bile tako proređene, a siromaštvo tako veliko da porodice često nisu imale para da kupe drveni sanduk, već su za neki sitniš iznajmivali mrtvački kovčeg, koji bi posle sahrane vraćali vlasniku (Rent-a-coffin).9
Servantesovo vreme je doba “druge šizme”, one između katolika i protestanata, period najkrvavijeg rata Evrope, koji je trajao trideset godina i čiji broj žrtava nije lako utvrditi. Procenjuje se da je Nemačka, sa svojih 16 miliona stanovnika, imala 10 miliona ubijenih, a Češka je izgubila 80% svog stanovništva.10 Ti masakri su izmenili karakter naroda. Umesto cenjenih vojnika, Česi postaju “dobar vojnik Švejk”, koji je i telom i duhom blizak Sanču Pansi. Jedino je Švejk vispreniji od njega. Sa Nemcima se to nije desilo. Možda zato što je broj žrtava nešto manji, “samo” oko 65% od cele populacije. Ili zbog genetske predodređenosti, zbog one osobine koju Tacit naziva furor teutonicus (tevtonski bes). Posle tog neviđenog masakra između pripadnika iste religije, kada se silovalo i klalo, kako bi Tacit rekao, “dok je bilo svetla dana i mržnje” (doduše, francuski katolici su svoje sunarodnike – protestante, poklali noću – “noć svetog Vartolomeja”), posle tri godine pregovaranja sklopljen je Vestfalski mir 1648, tridesetak godina posle Servantesove smrti. To je bio prvi korak Evrope, najagresivnijeg kontinenta na globusu, prema kakvoj-takvoj toleranciji.
Španska književnost je bila u znaku avanturističke riterske literature. Tek oslobođeni vekovnog ropstva, osokoljeni uspesima u borbi protiv Arapa i ekspanzijom u Evropi i van nje, Španci su posegli za svojom prošlošću, koju su falsifikovali, kao i većina drugih nacija u usponu. Naročito je bio popularan roman “Amadis od Galije”. I, naravno, trubadurska ljubavna poezija. I porodice su podlegle ovom naduvavanju prošle slave. Zato mnoge svojim imenima dodaju i porodično ime sa majčine strane, kao i nomen ex vitute, koje treba da podseća na neki stvarni ili izmišljeni događaj iz prošlosti u kome se neki predak istakao. I sam Servantes imao je ime koje glasi: Miguel de Cervantes Saavedra, što je verovatno bila skraćena verzija.
Ovog mraka nisu bile pošteđene ni bajke. Te priče, kojima su uspavljivali decu, često liče na scenario za horor-filmove. Crvenkapu i njenu babu proguta vuk, ali naiđe lovac koji ga raspori i spase staricu i unuku. “Odvedi u šumu ovu devojku, koja svojom lepotom ugrožava moju, ubij je, iščupaj joj srce i donesi ovde kao dokaz da si izvršio moje naređenje“ – kaže zla kraljica svom slugi u Snežani. Pa dobro, reč je o maćehi. Ali u Ivici i Marici otac i majka odvode decu u šumu, jer ne mogu da ih prehrane. Tamo nailaze na vešticu, koja zatvara Ivicu u kavez, tovi ga da bi ga pojela (ne zna se da li presnog ili pečenog), ali Marica iskoristi nepažnju babe, gurne je u peć i spali. Ne slažem se sa Šklovskim da “krv u bajci nije krvava”. Naprotiv, surove priče u ranoj mladosti imaju pogubnije posledice nego kod odraslih osoba. Ako vekovima pričate takve stvari jednom narodu u osetljivim dečjim godinama, kada se utisci najlakše upijaju, veoma lako će kasnije doći do ideje krematorijuma.
Ta “stara, dobra vremena“ bila su surova i oskudna.

* * *
Postoji još jedan element koji objašnjava Servantesa i njegovo delo. Reč je o filosofiji i psihologiji palanke.
Evropa srednjeg veka je u znaku sela i nevelikih naselja. Osim italijanskih gradova, koji su zbog trgovine sa Vizantijom i istokom imali gradove do 200.000 stanovnika, Pariz, Minhen, London i Madrid nisu prelazili 20-30.000. Bili su, dakle, veličine Paraćina.
O mentalitetu malog mesta, naročito kod nas, pisao je pre više decenija Radomir Konstantinović. Analizirajući našu poeziju, ukazao je na njene, ne kosmopolitske, korene, na koje često ona pretenduje (“Santa Maria della salute”…), već na njenu palanačku provenijenciju.
U malom mestu, kao u akvarijumu, ništa se ne može sakriti, sve je transparentno. Kao i u grčkom polisu, o svakom se zna sve. Ali postoji jedno vrebanje tuđih grešaka. Svi su napeti, “na gotovs”, svi love tuđe omaške i trude se da sami ne naprave “grešku u koracima” koja će ih skupo koštati. Ne prašta se ni urođena mana, govorna ili fizički deformitet, sve može biti meta agresivnog humora i sve može biti iskorišćeno za nadimak, koji je često ružan. Ako je neko još kao dete pogrešno izgovorio reč, to može da bude povod za doživotni nadimak. Najlepšoj ženi će dati dodatak uz ime (npr. Ljilja “Guska”), čime one ružne ublažavaju zavist i ulepšavaju sebi život. Loši đaci rado daju najboljem učeniku neki nadimak, kao što je “Bubalica”.
Ima u tom mentalitetu i neke uske solidarnosti, solidarnosti one vrste koja je postojala u srednjem veku, a koja se naziva “kampanilizam”. Izraz potiče od italijanskog naziva za zvonik (campanile). Moji su oni koji čuju zvono sa iste crkve, svi ostali su potencijalni neprijatelji. Otuda tuče na mečevima provincijskih timova. U tom zajedljivom humoru još je veća agresija prema stanovnicima susednog mesta, o čemu svedoči i jedno znamenito pismo knjaza Miloša povodom slučaja u selu Selevcu. Isti taj Miloš kaže za Vuka: “Je li to onaj što ima usta k’o čarapin početak?” Taj kampinilizam mi kao nacija nismo imali vremena da pretopimo u neki širi oblik lojalnosti većoj grupi, u nekom svom melting pot-u, da ljude oslobodimo tog uskog okvira svog patriotizma, koji je poguban za svaki narod, već smo ušli u zajednicu, gde smo trošili svoju snagu i vreme ubeđujući druge da smo isti “troimeni jugoslovenski narod” ili da smo “braća”. Tako smo u to vreme ogroman kapital koji smo kao Srbi stekli u balkanskim i svetskom ratu trampili za bezvredne akcije propalog jugoslovenskog projekta. Umesto našeg, ali dovoljno velikog melting pot-a, dobar deo našeg mentaliteta ostao je zarobljen u manjim sudovima, kao što su lončić ili čanak. Otuda ta spremnost na antagonizam unutar iste nacije, otuda zajedljive šale na račun onog sa ove ili one strane reke, lokalna uobraženost koja ide do mržnje, čak i spremnost za separatizam i odnarođavanje. To su ovce kojima sopstveno runo smeta, samo što tu nema ni runa ni ovaca. Čak se “šovinizam unutar nacije”, za koji Matija Bećković kaže da je najgori, oseća i prema takozvanim izbeglicama, što je i ružno i nepošteno.
Taj podsmevački humor nekada ima kao žrtvu deo sopstvenog naroda ili drugu naciju. Mi smo iz nekih razloga izabrali Bosance, Francuzi – Belgijance, Amerikanci – Poljake.
Ovu vrstu humora gajili su i neki naši talentovani intelektualci, kao što je bio slučaj sa Minimaksom. On je imao običaj da pita lepu pevačicu: “Preko koga, odnosno ispod koga ste se probili na scenu?”
Italijanska verzija “skrivene kamere” je trijumf agresivnog humora. U svakoj epizodi režiseri se trude da neku poznatu ličnost naprave budalom, a često ima i fizičkog ili psihičkog maltretiranja. Međutim, većini ljudi je stalo da se pojave na malim ekranima, makar i kao budale, pa praštaju snimateljima umesto da im razbiju nos.
Plemenitija vrsta humora je ona koja ide na sopstveni račun. Neko je rekao da zato više ceni Engleze od Španaca i Nemaca, koji nisu spremni da se šale sopstvenim manama.
Stiče se utisak da su i neki univerzitetski profesori opterećeni tom filosofijom palanke. Otuda ona ukočenost u predavanjima i pisanju. Okamenjena maska na licu, uštogljena i ravna rečenica u govoru ili tekstu. U toj svojoj suzdržanosti, u toj želji da ne pruže povod za podsmeh, oni su često smešni. Ili pišu udžbenike, ne za studente, već za kolege. Biti smrtno ozbiljan ponekad znači biti smrtno dosadan.11 Verovatno to ima veze i sa onim vremenima kada je jezik nauke, kao i jezik crkve, bio latinski i kada se verovalo da je lek utoliko delotvorniji ukoliko je odvratniji po ukusu. “Bez muke nema nauke.” Nekada je istorija bila ne nauka, već umetnost i imala je svoju zaštitnicu, muzu Klio. Zaista, kada čitamo Tukidida ili Tacita, to je književnost. Istorija koja se boji svakog izleta u hipotetično, koja se drži dokumenta, koja kritički odmerava svaki argument sa svih strana, suva je i dosadna. Tek u novije vreme, borba za čitaoce dovodi do pisanja istorijskih i naučnih dela koja se čitaju u jednom dahu.
Palanka odabere jednu ili više žrtava i svu agresiju usmeri na njih. Naravno da postoje trenuci u kojima se žrtve svete, u kojima smešni postaju strašni. Zvonar bogorodičine crkve, Kvazimodo, prosipa istopljeno olovo na svoje sunarodnike, ne samo zbog ljubavi prema lepoj Ciganki, nego i zarad osvete sugrađanima. Verovatno da i fenomen Hitle- ra ima veze sa tim. Propali student, bivši kaplar, fizički hendikepiran (bio je unitesticulus), jedini način da ne bude komičan bio je da postane strašan. Možda bi za istoriju ljudskog roda bilo bolje da je primljen na likovnu akademiju.
Kada su partizani ušli u Prokuplje 1944., odveli su van grada one koje su osudili na smrt, obično bogatije trgovce ili članove porodice “narodnih neprijatelja”, i dali šmajsere dvojici meštana da ih streljaju. Jedan je kao dete preležao zapaljenje mozga pa je imao govornu manu zbog koje ni svoje ime nije mogao pravilno da izgovori, tako da je bio pogodna meta za palanačko zadirkivanje, a drugi je bio besprizorni mladić iz kraja koji se zvao “čerkeska maala”. Oba su likvidaciju sa zadovoljstvom obavila. Kto bil ničem, tot stanjet svjem, jedan je od slogana oktobarske revolucije.
I ovo što se nedavno dogodilo onom nesrećniku u Paraćinu deo je tog mentaliteta. Palanka ne prašta ništa, čak ni ono zašta neko nije kriv. Iživljavanje nad nemoćnim je omiljeni sport malograđanina. “Zašto mi to radite? Šta sam vam učinio?” – pita on svoje vršnjake iz susedstva, onako razgolićen i vezan za drvo. Za te mlade divljake koji su skinuli nesrećnika i žarili ga koprivom po delovima tela, ne naravno za sve stanovnike ovog grada, među kojima ima umnih ljudi, važi ona narodna (koju su verovatno smislili stanovnici susedne palanke, možda Jagodine): “Džigerice i ti li si meso, Paraćinci i vi li ste ljudi?” Naravno – ti i takvi Paraćinci.
* * *
Da zaključimo.
Ako se bez predubeđenja čita knjiga Servantesa, onako kako je napisana, vidi se da je to podrugljivo štivo koje bez zazora ismeva glavnog junaka. Ona je rezultat teškog života pisca (rukopis je nastao u zatvoru, a ne u hotelu “A” kategorije na morskoj obali), plod surovih vremena i palanačkog agresivnog mentaliteta. Jedino što se čini prihvatlji- vim – to je mogućnost da je pobuda pisca bila da se obračuna sa po- plavom avanturističkog štiva, tih “bestselera” srednjeg veka za koje je Sevantes smatrao da loše deluju na čitaoce. Čak je sačuvan podatak o istinitom događaju iz njegovog vremena da je jedan mladi čovek, pod uticajem ove literature, ubio magarca i napao nedužne građane u nerazumnom pokušaju da imitira junake tih romana. Ta vrsta oboljenja zvala se “viteško ludilo”.
Samo objašnjenje Servantesa, koje daje već na početku knjige, a verovatno je dodato na kraju, kada je rukopis bio gotov, kao i većina predgovora, predstavlja odbranu od mogućih prigovora. Kada je završio roman i kada ga je, pre objavljivanja, još jednom pročitao, a u tamnici je imao dovoljno vremena za to, može se pretpostaviti da se autor pokajao zbog žestine svog cinizma prema sirotom vitezu “tužnog lika”. Zato on tvrdi kako je osnovna namera bila da se obračuna sa tom vrstom literature, sa lažnom viteškom istorijom koja izluđuje ljude. Koja je i njega opredelila da ide putem avanture u kojoj je izgubio ruku i dopao u ropstvo i u dužnički zatvor. Oštrica romana je protiv takve vrste književnosti (“ja nisam imao drugi cilj – veli on – osim da ulijem ljudima odvratnost prema lažljivim, ružnim riterskim romanima…”), ali je jadni vitez od La Manče ne samo “kolateralna šteta”, već istinska meta i žrtva. Mogu jetrve da se pravdaju da su htele da se međusobno tuku, ali je batine dobila svekrva ukoliko se “biju jetrve preko svekrve”.
Zašto je gotovo sva kritika drugačije to tumačila, da li postoji neko skriveno značenje koje meni nije dostupno, ne znam. Da nisu svi ti kritičari, kao i ja u svojoj dvanaestoj godini, identifikovali sebe sa glavnim junakom, ili ih je zaveo pripovedački dar Servantesa, koji nesumnjivo poseduje? Ako su toliki i tako umni ljudi drugačije tumačili jedno štivo, verovatno je da nisam u pravu. Da sam jeretik. Zato i objavljujem ova razmišljanja u časopisu tog naziva.

Obrad Stanojević,  Pravni fakultet, Beograd

 

Advertisements