Konstantin Mihailović:  Janičarove uspomene ili turska hronika: Opisivanje događaja koji se tiču turskog pitanja od Konstantina, sina Mihaila Konstantinovića, Rašanina iz Ostrovice,kojega su Turci uzeli u janičare.

janicareve uspomene

Srpska kraljevina posle kralja Uroša pretvorila se u kneževinu, jer su sebi izabrali za gospodara kneza Lazara, koji je imao sestričinu kralja Uroša po imenu Milicu. I tako su mu jedni bili naklonjeni, a drugi ne, kao što se i danas svuda zbiva ne samo među svetovnim ljudima nego i među duhovnima, a gde god sloge nema, tu ni na koji način ne može biti dobro. Kad ču dar Murat da je knez Lazar naslednik svoga gospodara u srpskoj kraljevini, skupivši vojsku krenu na srpsku zemlju, na Kosovo Polje, a knez Lazar, ne oklevajući skupivši takođe vojsku, dođe na ono mesto i utabori se prema caru na drugoj strani na Smagovu kraj reke Laba. I tada je započeo u sredu (na dan) svetoga Vita veoma žestok boj i trajao je sve do petka.

Gospoda koja su bila naklonjena knezu Lazaru borila su se junački i verno  kraj njega, ali drugi, gledajući kroz prste, posmatrali su bitku, a zbog ove nevere i nesloge (i zavisti rđavih i nevaljalih ljudi) bitka je izgubljena u petak u podne.  (I tu je) Miloš Kobila (vitez kneza Lazara) ubio cara Murata. I tada je isto tako ubijen njegov sin Mustafa, ali je drugi njegov sin Bajazit ostao na carskome prestolu. Tu je isto tako uhvaćen knez Lazar blizu jedne crkve Bogorodičine, po imenu Samodreža, i na tome mestu je postavljen visok stub sazidan kao znak hvatanja kneza Lazara. A kraj njega je bio Krajmir, vojvoda toplički, i mnogo druge gospode je na tome mestu pobijeno. A nevernici, pošto su se nagledali boja, ostali su kao izdajnici, što im kasnije nije dobro bilo, jer posle kratkog vremena, birajući jednog po jednog, car je sve dao poubijati, govoreći:

“Kad ste svome gospodaru bili tako neverni u njegovoj nevolji, to isto biste i meni  učinili”.   Tu je doveden knez Lazar i vojvoda Krajmir pred Bajazita. Car Murat, otac njegov, kao i brat Mustafaj ležali su obojica na nosilima.

I tada je rekao Bajazit knezu Lazaru:

“Eto vidiš kako leže na nosilima otac moj i brat moj. Kako si se smeo odvažiti da se njemu usprotiviš?”

Knez Lazar je ćutao. (Reče) vojvoda Krajmir: “Mili kneže, odgovaraj caru, jer glava nije kao vrbovo stablo da po drugi put izraste”.

Tada knez Lazar reče caru: “Veće je čudo  kako se otac tvoj smeo odvažiti da napadne srpsku kraljevinu. A kažem ti, care Bajazite: da sam to ranije znao što sada očima vidim, morao bi i ti na trećim nosilima ležati. Ali je sam gospod bog tako izvoleo učiniti zbog grehova naših. Neka bude volja božja”.

U tome je car Bajazit naredio da poseku Lazara a Krajmir, izmolivši to od cara, kleknuvši držaše skut pod glavom kneza Lazara da ne bi na zemlju pala. A kad ona pade na skut, priljubivši ovu glavu uz svoju glavu, reče:  “Zakleo sam se gospodu bogu: gde bude glava kneza Lazara, tu i moja mora ležati”. A onda je i on posečen i obe glave su pale zajedno na zemlju.

U to vreme donese jedan janičar glavu Miloša Kobilića i baci je pred cara (pored onih dveju glava) govoreći: “Care,  ovo su glave tvojih najstrašnijih neprijatelja”.

Onda su Rašani ( Srbi) koji su bili kraj cara Bajazita izmolili telo kneza Lazara i odneli u jedan manastir koji se zove Ravanica i tamo su ga sahranili proglasili za sveca. Pobedivši, car Bajazit je ostao na Kosovu Polju i na ovome bojištu načini znak onde gde je njegov otac ubijen: na četiri stuba načinjen je svod  olovom pokriven, koji i danas stoji. A stavivši u mrtvačke sanduke svoga oca i brata, posla ih u Brusu, gde je bila njihova sahrana.

I tako se ovaj nesrećni boj završio zbog nevere zlih ljudi. Car Uroš i knez Lazar, dva gospodara koji su se verno borili za veru hrišćansku, (za kratko vreme) od poganika (ubijeni, sa ovoga sveta) odoše.