Danas sam brojala opustele kuće u Banjskoj. To je ono mesto s početka moje omiljene srpske epske pesme o Banović Strahinji. Negde iznad manastira su i ostaci njegovih dvorova, o čemu svedoče monumentalne iskopine zidina, povremeni nalazi srebrnjaka i bakrenog nakita.

Banjska

Neću sada o tome koliko je mesto propalo, da banjski kompleks izgleda kao da su ga termiti oglodali, da je hotel bukvalno opustošen, a da se na terenima za golf iz mog detinjstva napasaju retka goveda.
Više od polovine kuća, čak i u samom centru je sasvim opustelo, na nekima se krov urušio, a neke su minule godine nemilosrdno izmasakrirale. Jedna od tih, izbledelo zelene boje, zarasla u strnjike, divlje ruže i trnjine pod uleglim krovom, na kome je još odolevala stara ćeramida imala je strašnu i uzbudljivu istoriju za koju sam sasvim slučajno, uz mnogo okretanja glave i skakanja na svaki šum (i posle toliko vremena!?) saznala od ovdašnjih devedeset i osamdesetogodišnjaka, a koja nigde nije zabeležena.
Evo o čemu se radi: nakon završetka II svetskog rata, oslobodioci su okončali teror albanskih nacističkih jedinica (u narodu poznatih kao balisti) i doneli mir i dugo sanjanu slobodu, ali se za stare Kosovce malo toga promenilo: naime, ovi novi emancipatori su uveli i apsolutnu zabranu krštavanja novorođene dece, slavljena slave i sklapanja crkvenih brakova.
Onaj ko bi se prekrstio ili se, daleko bilo, popeo do drevnog manastira kralja Milutina a da ga ne zapiša ili bar onako junački zapljune ikonostas, ozbiljno se kockao i svojom glavom i opstankom svoje porodice.
Ni ove sede starine ne znaju čija je to zamisao bila, tek, već početkom pedesetih, u jednoj sasvim bledozeleno okrečenoj kući, skrivenoj iza brojnih žbunova šipuraka otvorena je zemljoradnička zadruga. Uskoro su se oko zadružne kamene ograde viđale senke žena pokrivenih šamijom, zgurenih do neprepoznavanja, samih ili u društvu, kako slepljene uza kameni zid kao da žele da postanu nevidljive polako napreduju ka bledoj kući. Noseći svaka zavežljaj u naručju i prethodno uvukavši lice što dublje u maramu, drhtavim prstima kucale su na teška drvena vrata sa gvozdenom bravom. Iza njih bi samo ostajao trag opanaka u prašini. Zatim su, drhtave senke, nestajale iza tih teških vrata, privijajući dragocene zavežljaje uz sebe, kao da žele da ih unapred zaštite od svog zla ovoga sveta.
Posle nekih petnaestak minuta izlazile su podjednako zgurene, skrivajući se, sve pretvorene u senku, ali nekako uspravljene, ponosne.
Te žene su odlazile u zemljoradničku zadrugu da – upišu rođene i venčane u crkvene knjige, drugim rečima da krste svoju decu ili da obave sveti čin crkvenog venčanja mladenaca.
Neki su dolazili dok su drugi, prigrlivši religiju KP, postali veći katolici od pape, klanjajuću se ikoni sa kumrovačkim potpisom.
Takvo stanje je trajalo godinama i održalo se  sve dok se neki nadobudni oslobodilac nije žalio vlastima.
Niko ne zna koliko je roditelja i mladenaca tih godina sišlo niz blatnjavi, kameni put ne bi li obavili sveti obred pravoslavnog krštenja ili venčanja sve dok ta’ antidržavna i subverzivna aktivnost, usmerena ka podrivanju jedinstva naših naroda i narodnosti’ nije razotkrivena, a seljak, siromašni srpski zemljoradnik,  otac koji je došao da krsti svoju decu, strašno je postradao.
Najpre su ga ‘narodne vlasti’ uhapsile i vezanog odvele ni dan danas ne zna se gde. Tamo su ga vezanog satima nemilosrdno tukli kaiševima u koje su prethodno zabili eksere, da bi ga na kraju izmrcvarenog, svog rasečenog i izmasakriranog, bacili u džinovsku kacu turšije (onu negdašnju, drvenu). Znajući da je tečnost od turšije jako slana i kisela, trudim se iz sve snage da ne zamišljam muke kroz koje je nesrećni čovek prolazio. Dok sam slušala ovu tešku i bolnu pripovest utroba mi se bolno zgrčila.. Moj vremešni sagovornik je zastao. Zakucao me je pogledom, procenjujući i dvoumeći se, da li imam snage da čujem celu priču. Progutala sam suze (koliko sam mogla, nekoliko krupnih bezbojnih perli mi je izmaklo kontroli i palo niz obraze) i zapiljila još uvek mutnih očiju u njega. Klimnuo je glavom i nastavio. Ispričao mi je da su nesrećnika mučili celu noć i da su ga ujutru izvadili iz kace i, misleći da je mrtav, bacili ga u njivu. Njegova dečica, od 3 -9 godina, našla su ga skoro na kućnom pragu. Kako je smogao snage, koliko je jaka bila samrtnikova želja da dođe kod svoje porodice, da je toliko ispuzao, ostavljajući iza sebe krv, komade kože i mesa… to niko ne zna. ….
Brzo nakon toga u bledo zelenu kuću uselio se osoran i sirov komunistički kadar, od onih kojima sva pravda leži u topuzu i svo obrazovanje u partijskoj knjižici; drzak, surov grubijan i alamunja. …( Njegova deca su danas, poput oca, ugledni članovi svake partije koja  se ikad domogla vlasti.)
Ova teška priča me je navela da se zapitam: zašto i ovi mučenici koji su postradali za veru, čije muke su ravne onima na kojima su i kanonizovani sveci okončali život, nisu dobili bar jedno crveno slovo u kalendaru?
Koliko je ovakvih slučajeva bilo i koliki je danak srpsko biće plaćalo Turcima, Austrougarima, Nemcima, Ustašama, Balijama, Balistima, i na kraju komunistima? Uzgred, otkriveno mi je i da su svi akteri ove priče – Srbi.