Zločini nad Srbima dokumentovani u italijanskim “zabranjenim” knjigama

Mila1Zavera ćutanja

Po prvi put je italijanskoj i svetskoj javnosti dostupna knjiga štampana i objavljena pre više od 60 godina. Vest ne bi bila senzacija, da se ne radi o zvaničnom dokumentu italijanske vlade pripremljenom i prezentiranom na Mirovnoj konferenciji u Parizu 1947. godine, nepobitnom svedočanstvu i prijavi zločina Maršalovih komunističkih trupa nad italijanskim stanovništvom u Istri i Dalmaciji.

Zločin tim strašniji jer počinjen u godinama posle završetka rata, u savremenoj terminologiji poznat kao “etničko čišćenje”, rezultirao je “nestankom” više desetina hiljada italijanskih civilia čemu je sledio egzodus u Italiju 350.000 Italijana, dotada vekovnih stanovnika ovih krajeva. Naziv knjige je “Jugoslovenski tretman za Italijane posle 8. septembra 1943.”, izdavač Palladino editore.

Pobednici, pobedjeni i zavera ćutanja

Mila2Italija ih nije dočekala toplinom. U jeku je bio antagonizam izmedju poraženih i  pobednika – italijanskih komunista koji su se posle kapitulacije 8. septembra 1943. organizovali u “pokrete otpora” i pridružili doskorašnjim neprijateljima, Amerikancima i Englezima. U poražene su spadali svi ostali: nekomunisti, fašisti, oni koji nisu prihvatili bezuslovnu kapitulaciju ili koji, prosto, nisu mogli niti hteli da se preko noći odreknu donedavnih ideala i zakletvi Kralju i Otadžbini. I u samoj Italiji harali su preki partizanski sudovi, besneo gradjanski rat, pa nije ni čudo što su komunističke vlasti u Bolonji zabranile da se voz sa gladnim i žednim izbeglicama zaustavi na stanici. Protutnjao je peronom punim zaprepašćenih ljudi, spontano došlih da pomognu bližnjima.

Detalj sablasno podseća na leto 1995. kada je Srbija više dana držala zatvorene granice sa Hrvatskom, granice na koje je stizala masa srpskog stanovništva izbeglog pred hrvatskim bombama i nožem. Sećam se tog užarenog leta, uplakane dece i njihovih majki natrpanih na traktorske prikolice, posedalih u polju kraj zrelih kukuruza, pored puta, pred zatvorenom granicom Srbije.

Ali, Italijani su se konačno izborili za istinu, barem je to tako na papiru. Ustanovljen je i praznik, Dan sećanja, da oda poštu svim žrtvama rata, onim “ispravnim” komunističkim i onim “pogrešnim” – u prevodu: pobedjenima, onima koji su rat bili izgubili. Tako svedočenja o dogadjajima, patnjama, zlodelima i zločinima polako izlaze na svetlost dana. Zvanične vlasti se pravdaju da “niko nije znao”. Dokumenti i prepiska tadašnjih članova vlade to jasno opovrgava. Baš kao i ova knjiga, štampana i objavljena 1947. po nalogu Djulija Andreoti i fondovima Ministarstva unutrašnjih poslova, da bi je odmah potom prekrila zavera ćutanja. Naredjuje je svojim naliv-perom i čuvenim zelenim mastilom lično Palmiro Toljati. Znali su, itekako su znali. I ne samo za zločine nad Italijanima.

Ustaški zločini nad Srbima – prvo etničko čišćenje u Evropi

Dakle, knjiga je 14. februara 2011. ponovo prezentirana. Ovoga puta Italiji i svetu, da se ne zaboravi. Zvanično, u Rimu, u Senatu Republike, u sali prepunoj ljudima, medijima, tv ekipama. Za govornicom je i šef grupe senatora partije na vlasti, višestruki ministar Mauricio Gaspari. Ali svi čekaju na govor senatora Ajmonea Finestre, neposrednog učesnika zbivanja koga mnogi Srbi u Kanadi pamte kao govornika na 51. Srpskom danu 1996. godine.  Bivši  dobrovoljac, bersaljer, koji nikada i ni po koju cenu nije pogazio zakletvu Kralju, čoveka čiji je najveći ponos ratovanje sa četnicima protiv komunista u šumama Velebita. Baš to je zahtevao da se ispiše pored njegovog imena na pozivnici: bivši gradonačelnik i  komandir četnika u Lici i Dalmaciji.

Po prvi put, jasno i glasno, u sred Parlamenta Italije, rečeno je i u svim medijima zabeleženo, da je prvo etničko čišćenje u Evropi počinjeno nad Srbima u Hrvatskoj. Ajmone Finestra je baš tim rečima započeo govor, opisujući dolazak italijanskih trupa u Gračac gde zaprepašćeno nailaze na masovne grobnice, na plitko zakopane leševe pobijenih srpskih civila, svih bez razlike, mladih i starih, žena i dece. Italijani spontano staju na njihovu stranu, u Gračacu već sledeće veče bornim kolima se postavljaju pred ustašku kasarnu uperenih cevi, okupiraju je i oslobadjaju zatočene srpske žene i devojke. Finestra svedoči o borbama četnika protiv partizana u kojima je i sam učestvovao, rečima punim dubokog poštovanja priča o Vojvodi Djujiću, o Obradu Bjanko, o Vladimiru Koroliji, ali i o svojim prijateljima, saborcima iz borbi protiv komunista, o nacionalistima braći Bjelanović, o Andriji Beriću, o Miloradu Gaćeši koga je ponovo sreo i zagrlio posle ravno 53 godine u Nijagari, o strašnom zločinu partizana nad četnikom Vukašinom Masnikosom. Seća se kako je ’43. na rastanku u Zadru Bjelanoviću poklonio svoj automat, a Beriću “berettu”. Obojica su uspeli da se spoje sa Djujićevim trupama. Finestra svedoči o još jednoj istini koja je italijanske civile posle kapitulacije Italije izložila nesputanom, ne samo komunističkom, već i  ustaškom besu. Za vreme italijanske okupacije, ustašama je na italijanskoj teritoriji bilo zabranjeno da  nose oružja. Ustašama koji su i bez toga mrzeli Italijane i Dalmaciju i Istru smatrali samo svojom zemljom. Ustašama od kojih su Italijani ispod noža otimali Srbe.

O ovome ne svedoče samo Finestrine reči. Poslednjih 20 stranica knjige su originalne fotografije. Prvih 10 stranica dokumentuju italijanske žrtve jama na Velebitu, Istri i Dalmaciji. Poslednjih 10 su nema svedočanstva srpskih žrtava, nedoklane srpske dece iščupane iz ustaških kandži, izranjavljenih muškaraca i žena izvučenih iz jama. Tu su i 5 fotografija neprocenjive istorijske vrednosti, jedinih dokumenata o postojanju i užasima ustaškog logora na ostruvu Pagu, logora u sastavu kompleksa Jadovno u kom je za samo 132 dana ubijeno preko 42.000 Srba i Jevreja. Logora čije su zatvaranje naredili Italijani istog časa kad su preuzeli vlast, preneraženi zločinom koji – citiram Finestrine reči o užasima ustaškog terora nad Srbima u Lici “ljudska svest nije mogla da zamisli”. Ne samo da su italijanske vojne vlasti naredile zatvaranje ustaških logora. Italijani su zaslužni i za dokumentovanje zločina. Bez dokumenata, bez materijalnih dokaza, zavera ćutanja koja je dosada pokrivala nevidjeno etničko čišćenje i genocid nad Srbima u Hrvatskoj, ostavila bi ga i dalje kao nešto što ne postoji. Maltene, kao srpsku izmišljotinu. Bez ljudi poput Finestre i bez dokaza, jame bi dubinom ćutnje definitivno ugasile poslednji urlik, smrtni ropac pobijenih Srba, a more Dalmacije im spralo u čestice kosti. Na Pagu su italijanski vojnici dokumentovali ustaški zločin sa  2 filma od po 36 fotografija. Samo nekoliko su dosada posedovali Srbi, potomci žrtava Jadovna. Ova knjiga ih objavljuje još 4!

Mila3

Mila4

Mila5

Mila6

Mila7

Fotografije u knjizi ne dokumentuju samo ustaške zločine nad Srbima. Tu su i dokazi zločina partizana nad celim srpskim porodicama, krivim što su četničke porodice, verne Kralju i Srbiji. Dovoljno za smrt po kratkom postupku. Fotografije ih prikazuju pobijene u vlastitim kućama, na spavanju, popadale po kuhinjskom podu, dete od oko 8-9 godina izranjavljeno ali preživelo…

Da li će Srbi ikada smoći snage da i sami u Srbiji ustanove Dan pomirenja? Da jedni drugima ispričaju šta se stvarno zbilo? Finestra tvrdi da je od 1941. krenuo atak na identitet prvo Srba, pa onda Italijana. Kako inače objasniti 54 saveznička bombardovanja Zadra od septembra do decembra 1943., grada u kom je bilo svega 500 vojnika – pita se. “Borili smo se do kraja. Monogo smo tu borbu platili” – kaže Finestra i traži istinu prošlosti. Bez prošlosti nema ni sadašnjosti, ni budućnosti. Ta istina prošlosti sigurno da nedostaje i mladim generacijama Srba, ma gde god bili. Zašto im se negira taj deo vlastite istorije?

 autor: Mila Mihajlović za http://www.koreni.net