Za vreme vladavine Karađorđevića došlo je do dogovaranja i potpisivanja Konkordata sa Svetom stolicom (Vatikanom), za koji se slobodno može reći da bio kamen temeljac svog budućeg stradanja koje je  Srbe snašlo tokom XX veka.
Zanemarljivo malo ljudi u Srbiji danas zna šta je to Konkordat i kakva se kataklizna nadvila nad Srbijom pred Drugi svetski rat uvodjenjem Konkordata.

Svi hvalospevi kralju Aleksandru I treba da padnu u zaborav istorije  zbog činjenice  da je on sa svojim „Oktorisanim ustavom“ preuzevši vlast kao diktator,  započeo stvaranje uslova da se Pravoslavlje u tadašnjoj Jugoslaviji i Srbiji potčini Vatikanu. Podsećamo na odredbu tog ustava koja kaže da budući kralj Jugoslavije može biti pravoslavne, katoličke ili muhamedanske vere ! Nakon toga ga stiže zlehuda sudbina, koju je sam izazivao, davajući veća prava katolicima u Jugoslaviji no pravoslavcima u Srbiji. Ali, njegovom smrću opasnost za SPC i Pravoslavlje ne prestaje, naprotiv. Dolazi Konkordat – korak do uzimanja crkvene prevlasti Vatikana u Srbiji od SPC.
Medjutim gotovo senzacionalno zvuči danas činjenica da je jedan srpski kralj koga smatraju najvećim Srbinom nad Srbima – Kralj Petar I. napravio Sporazum sa Vatikanom 1914. godine, koji se ticao Katolika u Srbiji i Srba na teritoriji tadašnje Austrougarske!

(Izvinjavam se čitaocima što su pojedini delovi ovog izuzetnog priloga pisani ćirilicom  a drugi latinicom, ali su izvori o ovoj istorijski neobično važnoj temi različiti.)

Materijal je predstavljen uglavom hronološki, faktografski u suštinskim i pojmovnim celinama iz više izvora.

ПОТПИСИВАЊЕ КОНКОРДАТА

Кнез Павле Карађорђевић и надбискуп Бауер водили су разговор о мерама за сређивање односа између Римокатоличке цркве и државе, Бауер је тражио да се распусте масонске ложе и закључи Конкордат. Кнез Павле је обећао да ће католичкој цркви у већој мери изаћи у сусрет. Први потез Стојадиновићеве владе ишли су у том правцу. По Стојадиновићевом налогу, министар правде Људевит Ауер, католик из Сиска је пре поласка за Рим посетио Патријарха Варнаву Росића, текст конкордата био је достављен српском Патријарху. Министар Ауер је потписао Конкордат, у Риму, 25. јула 1935. године. О потписивању конкордата, Стојадиновићева влада и Ватикан издали су своја саопштења. У саопштењу Стојадиновићеве владе изнето је да ће се Конкордатом спровести, “Уставом код нас усвојена, равноправност католицизма са осталим признатим конфесијама.” Посебно је наведено да се Света Столица обавезала да ће поштовати југословенске државне интересе приликом попуњавања црквених положаја, нарочито оних најважнијих. Ватиканско саопштење садржало је више детаља. Ни Југословенска, ни Ватиканска страна није текст Конкордата ставила на увид јавности. Потписивање Конкордата прошло је без реакције у југословенској јавности. У међувремену, копија Конкордата извађена је из фиоке патријарха Варнаве, вероватно од неког из опозиције.

РАТИФИКАЦИЈА У НАРОДНОЈ СКУПШТИНИ

Конкордат, који је чекао на ратификацију у парламенту, лежао је у Стојадиновићевој фиоци петнаест месеци. Пошто је, почетком новембра 1936, Намесништво издало указ којим је овластило председника Владе да Конкордат упути Народној скупштини, реаговао је Архијеријски сабор. Почетком децембра влади је упућен меморандум са поруком да Српска црква не може на такву одлуку да пристане. Тек од марта 1937. године у Народном представништву, борба око Конкордата се распламсавала, неколико месеци пре него што је његова ратификација стављена на дневни ред. Од пролећа 1937. свештенство и опозиција, ослањајући се на опозиционе говоре у Скупштини, развили су тако жестоку кампању против Владе, да се створила свеопшта психоза смртне опасности за српско православље. Стојадиновић је покушавао да парира кампањи која се захуктавала. Пред Светим синодом у Патријаршији изнео је све разлоге којима су његови претходници били руковођени у питању Конкордата.

Наводећи да је Конкордат дело краља Александра, и да Намесништво жели његову ратификацију, он је напомињао да је и Никола Пашић закључио Конкордат како би придобио Ватикан за идеју о уједињењу Јужних Словена. Гледајући како се око Српске цркве скупљају сви противници режима, и они који су нису имали појма шта садржи Конкордат, и они који су заборавили када су последњи пут ушли у цркву, Стојадиновић је питање Конкордата схватио као питање угледа шефа владе. Игром случаја, како је нарастала конкордатска криза, стање здравља патријарха Варнаве се погоршавало. У једном тренутку пронет је глас да је отрован.

“КРВАВА ЛИТИЈА”

За 19. јул 1937. године, када је била заказана седница Скупштине о Конкордату, било је заказано и молетествије за оздрављење оболелог Патријарха. Замишљена “као велика манифестација у борби против Конкордата”, литија је кренула у Кнез Михаилову улицу. У Кнез Михаловој настала је туча и рвање грађана са полицајцима и жандармима. Интервениција полиције је била брутална.

Политичка борба, око Конкордата се наставила. Кнезу Павлу је упућен меморандум Светог синода “у коме се тражило да одмах Краљевска влада др Милана Сојадиновића поднесе оставку и да се Конкордат скине са дневног реда. Стојадиновић није хтео да одустане од ратификације Конкордата. Притисци на посланике да не гласају за Конкордат вршени су са разних страна – од Цркве, опозиционара, масона.

ГЛАСАЊЕ У НАРОДНОЈ СКУПШТИНИ И СМРТ ПАТРИЈАРХА

Увече, 23. јула 1937. године, Конкордат је у Народној скупштини изгласан са 166 гласова, уз 129 против. Требало је да буде изгласан у Сенату, у коме је влада лошије стајала Али, још исто вече, Стојадиновић је пред посланицима ЈРЗ објавио да ће се неко време сачекати са изношењем Конкордата пред Сенат. При крају дана, у коме је у доњем дому изгласан Конкордат, умро је патријарх Варнава. Свим члановима владе, осим генерала Марића, било је забрањено да присуствују сахрани.

Konkordat je prihvaćen, i, između ostalog, predviđao je da svaka osoba koja nije rimokatolik a sklopi brak sa rimokatolikom mora da predje u rimokatolicku veru.

Druga tačka koje je bila veoma problematična i upozoravajuća, bila je odluka Vatikana da se Kraljevina Jugoslavija ubuduće ima tretirati kao misionarsko područje. Da pojasnimo: misionarskim područjima su se proglašavale teritorije i zemlje u kojim žive neznabošci i nehriščani – primitivni narodi i plemenske zajednice. Na primer katoličke misije sastavljene od jezuita sa misionarskim zadatkom su osnivane tokom XVI, XVII, XVIII po Latinskoj Americi, Filipinima, Africi i slično, da bi se domorodačko stanovnistvo upoznalo sa hrišćanstvom i pokatoličilo ! To je bila dakle sudbina Srba u Kraljevini Jugoslaviji.

ЕСКОМУНИКАЦИЈА

После гласања у Скупштини 1. августа 1937. године, Свети архијерејски синод једногласно је донео одлуку о ескомуникацији министара и посланика православне вере, који су гласали за Конкордат и искључени су из цркве. Стојадиновић је тражио да се укине ескомуникација. После Владиног одрицања од конкордата и Црква је попустила у свом ставу према ескомуникацији. На спољнополитичком плану, Стојадиновић је Конкордатом хтео да потврди своје пријатељске везе са италијанском владом. Али, и италијанска влада, бринући се да конкордатска криза не доведе до Стојадиновићевог пада, почела се хладити према Конкордату. Пошто су обе стране у спору попустиле, у фебруару 1938. године, за новог патријарха изабран је Гаврило Дожић. На тај избор утицао је Стојадиновић. Црногорски митрополит био је његов пријатељ још од двадесетих година, када је као радикалски посланик ишао по Црној Гори.

REAGOVANJA

Telegram Gospodinu Milanu Stojadinoviću
Predsedniku Kraljevske vlade
Kraljevo 20.07.1937.g.
Episkop Nikolaj

Kao sina ove Svetosavske eparhije, preklinjem Vas, Skidajte zlo sa dnevnog reda. Prekinite nasilja prema crkvi Pravoslavnoj. Znajte, teška je ruka Nemanjića Save!

Episkop Nikolaj

Odgovor Stojadinovića:
Telegram
Njegovom Velečasnom Preosveštenstvu
Dr. Nikolaju Episkopu Žičkom
Beograd
20.07.1937.g.

U odgovoru na Vaše želje. molim Vas da imate poverenja u mene lično. Vodim o svemu računa, ali molim i Vas da sa svoje strane pomirljivo utičete na svoje kolege.

M.Stojadinović

PISMO EPISKOPA NIKOLAJA STOJADINOVIĆU:

Predsedniku kraljevske vlade g. Milanu Stojadinoviću

Poštovani Gospodine Ministre Predsedniče,
Vi, svakako, niste pročitali moj jučerašnji telegram, kada mi odgovarate da ja treba “pomirljivo da dejstvujem na svoje kolege”. Kakvu pomirljivost Vi možete očekivati posle onomadašnje tuče pred Sabornom crkvom? Dr. Korošec nije tukao katolike u Dalmaciji, koji godinama najpogrdnije ruže našeg Kralja, a tuče srpske vladike i sveštenike, kada se mole Bogu za svog bolesnog Patrijarha! Unikum.

A, zamislite kako bi Papa rimski potresao ceo svet, da je jedan srpski žandarm, udario katoličkog biskupa.

Sve to narod gleda. Sve to narod sluša, ja Vas uveravam da u narodu ključa gnev, kao u vulkanu. Uveravam Vas, da je narod na ivici pobune. Ja znam Vaša dobra dela za poslednje dve godine, znam i za taj zlokobni Konkordat. Ja ne zaboravljam ni ono ni ovo. No, sav narod je potpuno bacio u zaborav sve što ste Vi učinili, kao da ste juče došli na vlast – sve zbog ovog Konkordata. Kao kad bi djak napisao čitko propis, pa prosuo po njemu mastilo. Narod ništa u Vama danas ne vidi do Konkordata. Od vremena tzv. “vladanovštine” ja ne pamtim ovoliku uzrujanost u narodu, ovoliku žučnost. Ko god Vam drukčije referiše, ne verujte mu, laska Vam i obmanjuje Vas.

I nemojte misliti da je ovako strašno nezadovoljstvo u narodu stvoreno agitacijom sveštenika. Instiktivno sav pravoslavni narod oseća i saznaje, da je Knez crne internacionale naš svagdašnji neprijatelj, istorijski neprijatelj. Uostalom i svi prosvećeni katolici užasavaju se vlasti, koja se daje tom knezu u ovoj našoj slobodnoj zemlji.

Zato vas i ovim putem i poslednji put, molim i preklinjem – skinite to čudovište s dnevnog reda, te sačuvajte zemlju od potresa. Sačuvajte svoju čast i povratite ugled u narodu. Sačuvajte i sebe od moralne i političke smrti. To je ono čemu neizbežno gredite, ako se ne trgnete u dvanaestom času.

Srbima nisu na odmet ni ljudi manjih sposobnosti, nego što ste Vi. Reći ćete: teško je sada skinuti s dnevnog reda. Možda. No, setite se da će teže biti ako prodje. Neka jeziva atmosfera okružava nas. Svak očekuje najgore. Ako izagitujete nasuprot volji narodnoj, volji sedam miliona Srba, i skoro toliko katolika, da se Konkordat izglasa u skupštini, šta ste time učinili? Otvorili ste jednu živu ranu, koja se godinama neće moći zalečiti, a svoje ste ime upisali ne na listove slave, nego u spisak onih koje narod proklinje, a Vi niste samac, Vi imate i porod. Ovo je smisao i sadržaj moga jučerašnjeg telegrama.

Neka Vam je sam Bog u pomoći.
Vaš poštovovalac

Episkop Nikolaj s. r.
Kraljevo

Episkop Nikolaj je inače doktorirao na starokatoličkom fakultetu u Bernu u Švajcarskoj na temu “Vera u Hristovo vaskrsenje, kao osnovna dogma apostolske crkve” i na filosofskom fakultetu u Oksfordu na temu “Filosofija Berklija”. Posle toga jedno vreme boravi u Rusiji, da bi po povratku počeo seriju propovedi po beogradskim crkvama. U vreme I. Svetskog rata zadesio se u Americi, a potom otišao u Englesku boreći se svojim besedama za srpsku i jugoslovensku stvar. Za Episkopa Žičkog postavljen je 1919 g., a potom je 1920 g. prebačen u Ohrid. Vratiće se u Žiču 1934 g. i u njoj će kao Episkop Žički dočekati Konkordatsku krizu.

Konkordatska borba 1937.g. nesumnjivo je jedan od najdramatičnijih unutrašnje-političkih dogadjaja u kratkotrajnom životu Kraljevine Jugoslavije. Srpsko-hrvatski odnosi i pitanje odnosa vera, bila su dva goruća pitanja koja su trovala državni organizam od samog nastanka države. Pojavom države Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca nestala je srpska država u kojoj je stanovništvo bilo gotovo 100% pravoslavno. Pravoslavlje je prestalo biti državna vera, a svim ostalim veroispovestima zagarantovana je ravnopravnost, naročito katolicima, koji su posle pravoslavnih bili najbrojniji.

Nasrtanje policije na litiju 19.07.1937 g. u Beogradu, tuča srpskih Episkopa od strane žandarma , progoni u unutrašnjosti sveštenstva i vernika i zagonetna smrt Patrijarha Varnave, dovešće do kulminacije ionako već raspaljenih političkih i duhovnih strasti.  Pismo Vladike Nikolaja, pisano samo dva dana posle „krvave litije“ u Beogradu i ispred Saborne crkve , Predsedniku vlade dr. Milanu Stojadinoviću, samo delimično odslikava situaciju u kojoj se država nalazila tih dana. Problem Konkordata ne samo da je potresao političko, crkveno i intelektualno javno mnjenje, nego je taj projekat digao tenzije u čitavom pravoslavnom srpskom narodu, dovodeći zemlju do ivice gradjanskog rata.
Ustaše NDH

Hrvatski katolički kler za vreme NDH

Skoro je potpuno nepoznato da je odnosn sa “Svetom Stolicom” bio je problem srpske države i pre I Svetskog rata. Konačan sporazum uspela je da postigne 24.06.1914 g. nekoliko dana pred atentat u Sarajevu, kada su kardinal Meri del Val i dr. Milenko Vesnić potpisali su u Vatikanu takozvani Prvi Konkordat u ime Pape Pija X i Petra I, Kralja Srbije. Ne ulazeći u detalje tog Sporazuma može se samo reći, da je ovo bio jedan od najpovoljnijih Konkordata za katolike koji je zaključio Vatikan do tada sa nekom državom , uprkos negativnom odjeku u Austrougarskoj.

Sa stvaranjem države Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca pitanje Konkordata će se opet naći na dnevnom redu, ali će se njegovo rešavanje pokazati mnogo komplikovanije. U novonastaloj državi je bilo mnogo više katolika (nekoliko miliona) za razliku od Srbije 1914 godine , gde ih je bilo jedva 25-30 hiljada.

Mada je Konkordat iznet u jugoslovensku skupštinu na glasanje 1937 godine, o njemu se praktično počelo razmišljati ubrzo posle završetka Versajske konferencije, na kojoj je rešen problem ujedinjenja jugoslovenskih naroda i posle mnogo diplomatskih napora bila priznata država Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca.

U tom cilju napravljeno je nakoliko Nacrta za sporazum, tačnije tri. Prvi 1923 g. drugi 1925 g. i treći 1931 g. Poslednji Nacrt odobrio je Kralj Aleksandar I. i ova tri Nacrta su prethodila konačnom tekstu Konkordata potpisanom u Rimu 25.07.1935 godine.

Ali šta kaže SPC ? Ona je neko vreme bila sasvim pasivna.

Delimično zbog poverenja u kralja Aleksandra I., iako je Nacrt projekta Konkordata radjen u tajnosti, Sveti Sinod se prvi put u vezi sa Konkordatom izjasnio memorandumom od 05.12.1935 g. koji je dostavljen predsedniku vlade Stojadinoviću. Posle odluke vlade da se Konkordat uputi Narodnoj skupštini na ratifikaciju, održava se vanredno zasedanje Arhijerejskog sabora SPC 26.11.1936 g. s kojeg dolazi odlučan stav da se Konkordat, parafiran 25.07.1935 g. u Rimu, ne može ozakoniti.

Povodom ovoga u svojim memoarima Patrijarh Srpski Gavrilo piše: ”26.11. sastao se Arhijerejski sabor da donese odluku i stav o Konkordatu. Konstatovano je da je Konkordat teško pogodio srpsku crkvu i njene interese, i odlučeno je da se ide do kraja sa Patrijarhom na čelu u borbi protiv njega. Formiran je odbor koji je imao da izradi Deklaraciju u pogledu štetnih propisa Konkordata. Na čelo odbora izabran je mitropolit Gavrilo jednoglasno”.

Što se tiče samog projekta, primedbe na njega nije imala samo crkva, nego i mnoge ugledne ličnosti  i organiazacije.

Većina primedaba odnosila se na novi položaj koji je dobijala Katolička crkva u Kraljevini, a koji nijedna druga veroispovest nije imala pa ni SPC: 

Naime, Članom 7, na primer, predvidjeno je bilo da se od katoličkih sveštenika ne mogu zahtevati bilo kakva obaveštenja o licima ili stvarima, koje su oni mogli saznati vršeći svoje duhovničke službe i poslove , iako su o tome postojali propisi u gradjanskom i krivičnom postupku.

Najoštrija primedba odnosila se na član po kome bi Katolička crkva imala puno pravo da slobodno i javno vrši svoju misiju po celoj Kraljevini Jugoslaviji. Zbog termina “Misija” koji je u drugim konkordatima označavano kao slobodno ispovedanje katoličke vere, najviše je dignuto protesta u antikonkordatskim taborima. Profesor Troicki je to tumačio, kao da je Kraljevina Jugoslavija neprosvećena neznabožačka zemlja.

Takodje je sporan i član po kome brak sklopljen u katoličkoj crkvi u skladu sa odredbama kanonskog prava, čak i u slučaju mešovite vere, dobija samim tim sva gradjanska dejstva i prednosti . U istom članu nalazila se još jedna teška sporna odredba, koja kaže da u slučajevima mešovitih brakova gradjanske vlasti će učiniti da se na zahtev službene katoličke strane poštuje jemstvo da će svi sinovi i kćeri bez izuzetka, biti odgojeni isključivo u katoličkoj veri.

Konkordat je takodje priznavao Katoličkoj crkvi da osniva Udruženja katoličke akcije , (društva i bratstva kao Kapucineri, Jezuiti i sl.) samostane, škole i semeništa, svuda po Kraljevini, kako bi unapredjivala verski i moralni život pod rukovodstvom katoličke hijerarhije, što takodje nijednoj drugoj veroispovesti nije odobreno.

...Raspoloženje u unutrašnjosti nije bilo ništa manje napeto i neprijateljsko prema državi nego u prestonici. Dokaz za ovo je i delovanje vlasti unutar države, koja nije birala sredstva da uguši i prikrije nezadovoljstvo naroda.  Teror sprovodjen prema pravoslavnom sveštenstvu i narodu, gušenje svake javne reči najbolje se vidi iz pisma Vladike Nikolaja upućenom Korošcu, ministru unutrašnjih dela, avgusta meseca 1937.g. gde on kaže:

…No ovaj strašni dogadjaj u prestonici (misli na Krvavu litiju od 19.07.1937 g.), u kojoj živi preko 200.000 pravoslavnih duša, predstavlja samo krvavi prolog daljih gonjenja Pravoslavne crkve božje i njenih vernih. Prolivena je srpska krv u Sarajevu i drugim mestima. Otpuštaju se iz službe naši činovnici koji se usude reći ma u četiri oka nešto protiv ove Velike Nepravde, koja je nazvata slatkim imenom “Konkordat”. Zabranjuje se izgovor ove reči, a Vi ste ovu reč stavili na indeks u Jugoslaviji, Rimska kurija stavlja knjige na indeks, a Vi ste nadmašili Rimsku kuriju.

Ugušenjem slobode govora i pisanja Vi želite da ućutkate narod: no time se pokazujete slabiji psiholog od jednog seljačkog kneza srpskog, koji je rekao, da je narod najopasniji kad ućuti.

Sem svega navedenog sada vam mogu nabrojati i ove primere gonjenja crkve Božije u ovoj Žičkoj eparhiji, koji su se dogodili od smrti Blaženopočivšeg Patrijarha Varnave do danas. Sveštenik Velimir Slavković, starešina crkve u Brusu, kažnjen je od vaše policije deset dana zatvora, samo zato što je istakao crn barjak na hramu i što je udario u klepalo. Ovaj sveštenik spada medju najbolje sveštenike u tom kraju. Njegovo hapšenje ja moram smatrati svojim hapšenjem, jer ja sam bio naredbodavac, a on izvršilac…

…Zabranjeno je pravoslavnom narodu iz okoline Bajine Bašte da dodje u to mesto na svečanost osvešenja zvonare na Ilindan.

Vaši organi cepaju posmrtne liste našeg Patrijarha, prilepljene na crkvenim vratima, kao što je bio slučaj u selu Rataju.

Vaši organi naredjuju da se i pre Četrdesetnice od smrti Patrijarha skidaju crni barjaci sa kuća i opštinskih sudnica u mestima gde živi čist pravoslavni narod. Čak i sami noću žandarmi skidaju te barjake, kao što je bio slučaj u selu Medvedji. Takav postupak duboko vredja i draži naš pravoslavni narod, koji se drži u žalosti četrdeset dana i za najobičnijim pokojnikom.

U srezu Moravièkom vaši organi hapse narod neprestano samo zbog govora i razgovora o onoj zabranjenoj reči koju ste vi stavili na indeks…”.

Vladika Nikolaj Velimirović je za vreme krize delovao u unutrašnjosti države, ali njegov glas se i te kako čuo i u prestonici. Dana 19.07.1937 g., on piše svim poslanicima da ne glasaju za Konkordat. On je već tada proslavljeni bogoslovski pisac, čiji glas ima vanredni značaj u svim društvenim slojevima u državi. Medju tadašnjim episkopima on je èovek koji je po vokaciji najviše istoričar, i najbolje poznaje istoriju srpskog naroda, naravno sa bogoslovskog aspekta. Možda je i zato bio najnepomirljiviji protivnik Konkordata, shvatajući tragićnost njegovih posledica po SPC i srpski narod, ali i državu. On sa krstom u ruci kreće po Srbiji i održava niz beseda, pre svega da bi narodu koji je zbunjen, i koji je ponekad u nedoumici, objasnio značenje Konkordata i njegove štetne posledice. On ne uzbunjuje narod, niti ga draži da izazove kakav incident, nego upravo suprotno, na tim saborima on strpljivo objašnjava narodu njegovu istoriju, istoriju SPC, dovodeći je u vezu sa novonastalom krizom. Oružje koje on propoveda u borbi protiv državnog aparata su molitva , hristov krst i jevandjelje , čime upravo medju najekstremnijima sprečava incident.

Ovakve propovedi nisu u saglasnosti sa željama mnogih opozicionih lidera, koji Konkordat hoće da iskoriste u borbi protiv režima dr.Stojadinovića. Njegove propovedi održane u Gornjem Milanovcu 20.08.1937 g. i Valjevu 26.09.1036 g. potvrdjuju gore navedeno. On je popularan u svom pravoslavnom narodu srpskom. Njegova reč se čuje u celoj državi. On neustrašivo brani prava SPC bez ikakve bojazni za posledice koje može lično imati. Usled takve popularnosti i takvog značaja njegovog delovanja, ministar unutrašnjih dela dr. Anton Korošec, dostavlja žalbe Svetom arhijerejskom sinodu na njegove govore u južnoj Srbiji. Nikolaj odgovara dr. Korošcu jednim pismom u kom izmedju ostalog kaže: ”… U položaju u kome se Vi danas nalazite, Vama stoje na raspoloženju sva materijalna i fizička sredstva u borbi protiv pravoslavnog sveštenstva u Jugoslaviji. Svim tim sredstvima obilno se služe Vaši policijski organi, a naročito kako mi izgleda, u eparhijama u kojima ja upravljam. Meni i mojim sveštenicima nije ostalo nijedno sredstvo za odbranu osim molitve i reči. Vi bi ste hteli da mi napustimo i to jedino, duhovno i moralno sredstvo! S kakvim pravom možete Vi to zahtevati od nas?

Sa tim zahtevom ne stoji u skladu ni Božansko ni čovečansko pravo, pa čak ni staro neznabožačko ” Jus Romanum”. Izvolite skoncentrisatu svoju pažnju samo na jedan jedini srez … Pa kad to sve pažljivo ispitate, Vi ćete po duši i savesti priznati da su sve moje reči isuviše blage da ocrtaju one neskrupulozne i glomazne nepravde i nezakonisti, koje se dogadjaju u Vašoj nadležnosti i koje se moraju formalno upisati u Vaš račun sve od 19. jula do danas…”.

Vladika Nilolaj kao sredstvo za odbranu spominje molitvu i reč.  SPC ne vodi borbu protiv režima (mada mnogi političari hoće da je iskoriste za to), nego samo protiv jednog projekta režima, koji duboko zaseca u korene duhovnog života pravoslavnog naroda. Pa ipak, SPC je optuživana od strane režima da se umešala u politiku. Da je prekoračila svoju misiju u narodu koja je čisto duhovna, tj. propovedanje reči Božije.

U tim optužbama možda najčudnije objašnjenje za delovanje SPC ima dr. Milan Stojadinović koji u svojim memoarima kaže: 

,,… Dok je u pitanju političara stvar jasna, pošto se radi o borbi za vlast, slučaj Pravoslavne crkve je različit. Premda je i tu bilo ambicioznih arhijereja, crkva kao takva morala je imati i drugih pobuda.

Pravi razlog SPC ne leži u nezadovoljstvu crkve mojom ličnošću ili mojom politikom, već položajem u koji je ta crkva dospela u novoj državi. Za razliku od predratne Srbije, u kojoj je skoro 100% stanovništva bilo pravoslavne vere, uticaj crkve je bio daleko veći nego u državi gde je pravoslavaca bilo svega 48%. Izgleda da se ona nije mogla pomiriti s tim da je došla u isti red sa ostalim priznatim veroispovestima….

Reklo bi se da je želela povraćaj na svoj raniji povlašćen položaj, kakav je zauzimala pokraj kralja Petra I. ili još bolji koji je zauzimala nekada u Crnoj Gori gde su verska i svetovna vlast bile usredsredjene u jednoj ličnosti, u nekoj vrsti Cezaro-Papizma u malome”.

Sa stanovišta vlasti crkva se umešala bespravno u politiku, sa odredjenim pretenzijama da povrati svoj uticaj, koji je imala u nekadašnjoj srpskoj državi.  Na optužbe da se crkva umešala u politiku odgovorili su svi arhijereji, objašnjavajući zbog čega je crkva izašla nepokolebljivo sa takvim stavom u pitanju Konkordata.

Ni Vladika Nikolaj nije ćutao. Kao što je već pomenuto, on je možda bio najglasniji i najsmeliji apologet stava crkve i na optužbe da se crkva umešala u politiku on u jednom svom kratkom članku decidno odgovara:

,, Nije istina da se SPC umešala u politiku , od svršetka rata 1914. do danas, Pravoslavna crkva se nije umešala ni u jedno političko pitanje, medjunarodnog i unutrašnjeg karaktera, nego se bavila svojim čisto Jevandjeljskim poslom. U pitanje Konkordata pak crkva je ušla ne kao u neko političko pitanje, nego kao u jedno mnogostrano pitanje, koje zaseca u sve nerva našeg narodnog života, pa i u interese SPC.

… Sadašnjim Konkordatom učinjen je jedan džinovski korak u rušenju one ustavne ravnopravnosti u korist Rimske crkve, a na štetu Pravoslavne crkve. Rimska crkva dobija takva prava u ovoj državi, kakva crkva Pravoslavna nije imala nikada ni kao državna crkva u Srbiji i Crnoj Gori.

Neka svaki razuman i savestan čovek prosudi i kaže, da li je preko jedne takve strašne nepravde i nezakonitisti mogla SPC preći ćutke…”, kaže Nikolaj.

Vladika Nikolaj decidirano kaže da se pravoslavna crkva do tada nije mešala u politiku, medjutim, posle skidanja Konkordata sa dnevnog reda na neodredjeno vreme, on ne veruje mnogo režimu i traži ostavku dr.Stojadinovića. Tek tada bi se, po njegovom mišljenju, posle formiranja nove vlade stekli uslovi za izmirenje crkve i države. Šta je podstaklo Vladiku Nikolaja na tako radikalan stav, kojim je došao u sukob i sa nekim arhijerejima SPC ? Sumnja u iskrenost režima u trenutku kada je skinuo Konkordat sa dnevnog reda, posvedočena je u mnogim listovima strane štampe, koji su na svoj način objašnjavali razloge zbog kojih je Konkordat ostavljen za neka bolja vremena.

On svoj sud o mogućnosti vraćanja pitanja Konkordata na dnevni red iznosi u članku ,,Narode razmisli dobro, da li je Konkordat mrtav ili će se povampiriti?”.

Njegovo mišljenje naišlo je na opoziciju u Svetom Sinodu, a takodje i kod novoizabranog Patrijarha dr.Gavrila Dožića, koji o svemu ovome u svojim memoarima kaže: ”…Ovo rezonovanje Episkopa dr.Nikolaja Velimirovića ni sa koje strane ne može da se brani, a najmanje sa hrišćanske i pravne, a pogotovu sa nacionalne. Ako bi srpska crkva primila i primenila ovo mišljenje, onda bismo mi sišli na politički teren, koji se ne bi mogao nikako dozvoliti, jer ne bi donosio nikakvu korist, ni SPC ni državi, niti narodu kao celini…”.

Posle jakog pritiska od strane arhijereja i samog novoizabranog Patrijarha Gavrila, Vladika Nikolaj se povinovao i prihvatio opšti stav crkve, da je crkva ostvarila ono za šta se borila, a to je skidanje Konkordata sa dnevnog reda Senata i Skupštine i onemogućavanje ozakonjenja tog projekta. Početak Drugog svetskog rata 1939. godine potpuno je bacilo u zaborav pitanje Konkordata, ali su dogadjaji u Kraljevini, radjanje NDH i genocid nad pravoslavnim življem, kao i prekrštavanje više od sto hiljada pravoslavaca u Hrvatskoj i BIH, pokazuje da je strah od Vatikanskih planova bio opravdan.

Dodajmo na kraju da se bojazan nekih episkopa SPC danas od Sporazuma i pregovora sa Vatikanom o dolasku Pape u Srbiju može sigurno objasniti gorkim iskustvima kroz koje je SPC i srpski narod prošao u bliskoj istoriji.

Za kraj i za nezaborav ostavila sam Novogodišnju poslanicu Patrijarha srpskog Varnave 1937. godine:

Evo sviće nam Nova godina. Ja bih želeo da vam je čestitam. No ne znam kako da vam je čestitam kad  vidim mračne oblake koji su se nadneli nad nas, i ne samo nadneli nego i spustili među nas?

Kako mogu reći: srećna vam Nova godina, i kako će nam ona moći biti srećna kad nas je nesreća stegla svojim kandžama sa svih strana? Jedna je nesreća naša u degeneraciji razuma, a druga u degeneraciji morala. Intelektualna i moralna degeneracija  – to su mračni i gradobitni oblaci, koje prenosimo iz Stare u Novu godinu.  Bolje ćete me razumeti kad vam kažem: naši vlastodršci izgubili su i pamet i poštenje. 

A da su izgubili pamet, pokazuje njihova nedoslednost i protivrečnost  u načinu kako oni čuvaju ovu preskupu državu i kako vode naš mučenički narod. Zovu se nacionalistima – a to bi zaista trebalo da budu kao i svi građani ove zemlje – međutim prave pakt sa crnom internacionalom, i puštaju ovu da do srži zatruje naš zdravi svetosavski nacionalizam.  Tako su naši vlastodršci i nacionalisti i internacionalisti u isto vreme. Može li to biti? Kako se te dve suprotnosti daju izmiriti u našoj državi? Svim silama naši vlastodršci gone jednu a grle drugu internacionalu, gone crvenu a grle crnu. Zar obe nisu podjednak otrov za našu mladu državu  i za naš zdravi narodni organizam? Naš narod biblijski je izrekao onu poslovicu: ,, Kad bog hoće nekoga da kazni, prvo mu pamet uzme.” 

Ova sveta reč obistinjava se potpuno na našim vlastodršcima. Bog uzima pamet onima koji su nepošteni i nemoralni, pa bili to mali ili veliki ljudi. To svedoči i Božji apostol Pavle kad govori o paganskim Rimljanima: ,,Zato što bijahu nemoralni i ne mariše za istinu Božiju, zato ih predade Bog u pokvareni um da čine ono što ne valja.” (Rim. 1, 28)

Ja se pozivam na sve vas kao svedoke, da je korupcija zaista zahvatila naš život.  Ne gleda se ni karakter ni poštenje, nego se sve cijeni prema partijskoj boji  i prema patrizanskoj revnosti. Ne nagrađuje se činovnik prema savesnom radu, negó prema uslugama partiji. Od glasanja za ovoga ili onoga zavisi sudba ljudi, zavisi sreća ili nesreća svih  činovnika i njihovih porodica.  Obećanja, koncesije, bakšiši, to su savremene metode kojima se lome karakteri u jednoj naciji koju nijesu mogla slomiti ni zavojevanja, ni okupacije, ni interniranje, ni sve inostrane tiranije niti dugovječna robovanja. Na vidiku svega ovoga ja ne znam kako da vam čestitam Novu godinu i kako da izustim onaj radostan pozdrav: Srećna Vam Nova godina!

Bez razuma i bez poštenja naši su vlastodršci udarili sada na svetosavsku pravoslavnu crkvu. Svi reduti srpski u ovoj slobodi i slobodnoj državi  upušteni su i predani. Sada je došao atak i na poslednji bedem  srpski, na Svetu srpsku crkvu. Hoće sad i nju da predadu i izdadu.  Hoće da potseku sasvim koren srpskom narodu. Hoće da ostave srpsko ime prazno, pusto, bez ikakvog sadržaja, i duhovnog i moralnog i istorijskog i kulturnog.

Iz sasvim nepoznatih razloga i nikom dokučivih uzroka oni su napravili ugovor sa crnim poglavarom crne internacionale. Tim ugovorom oni hoće da dovedu do trijumfa toga poglavara na Balkanu, za kojom on teži hiljadu godina.  Protiv toga crnog poglavara i njegove jezuitske vojske borili su se najpre vizantijski patrijarsi i carevi. Kad je njihovo oružje malaksalo, borbu su prihvatili naši slavni Nemanjići na čelu sa sv. Savom.  Kad je srpsko carstvo palo na Kosovu, i sami Turci su se borili protiv latinske najezde na Balkan. Znali su Turci razorno dejstvo njeno unutra u državi; znali su da ta internacionala ne preza ni od kakvih sredstava, ni od kakvih spletaka i intriga, pa nijesu ulazili ni u kakve kompromise s njom.  Pravoslavnu veru Osmanlije su gonile, ali su je smatrale za veru.  Međutim na onu crnu internacionalu gledali su ne kao na veru negó kao na politiku.  

I eto, braćo moja toj beskrupuloznoj političkoj organizaciji danas naši naši vlastodršci širom otvaraju sve kapije i puštaju je da stane čvrstom nogom na Balkan. I to ko i kad?  Ne kakvi tuđinci, no kršteni sinovi  Svetosavske crkve, koji sebe nazivaju nacionalistima i to u  vremenu ne naše kakve slabosti, negó u naponu državne snage! Neka je čast Turcima, i neka je sramm takvim pravoslavcima i takvim Srbima!

Svaki razuman i pošten čovek može lako da uvidi strašne i mnogobrojne štete po vasceli naš narod od tog crnog ugovora, po Jugoslaviju, po ceo mučenički Balkan naš i po Slovenstvo.  Tim ugovorom se pre svega udaraju okovi na jadnu našu braću katoličku u Jugoslaviji. Po tom ugovoru, oni postaju bezhropotni robovi  jednog stranog suverena.  Rimska crkvena organizacija, prvo pilitička pa onda verska, postaje povlašćena u ovoj državi sa pravima i povlasticama koje ona nigde u Evropi nema i koje nije imala ni državna crkva u Srbiji.

Zašto okovati katolike u ovoj slobodnoj državi? Zašto ponižavati i štetiti Srpsku pravoslavnu crkvu, koja je kroz sve vekove muka očuvala u srpskom narodu kandilo vere i plamen rodoljublja?  Zašto bacati time ljagu na svu istoriju našu? Zašto vrijeđati velike svetitelje i herojske pretke naše, koji su u najtežim danima odbranili crkvu od najezde internacionalnih crnih četa od preko mora? Zašto jačati jednu internacionalu u našoj zemlji  na račun našeg divnog i čistog nacionalizma?

Prebacuje nam se što unosimo politiku u Crkvu! Ne unosimo mi politiku u Crkvu, negó unose otrov u ceo organizam narodni oni koji su izgubili i pamet i rodoljublje i poštenje.  Ja ne govorim ovde protiv  jedne politike ili  jednog režima,  negó protiv korupcije koja hoće da nas uguši i da naš veliki narod svuče u blato i stavi u red poslednjih naroda na kugli zemljinoj. Ko će kazati narodu istinu ako ne narodna sveta crkva? Odakle će se čuti glas božji i glas prigušene narodne savijesti , ako ne iz Svetoslavne crkve? Ja se ne bojim ovoga što sada govorim. Ja se bojim da nisam odocnio da ovo javim narodu. Možda sam trebao ovo reći ranije.  Bojim se, odgovaraću zato pred sudom božjim. Ali sve sam računao, kao i svi savesni ljudi u ovoj zemlji,  da će se zlo uskoro prekratiti. No zlo se ne pokraćuje, negó umnožava. Plima korupcije ne opada, negó raste i evo, dođoše vode zla do guše, kako kaže Psalmist. Hoće umnoženo zlo da nas udavi i sa svima našim istorijskim i kulturnim vrednostima odvuče u propast. Ja čujem uzdahe narodne, čujem gde se šapće, jer se slobodno ne smije govoriti! Samo nas Bog jedini može spasti!  Pa ako nas bog može spasiti, pripadnimo Bogu na molitvu. I Bog koji nas je do sada spasavao od propasti  i od sad će nam bit spas. No osim molitve bogu treba I sami sve da učinimo što je u našoj vlasti , da izađemo iz ove pomrčine na svetlost. Zato vas pozivam,  braćo I sestre, da se prenemo I ustanemo I zbijemo  redove, kao vojska Božja protiv vojske satanske.  Svetosavski narod uvek se umeo sjediniti u časovima opasnosti. Sad je čas opasnosti. Ja vas pozivam kao vaš patrijarh, da zaboravite partijske svađe i obzire i da bratski brat bratu pružite ruku.

Svetosavska crkva, iako je zaboravljena i ponižena od svojih sopstvenih sinova, nije mrtva negó živa.  U njoj je duh Božji, onaj silni duh koji se javio apostolima u vidu plamena i vihora. Ako se taj duh zbog nemarnosti mnogih bio utišao, vreme je da mu se dade maha da dejstvuje. U crkvi pravoslavoj krmanoš je Sveti Sava.  A Sveti Sava je živ a ne mrtav, i čeka samo zapovest od Boga da budi i duže uspavane Srbe.

A ja, kao prvi sluga božji I naslednik Svetog Save I mučeničkih patrijarha srpskih, vičem vam svima:

,,Na okup, srpski narode! Na okup, ne protiv naše braće druge vere ili druge narodnosti, nego protiv bezumlja I korupcije! Na okup, srpski narode, u ime časti I obraza! Na okup, srpski narode, u ime Boga I Svetog Save! Na okup, srpski narode,  u ime istorije tvoje I legiona mučenika tvojih! Na okup, srpski narode, na ponos mladog kralja Petra Karađorđevića! Na okup, srpski narode, radi dece tvoje I budućnosti tvoje!

Bez toga neće ti biti ni srećna ni Nova godina niti I jedan dan, niti I jedan sat. A s time, ako poslušaš glas moj, bićeš srećan u nastupajućoj Novoj godini i kroz sve godine do kraja vremena. Neka bi Bog dao da tako bude! Amin.

Na fotografiji je patrijarh Varnava

Advertisements