Други пишу: Evro-radikali Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić: dve frakcije jedne politike

Dvoglava izdaja

Više od dvadeset godina Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić svakodnevno rade na štetu Srbije. Počeli su kao mali ulični šovinisti, opčinjeni Vojislavom Šešeljem, a kasnije nastavili svoj nečastan posao, po diktatu službi bezbednosti Slobodana Miloševića. Nakon prevrata 5. oktobra, obaveštajne zajednice od Vašingtona do Brisela došle su do zaključka da su ova dva beskarakterna tipa, idealan materijal za “reviziju srpskog slučaja”.  Danas je taj naum ostvaren. Nikolić i Vučić upravljaju Srbijom, svako na svoj način. Vučić sa svojim evroameričkim “instruktorima” i stranačkim plaćenicima, a Nikolić sa svojom mnogobrojnom familijom i grupom mizernih udvorica. Obojica komanduju svojim posebnim pretorijanskim gardama, svako od njih ima svoje sudije, tužioce i svoje klanove u MUP-u, javnim preduzećima, zdravstvenim institucijama, vojsci, diplomatiji…I Nikolić i Vučić imaju svoje zasebne poslovne veze i svoje planove da ostanu na vlasti dok Srbija ne bude potpuno slomljena kao država. Političko, ekonomsko i kulturno dno na kome se ona danas nalazi, govori da je njihov posao pri kraju.

U maju mesecu 2012. godine, izbila je žestoka svađa između Tomislava Nikolića i Aleksandra Vučića, oko rezultata prvog kruga “đurđevdanskih” izbora. Svađa je počela ogorčenom Vučićevom “paljbom” po Nikoliću:“…Većina ljudi na listi su tvoji!” vikao je iz sveg glasa Vučić. Slomljeni Nikolić mu je uzvratio: “…Ti si vodio kampanju, a gde je tvojih 40 odsto u Beogradu za koje si tvrdio da imaš!?”.

Milan Beko i drugi finansijeri Srpske napredne stranke, upozoravali su tada Tomislava Nikolića da će mu Vučić “doći glave” i da on ne treba da se oslanja na njega jer je sasvim sigurno da Beograd, kao grad sa najvećim budžetom u regionu, sigurno neće dobiti. Naravno, i Beko i ostali finansijeri SNS, znali su za paralelne pregovore Aleksandra Vučića i Dragana Đilasa.

Istina, ni raniji odnos Nikolića i Vučića nije bio idealan. Dok su bili samo male vodonoše Vojislava Šešelja, svako od njih se svome šefu udvarao na svoj način. Posledica njihovih odnosa do današnjeg dana ostale su najvidljivije u lokalnoj samoupravi, gde su gradski odbori SNS strogo podeljeni na Nikolićeve i Vučićeve klanove. Vučića u stranci podržavaju odbori u Vrnjačkoj Banji, Smederevskoj Palanci, Kruševcu, pojedini odbori u Beogradu – Voždovac, Zemun. Ali, Vučić nije popularan u Šumadiji i južnoj Srbiji. Tamo su Nikolićevi odbori- Kraljevo, Kragujevac, Niš, Čačak, Smederevo…

Ova podela imovine, teritorija, stranke i državnih institucija koja i sada traje između njih dvojice, potpuno je nevažna, jer i jedan i drugi intenzivno rade na štetu Srbije. Najbolje je to opisao njihov nekadašnji partijski kolega D.V. rečima:

“…Nikolić je naprednjak među kriminalcima, kriminal je osnovna tekovina na kojima se zasniva njegova izdajnička partija. Kako ga nije sramota da se poziva na principe koje je odavno prodao. Mi narod jesmo ovce, ali njegovu izdaju je teško ne videti. Njegovo izborno telo su gladna usta koja se nadaju da će da dobiju mrvice sa njegovog stola, pošto znaju da je pun stranih valuta…”.

Na izvestan način, ovo je potvrdio svojevremeno i bivši šef presbiroa vlade DOS-a, Vladimir Beba Popović, koji je u jednom od svojih televizijskih nastupa, pozivajući se na izjavu Jovice Stanišića, bivšeg šefa Državne bezbednosti, rekao sledeće:

 “…Ako hoćete da rušite radikale, pustite Šešelja, uzmite Tomu”.

I zaista, Nikolić je, odmah nakon izdaje bivših partijskih kolega, formiranjem Srpske napredne stranke, ubrzo pokazao koliko mu je stalo do “gladne baze” koja je pretrčala kod njega, pa je najpre svu svoju rodbinu postavio na važna mesta u državi i partiji. Najstarijeg sina Radomira podmetnuo je Vučiću kao “supervizora” stranke, tačnije, ključnog kadrovika koji je zadužen da rovari iznutra i obara Vučiću odbore u kojima on ima svoje simpatizere. Mlađeg sina Branislava, “namestio” je kao fudbalskog trenera omladinske reprezentacije Srbije, svoju suprugu Dragicu smestio je u Predsedništvo Srbije, u kabinetu do njegovog da bi odatle mogla da obavlja i koordinira svoje ”humanitarne aktivnosti”, preko fondacije koju je ona nazvala svojim imenom (“Fondacija Dragica Nikolić”), a svoje snaje, Milicu i Milenu, drži u Upravnog odboru fondacije, kojom kao direktor, operativno rukovodi Dragicina prijateljicaVioleta Karić.

Kada su iz dve beogradske novinske agencije pokušali da saznaju zašto Dragica Nikolić ima kancelariju na Andrićevom vencu, da li ona i njene snaje i koleginice primaju nadoknadu za rad u toj organizaciji, saradnica zadužena za medije, izvesna Iva Žikić drsko ih je napala rečima da odgovara samo na normalna pitanja“…Bavimo se ozbiljnim temama i divnim poslom. Odgovaramo samo na normalna pitanja i ne pada mi na pamet da vam odgovorim na vaša. Za to nemam vremena, imam drugog posla, a vi razmislite kakvim se temama bavite!”.

Uprkos tome što izgleda da je “samostalan u radu”, Tomislav Nikolić je pod najstrožijim  “monitoringom” evropskih obaveštajnih institucija. Njegov partner u razbijanju Srbije, Aleksandar Vučić je pod komandom kancelarije NATO pakta u Beogradu, i nekoliko britanskih i američkih obaveštajnih agencija. I jedan i drugi imaju zadatak da “civilizuju Srbiju”, te da kao pokajnici, koji su devedesetih godina promovisali šovinističko divljanje predstavljajući ga kao “patriotizam”, sada na svom primeru pokazuju kako je Evropska unija jedini izlaz a NATO pakt jedina zaštita.

Ukratko rečeno, bez obzira na njihovu netrpeljivost (koja nije samo lična, nego je, kao što se vidi i znatno dublja, političko-obaveštajna), zadatak im je isti.

Rečnik kojim se Aleksandar Vučić služi, jasno pokazuje da je Srbija predviđena da izdahne kao država. Njemu i Tomislavu Nikoliću, taj posao nije poveren bez ozbiljne analize njihovih karaktera. Naime, proteklo je tačno godinu dana, od kako je Vučić krenuo u ofanzivu na kosovskometohijske Srbe, kako bi ih “prelomio” da priznaju samoproglašenu albansku državu i njihove institucije. Tokom predizborne kampanje 2012. godine, to je bilo nezamislivo. Režiseri predstave u Vašingtonu i Briselu, “dozirali su” Vučićevu predstavu, pa je tek kad se učvrstio u institucijama sistema, tačnije kad ih je zajašio sasvim, mogao da kaže: “…Narod Srbije mora da bude spreman na bolan kompromis u rešavanju statusa Kosova i Metohije”.

Taj “bol” se ne tiče ni njega ni Nikolića, jer je vreme pokazalo-što je operacija “bolnija”, to su oni sve moćniji i bogatiji! Ako je Vučić doživeo sebe kao istorijskog i neprikosnovenog lidera, Nikolić je doživeo sebe kao prestolonaslednika, a Srbiju kao svoju babovinu.

Ovo, naravno, neće potrajati duže od volje američkih i britanskih ciljeva, koji će u Srbiji biti ostvareni sasvim, kad Srbije ne bude više, i kada njena državnost, tradicija, vera i kultura, budu svedeni na karikaturu. Taj dan nije daleko, a tada će politička i lična sudbina Nikolića i Vučića biti potpuno beznačajna za ona koji prežive.

 

 

Isus u Armanijevom odelu

 

Aleksandar Vučić se poslednjih godinu dana bavio skoro isključivo “pokrivanjem” demokratske pljačke, očuvanjem njenog kontinuiteta i zaštitom svakog člana Demokratske stranke koji je bio u sukobu sa zakonom protekle decenije. U međuvremenu je postao i podvojena ličnost, pa je počeo da imitira Zorana Đinđića, stavljajući sebe kao žrtvu u prvi plan: “…Ja nisam važan, važna je Srbija. Ja znam da ću loše da završim, ali neka ostane nešto iza mene!”

Ovaj savremeni Isus nije ni izdaleka lud kao što želi da se predstavi, jer živi znatno bolje nego što je ikada živeo. Ipak, kao i neki diktatori pre njega, i on pati oblika teške sociopatije, pa je čas optimističan, eruptivan, sklon velikim delima, a čas ponizan, slomljen, depresivan i uplašen. Da nije na tako visokom mestu, izgledao bi tragično. Ovako, deluje opasno, kao vozač bez volana pri velikoj brzini. Od njega u takvom stanju ne treba ništa dobro očekivati.

Slaveći ga kao skromnog čoveka, londonski list “Independent”, u broju od 4. avgusta 2013. godine (nedelja) preko svojih ljudi iz MI6, plasirali su priču kako je  “…gospodin Vučić (43) postao čovek kome se Zapad prvom obraća kada je u pitanju Srbija a, sve češće, i region. Naporno je radio na reputaciji glasnika umerenosti i modernizacije koja je potrebna da se zacele gorući problemi”.

U znak zahvalnosti za sve što čini u komadanju Srbije, ali i u kreaciji antiruskog raspoloženja u sopstvenoj zemlji, britanski obaveštajni umetnici su preko “Independenta” između ostalog napisali i ovo:

“Vučić nije bio uvek ovakav. Pre 14 godina bio je gnevan mladić koji se protivio NATO paktu i tvrdio da Zapad demonizuje Srbiju…”. Naglasio je “Independent” da je Vučić nekada bio na strani Vojislava Šešelja i Ratka Mladića, ali da se to potpuno preokrenulo. Vučić im je sam objasnio kako se to desilo:

“…Mislio sam da radim ono što je najbolje za moju zemlju, mnogo nas je to mislilo. Pogrešili smo, moram da priznam. Mislili smo da možemo da zaštitimo ugrožene Srbe u drugim delovima Jugoslavije ali ni to nismo uspeli. Članovi porodice su mi ubijeni u Bosni, ali i to, kao i mnoga ubijanja u tom periodu moramo ostaviti iza sebe ako ne želimo da živimo u zamci prošlosti”.

“Peglajući” dalje njegovu biografiju, stručnjaci iz MI6 dodaju da je Vučić kao osamnaestogodišnji student otišao u London ne bi li usavršio engleski jezik, a da bi to finansirao radio je u trafici! I o tome je Vučić pričao dirljivo:

“…Radio sam za Indijca po imenu gospodin Sagar. Bio je vrlo ljubazan prema meni, mladiću koji je stigao u čudan grad. Nisam tada mnogo znao o popularnoj britanskoj kulturi, a to je moglo skupo da me košta. Navijač sam Crvene Zvezde, tako da sam u Londonu odmah obukao Arsenalov dres zbog crveno – bele šare na majici. Uskoro sam shvatio da nije bilo pametno šetkati se tako ulicom. Bio sam smešten u teritoriji Čelzija”.

Ali, odmah posle ovih, na prvi pogled nebitnih detalja, list citira delove njegovog razgovora sa bivšim direktorom CIA-e i sadašnjim ministrom odbrane SAD:

“…Tokom razgovora sa Leonom Panetom, američkim ministrom odbrane, on je rekao u koliko se ratova Amerika borila, a ja sam istakao da bi Srbija mogla da ih nadmaši, doduše samo po broju, jer smo većinu izgubili. On je ukazao da je možda vreme da promenimo strategiju. Mogao sam samo da se složim…”.

Ipak, neki od komentara u ovom listu (a ima ih 34), govore u Vučiću kao protuvi iz bivšeg režima, pitajući se-ako je on toliko britanski čovek i miljenik Amerike, kako je onda moguće da Rusija kontroliše Niš, niški region (i aerodrom u Nišu), kako je prodala Srbiji raketne sisteme, kako gradi 430 kilometara dug gasovod kroz Srbiju…

 

Pretvaranje Srbije u tržište robova

 

Poznati srpski ekonomista, profesor finansija evropskog formata, dr. Jovan Ranković, koga bi svaka vlada na svetu poželela, i zbog stručnosti i zbog životnog iskustva, ne tako davno komentarisao je stanje u Srbiji ovim rečima:

 “…Hiljade preduzeća otišlo je u stečaj ili likvidaciju, a ona koja su opstala – zidala su nove gubitke. A tamo gde se gubici gomilaju i rastu dugovi, neminovni su finansijski rashodi i troškovi za kamate…”.

 Uprkos ovoj kristalno jasnoj činjenici, Srbija zahvaljujući Vučićevim “reformama”, doživela da danas nema para ni za tu kamatu, ali ima Lazara Krstića, novog ministra finansija koji nema ni trideset godina, koji je kao fantom došao u Srbiju, vođen Vučićevim nagonom za opskurnim ličnostima, čije akademsko i porodično poreklo niko ne može sa sigurnošću da utvrdi, i koji se savršeno uklapaju u foto-robot međunarodnih terorista.

U Srbiji, državi bez osnovne pravne sigurnosti, gde je svaki dan života neizvestan za većinu građana, gde su beda, očaj, apatija i beznađe deo nasleđene kolektivne psihologije, dvojica ljudi na vrhu države, Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić, žive kao faraoni, vode svoju faraonsku politiku i pretvaraju Srbiju u najveće tržište belih robova u savremenoj Evropi. Njihovim dolaskom na vlast, potpuno je ostvarena američka ideja porobljavanja Srbije, njene izolacije, “preoblikovanja”, ekonomskog i kulturnog ubijanja.

Pre manje od godinu dana, prvi put u svojoj istoriji, najčuvenija svetska kompanija za proizvodnju najskupljeg nakita “Swarovski” iz austrijskog Tirola, po prvi put u svojoj istoriji otvorila je fabriku van granica svoje države, i to u Subotici. Predstavnici ove prebogate kompanije nisu krili oduševljenje:“…Tražili smo dugo u više zemalja ovakve uslove, ali ih nigde nismo našli…Najbolji kadrovi su nam ponuđeni… “. Ali, nigde ne rekoše kako su te kadrove dobili na poklon, za mizernu mesečnu platu, koja ne prelazi visinu plate kineskog radnika u proizvodnji, na periferiji Šangaja. Tu i jeste suština: “Swarovski” je imao plan da deo proizvodnje iseli u Kinu, ali je odustao shvativši da ovde, na pragu njihove kuće, postoje “evropski kinezi” koji rade za manju nadnicu od Kineza!

Ali, u Srbiju više ni takvi ne dolaze. Od početka 2013. godine, nijedna nova investicija nije ostvarena, a kad će, ne zna se.

 

Ruska vrata uvek otvorena

 

U maju 2012. godine, kada su Tomislav Nikolić i Aleksandr Vučić,  na svoje veliko iznenađenje dobili izbore (a bili uvereni da su ih, po običaju izgubili), vođa socijalista Ivica Dačić, rečito je objasnio o čemu se tu radi: “…SNS i DS su suštinski, uprkos rezultatima, izgubili izbore, ali su ipak dobili predsednika Srbije…”. Naravno, Dačić nije dublje objašnjavao čijom voljom se to desilo, jer je volja naroda (najnižom mogućom izlaznošću) tih dana bila nikakva. Tako reći, idealan teren za volju evroameričke volje.

Videvši kakva ujdurma sprema, Dačić se unapred ogradio rekavši: “…Od Srbije će se tražiti faktičko priznanje KosovaTo znači da vas niko neće terati da priznate nezavisnost Kosova, nego će vam nametati odluke koje će značiti da je to suverena i nezavisna zemlja i toga su svesne DS i SNS.”

Čudeći se što u takvoj situaciji ne čine ništa da se odbrane od ovog nasilja, početkom 2013. godine, Pavel Dorohin, deputat ruske Dume, rekao je da se Srbija nalazi na ozbiljnom raskršću:

“…S jedne strane kucate na zatvorena vrata Evropske unije, a s druge, vrata Rusije su vam odavno širom otvorena! Samo od vas i vaše vlade zavisi da li želite da budete slabi sa slabom Evropom ili jaki sa jakom Rusijom. Nismo više u devedesetim prošlog veka, kada Rusija zaista nije bila ni približno onome što je danas. Sada, imamo preko 500 milijardi dolara zlatnih i deviznih rezervi, držimo više od 40 odsto ukupnih prirodnih energenata na planeti…”.

Zašto ove činjenice ne impresioniraju Vučića i Nikolića? Zašto im je Rusija daleka i apstraktna, a predaleka Amerika i Engleska uvek tako blizu? Odgovor ne može biti jasniji: obojica su dugogodišnji abonenti njihove politike (bili su čak i u vreme dok su se bavili najžešćom antiameričkom propagandom).

Danas, kad su na vrhu državne piramide, kad dele napojnice domaćim prevarantima, a sebi trpaju velike sume u džep i svakog jutra sebe u ogledalu vide kao imperatore, Nikolić i Vučić ne razmatraju neminovnost pada. A, ko je jednom bio dno, lakše dole pada nego onaj ko na njemu nije boravio.

 

 A 1.

 

 

Glas Rusije: Dok Moskva reaguje, Beograd sramno ćuti

(Šta radi zastava samoproglašenog Kosova ispred kabineta Tomislava Nikolića)

 

U Rusiji i drugim zemljama strogo se kažnjava izrugivanje državnim simbolima, ali u nekim državama to nije slučaj – u Srbija se to dešava često, ocenio je Glas Rusije.

Ovih dana američka muzička grupa “Bladhaund Geng” ekspresno je proterana iz Rusije zbog krajnje nedoličnog brisanja zadnjice ruskom zastavom.  U isto vreme, u centru Beograda, ispred gradskih i državnih institucija javno se širi zastava protivustavne separatističke kosovske republike, ali to nije bio nikakav povod za reakciju državnih organa, pa čak ni za primerenu reakciju vodećih medija.

Ruski zvaničnici, ali i obični građani Rusije i Ukrajine, bili su zgroženi postupkom basiste na koncertu u ukrajinskoj Odesi, kada se muzičar pred publikom posprdno obrisao ruskom trobojkom. Posle tog incidenta, rokeri iz Filadelfije otputovali su u Rusiju, ali tamo im je nastup otkazan, a zatim su morali i da napuste zemlju zbog grubog vređanja državnog simbola.

Međutim, nekoliko sličnih slučajeva u Beogradu je prošlo skoro sasvim neopaženo u javnosti, iako su tom prilikom isticani simboli koji su, blago rečeno, u neskladu sa Ustavom i zakonima Srbije, jer se njima podstiče cepanje državne teritorije.

 Pre dva meseca, u središtu Beograda, i to nakon zvaničnog prijema kod predsednika Srbije Tomislava Nikolića, trojica mladih Albanaca su raširili zastavu samoproglašenog Kosova ispred zgrade Skupštine Beograda, i pri tom su se fotografisali za uspomenu. Drugi primer je bio još drastičniji, a on se odigrao još pre pet godina, kada je savremeni umetnik iz Prištine izlagao svoja dela u Novom Sadu i Beogradu, a jedan od njegovih radova je prikazivao poznatog teroristu Adema Jašarija u pop-art stilu. Tada je protiv navedene izložbe u Beogradu negodovala grupa građana, a na otvaranju izložbe je bio prisutan veliki broj policajaca .

 

Nikola Vlahović за Таблоид

Велеиздајничка власт продала институт Торлак Новартису иза леђа читавој Србији

пре само неколико дана, наша држава донела је одлуку и то ће званично и бити објављено за пар дана да је ТОРЛАК – Институт за Вирусологију и Серуме, више није у рукама Србије. 

ПРОДАТ ЈЕ ПРИВАТНОЈ КОМПАНИЈИ А ТА ИСТА КОМПАНИЈА ЈЕ ЗАБРАНИЛА ПРОИЗВОДЊУ БИЛО КОЈЕ ДОМАЋЕ ВАКЦИНЕ КАО И СЕРУМА. ( од сада је само дозвољен увоз из страних земаља ).

ТАКОЂЕ СУ ФАРМАЦЕУТСКОЈ КОМПАНИЈИ „ГАЛЕНИКА“ – ЗАБРАНИЛИ ПРОИЗВОДЊУ ПЕНИЦИЛИНА ( за сада из непознатих разлога ).

Torlak

ИНСТИТУТ ЗА ВИРУСОЛОГИЈУ И СЕРУМЕ – ТОРЛАК, ЈЕ ЗВАНИЧНО ПРОДАТ КОМПАНИЈИ НОВАРТИС.Новартис је тражио 2012 године од Владе Србије и Министарства Здравља Србије, правно изузеће од могућих тужби, уколико ВАКЦИНЕ проузрокују штету на људима.

Новартис је добио правну гаранцију, а народ остао сам да се бори за себе !!! А да би ова вест била још гора, Торлак/Новартис већ 6 месеци заједно са Министарством Здравља, ради на новом пројекту…ДНК ВАКЦИНЕ – ТРЕЋЕ ГЕНЕРАЦИЈЕ ТЈ. ГЕНЕТСКИ МОДИФИКОВАНЕ ВАКЦИНЕ.С обзиром на то да је Торлак продат компанији Новартис, ФИТОФАРМАЦИЈА ГАЛЕНИКА из Србије је добила забрану на производњу пеницилина.И од 2013 године, можемо само да увозимо Пеницилин из страних земаља или да купујемо и потражујемо количине од Новартиса

autor: Велеиздајничка власт продала институт Торлак Новартису иза леђа читавој Србији.

Руско-украјинска царинска криза; поуке за Србију као представника тзв. резервног тржишта

Европска цивилизација, а коју по Евроазијцу Николају Трубецком чини само романо-германска компонента, нашла је своје природно оваплоћење у Европској Унији, која заједно са САД и њиховим савезницима представља синоним за једнополарни свет. Као одговор на једнополарну конфигурацију у светској политици после распада СССР-а, постепено је почео да се ствара евроазијски блок земаља са циљем да се поново успостави вишеполарност, као један од начина да се спречи хегемонија Европске Уније и САД и да се сачува самобитност народа евроазијског простора пред агресивном глобализацијом лансираном од стране западне коалиције.

Иако између Европе и Евроазије постоје и модалитети сарадње из нужде који се у највећој мери односе на економију, у суштини се ради о два некомплементарна концепта. Ова некомплементарност је некада мање, а некада више изражена, а постоје тренуци када се она јасно претвара у слику рата ниског интензитета. Судећи по најновијим догађајима на руско-украјинској граници рат ниског интензитета између Европе и Евроазије се захуктава. Европа је покренула следећу радикалнију фазу у “операцији Украјина”, то јест десила се краткотрајна трговачка криза на граници Русије и Украјине, која и поред тога што је кратко трајала, можда носи у себи слике будућих догађаја. Многи у Украјини и Европској Унији су ову кризу већ назвали трговачким ратом и означили су Русију као кривца. А шта је то “операција Украјина”? “Операција Украјина” је пројекат цепања јединства источно-словенских народа који су се некада називали Великоруси (Руси), Белоруси (Белоруси) и Малоруси (Украјинци), а који имају исте корене и који су живели у истој држави. Цепање јединства ових народа значи њихово међусобно супротстављање са циљем овладавања њима и територијама на којима они живе. “Операција Украјина” се кратко речено базира на украјинском национализму чије је жариште западни део земље, то јест у највећој мери историјска област Галиција са центром у Лавову. Једна од главних каракеристика украјинског национализма је изразита русофобија.

Трговачка криза на граници Русије и Украјине је за сада суспендована, али само до новембра када може доћи до ескалације. Зашто до новембра? Зато што је новембар месец одлуке. У новембру, у Виљнусу у Литванији ће се одржати самит земаља такозваног “Источног партнерства”, то јест у преводу нове стратегије коју Европа примењује да би остварила свој стари план познат под називом “Drang nach Osten”, то јест “Продор на Исток”. У новембру у Виљнусу треба да дође до потписивања уговора Европске Уније о стварању зона слободне трговине са Украјином, Грузијом, Молдавијом, Јерменијом и Азербејџаном. Дакле, ради се о земљама које су биле или су још колико толико у сфери утицаја Русије, а које би потписивањем сагласности са Европском Унијом углавном изашле из те сфере, а што би била победа Европе и важан корак у њеном продору на Исток. Зато Русија у последње време улаже напоре да применом “меке силе” заустави неке од поменутих земаља у њиховом приближавању Европској Унији из два разлога. Први је економске природе, јер ће тиме бити угрожена руска и привреде земаља чланица Царинског савеза (Белорусије и Казахстана), а други је војне природе јер ако све ове земље потпадну под сферу утицаја Европе, може се очекивати и њихов постепени улазак у НАТО, што би био тежак ударац Русији. Највећа борба између Европе и Русије-Евроазије се логично води за Украјину, јер је Украјина највећа и најбогатија од ових земаља и има кључни геополитички положај.

У овој анализи ћемо обратити пажњу на економску компоненту трговачке кризе на руско-украјинској граници. Ту прво треба рећи како функционише тржиште Европске Уније. Тржиште Европске Уније у принципу функционише по пирамидалној шеми где сваки нови учесник (чланица) добија свој део профита на рачун увлачења нових чланица, а профит се остварује управо могућношћу продаје своје робе ван сопствене територије на територијама нових чланица. По пирамидалној шеми постоје главна и периферна тржишта. Тако на пример тржишта Пољске, Чешке, Мађарске, Румуније, Бугарске и других другоразредних земаља Европске Уније су периферна тржишта за Немачку, Француску, Италију и друге прворазредне земље Европске Уније. Зато је тим другоразредним земљама потребно да нађу своја периферна тржишта где би могле да продају своју робу, јер су њихова сопствена тржишта недовољна пошто је на њима присутна и висококвалитетна и јефтина роба из прворазредних земаља Европске Уније. Налажење нових периферних тржишта за другоразредне земље Европске Уније је веома важно јер то значи и очување радних места у тим земљама. Наравно ово је принципијелна шема јер је могућа и мања продаја из другоразредних земаља у прворазредним, али то је само зато да би се задовољили идеолошки принципи о слободном и отвореном тржишту, а иначе, све иде по пирамидалном принципу где се зна ко је главни.

Као што смо већ рекли, поменуте другоразредне земље Европске Уније се труде да нађу своја периферна тржишта и међу тим тржиштима је и Украјина. Велика, многољудна земља са више од 40 милиона становника је управо идеална као периферно тржиште. Зато је формирање таквог тржишта у Украјини један од главних приоритета источно-европских земаља чланица Европске Уније. Управо зато Пољска активно лобира у корист договора о стварању зоне слободне трговине у Украјини, а који као што смо већ поменули треба да буде потписан у новембру у Виљнусу.

Аналогно понашање испољава Румунија према Молдавији за коју је молдавско тржиште већ периферно па је остало само да се тај де-факто статус озваничи. Значи, у блиској будућности тржиште Украјине би врло лако могло да буде преплављено робом из источно-европских земаља чланица Европске Уније. Али не само то, јер украјинско тржиште може да постане транзитно за пољску и румунску робу која би били упакована као украјинска и која би се по повлашћеним трговачким условима пласирала на евроазијско тржиште. А то би била превара јер су Пољска и Румунија чланице Европске Уније и немају никакве олакшице на евроазијском тржишту. Тако се може очекивати да ће 2015-2016. године на пољску сметану и сир да буду прелепљиване етикете које означавају наводно украјинско порекло и које ће пробати да се извозе у Русију и на евроазијско тржиште. На тај начин како се за Европску Унију украјинско тржиште претвара у периферно, за Русију и друге евроазијске земље оно се претвара у извор такозваног сивог извоза. У таквој ситуацији украјинско тржиште може и те како да буде и пуно разне друге шверцоване и неквалитетне робе која би, такође, могла да покуша да се пласира на руско и евроазијско тржиште.

И сада се поставља кључно питање, а то је да ли је, уопште, дошло до краткотрајног трговачког рата између Русије и Украјине као што неки покушавају да представе? Није. А није зато што трговачки ратови настају када постоји међусобни конфликт између две земље, а у датом случају таквог конфликта нема. А конфликта у принципу нема јер су обе земље означиле своје циљеве. Русија формира евроазијско тржиште, а Украјина се определила да постане учесник европског тржишта. Свако иде својим путем. Оно што се десило је била појачана контрола робе из Украјине на руској граници зато што је Украјина већ постала периферно тржиште за неке земље Европске Уније. Тако на пример у западним регионима Украјине је већ увелико почела продаја италијанских и пољских прехрамбених и других производа који су јефтинији од украјинских и трговина са њима је постала популаран бизнис, а кроз руско-украјинску границу су већ почели да пролазе контингенти неукрајинске робе. А са своје стране Европска Унија читавим низом закона контролише увоз робе из земаља које нису њене чланице спречавајући продор њихове робе. Ти закони се односе на врсту, квалитет и санитарне параметре робе која се увози. И ти закони су врло ригорозни. Е сада када Русија хоће да примени исти принцип са своје стране, онда је Украјина и Европска Унија оптужују за вођење трговачког рата. А Украјина би да седи на две столице, то јест да буде и са Европском Унијом и да користи повластице у трговини са Русијом. Према ономе што се десило на неколико дана на руско-украјинској граници то неће моћи да прође јер Русија и евроазијске земље имају исто право као и Европска Унија да штите своја тржишта.

Како ова ситуација може да се одрази на украјинску економију ако се понови и пређе у правило? Ако Украјина у новембру потпише договор о стварању зоне слободне трговине са Европском Унијом, а Русија и друге земље чланице евроазијског Царинског Савеза примене исте мере и тиме практично затворе своја тржишта за украјинске производе, највећи губитници ће бити украјинске фирме из про-руски орјентисаних области на југо-истоку Украјине, од Харкова до Одесе. У тим крајевима постоје прагматични људи који су разумели да је права будућност за Украјину у евроазијским интеграцијама и који су своју производњу већ усмерили према Русији и Евроазији. Међутим, ако Украјина дефинитивно крене ка Европи, ове области, а које спадају у развијене области Украјине, биће тешко економски погођене. Тако ће се уједно десити да они људи који су довели председника Украјине Виктора Јануковича и “Партију региона” на власт пострадају од политике коју они воде. А то ће бити сјајна шанса за украјинске националисте-русофобе, који би уз јаку и добро осмишљену русофобску пропаганду, то јест оптуживање Русије за крах украјинске привреде и доказивање како је орјентација на европско тржиште била исправан потез, могла да ове традиционално про-руске крајеве постепено окрене против Русије. И тада ће “операција Украјина” бити завршена, то јест ова словенска и већински православна земља ће бити избачена из сфере руског утицаја. Томе, наравно, доприноси и већ поменута оцена кризе на руско-украјинској граници од стране политичара Европске Уније да се ради о трговачком рату.

У прилог томе иде специјално обраћање у коме су 19-ог августа председавајући комитета Европског Парламента за иностране послове Елмар Брок и члан тог комитета Јацек Сариуш-Вољски позвали Европску Унију да заштити Кијев од Москве. У истом правцу су биле и изјаве представника Европске комисије за питања трговине Џона Кленсија који се позивао на принципе Светске трговинске организације, као и новог амбасадора САД у Украјини Џефрија Пајета који је стао у одбрану украјинског европског избора.

Ако Србија крене путем Украјине, највероватније је чека исти или сличан сценарио, а то је потпуни губитак свих повластица које сада има у трговинским односима са Русијом, а што је од стране бившег амбасадора Русије у Србији господина Александра Конузина раније већ најављено. Како ће онда Србија да нађе своја периферна тржишта, то јест коме ће она да продаје своју робу? Да ли та периферна тржишта уопште требају Србији? Наравно да су периферна тржишта неопходна Србији јер продаја само на свом тржишту је недовољна, а и србско тржиште се већ полако осваја од стране другоразредних земаља Европске Уније као што су Словенија и Хрватска. Па где ће Србија онда да нађе своја периферна тржишта? Ту се одмах намећу “независно Косово и Метохија”, Албанија, Македонија… Можда! А можда и не. Ако Србија не буде могла да нађе стабилна периферна тржишта, онда ће јој се десити исто оно што се дешава са земљама Европске Уније које су остале без периферних тржишта, а што најбоље видимо на примеру Грчке и Кипра. Управо зато се и прави “нова економска Југославија”, то јест Србија и још неке земље бивше Југославије треба да постану и већ су постале периферна тржишта за другоразредне земље Европске Уније као што су Словенија и Хрватска. Тиме би Србија, ако би постала чланица Европске Уније, добила статус трећеразредне земље са бедном и тотално контролисаном и зависном економијом, која би се сврстала и у антируски табор.

 

www.evroazija.com ;

trgovinski rat Evrope i Rusije preko Ukraine…. iliti prica o nama kao o “rezervnom trzistu”….

Како ли ће сада да узму порез због “глобалног загревања”….. ?

 

За време прохладног арктичког лета, готово милион квадратних миља океана прекривио је нови лед. У односу на исти период прошле године, забележен је раст за 60%.

 

Арктика Земля Франца-Иосифа мерзлота северный ледовитый океан лед

Рекордно ниска температура леденог покривача на полу у 2012 години, забележена је шест година након што је објављено да ће због глобалног загревања у лето 2013 Арктик бити скроз без леда.

Уместо тога, пре редовног јесењег мраза, који би требало да почне за неколико дана, стални ледени покривач величине као половина Европе, већ се протеже од канадских острва до северне обале Русије.

izvor: glas Rusije

Naučnici su zabeležili povećanje od 60 odsto u količini okeana koji je prekriven ledom u poređenju sa prošlom godinom, što otprilike iznosi milion i šesto kvadratnih kilometara.

Procureli izveštaj UN-ovog panela u vezi sa klimatskim promenama naveo je naučnike da predvide da svet polako ide ka periodu hlađenja koji se neće završiti do sredine ovog veka.

Ukoliko su oni u pravu, ovo bi bila suprotnost kompjuterskim predviđanjima neminovnog katastrofalnog zagrevanja. Ove vesti dolaze nekoliko godina nakon predviđanja BBC-ja da će Arktik ostati bez leda do 2013.

Uprkos originalnim predviđanjima, veliki centri za istraživanje klimatskih promena sada prihvataju podatke da je došlo do „pauze“ u globalnom zagrevanju od 1997. godine.

Prethodna predviđanja dovela su do toga da milioni ljudi širom sveta preduzimaju „zelene mere“ kako bi stali na put efektima klimatskih promena.

„Već sada ostoji trend hlađenja, i mislim da će se on nastaviti u narednih 15 godina. Više nema sumnje da je zagrevanje 80-ih i 90-ih godina prošlog veka zaustavljeno“, tvrdi profesor Anastasios Conis sa Univerziteta u Viskonsinu.

izvor: b92

Preuzeto sa http://nedodjija.wordpress.com/2013/09/10/kako-li-ce-sada-da-uzmu-porez-zbog-globalnog-zagravanja/

Americans Call First Indian American Miss America Winner a Terrorist

On Sunday September 15, 2013, Miss America 2014 was crowned. Who will be the new Miss America?

Miss America anfas

24 year old Miss New York, Nina Davuluri. Born in Syracuse, New York and having lived in Oklahoma and Michigan, Nina Davuluri is the first ever Indian American crowned Miss America.

When Nina was crowned Miss America, the reaction from viewers is what you’d come to expect from Americans seeing a non-white foreigner with a “weird-sounding name” on their TV screens…

Miss Rika          Miss Mrikaa

Miss Amrika             Miss AMeric

MIss Ika Miss Mrika Miss Rika Miss Rka

They called her a terrorist, of course! Meanwhile they force us to be tolerant towards real terrorists, who, btw stole our holy land. And the same Americans helped them! American hypocricy and ignorance is unlimited.

 

 

Aforizmi pročitani 10. septembra na 34. Međunarodnom festivalu poezije Smederevska pesnička jesen, u okviru manifestacije “Satir u senatu na zahtev glasača”

Srbi su nebeski narod. Ostali su bez zemlje.

Nije se vojska povukla sa Kosova, nego napreduje prema Vojvodini.

Naši generali su izuzetak. Oni ni posle bitke nisu pametni.

Mi čvrsto stojimo na braniku otadžbine. Samo branik stalno pomeramo.

Ne može sada svaka budala da vodi državu. Već samo ona koja je u vladajućoj partiji.

Ludaci kod nas ništa ne umišljaju. Oni su stvarno predsednici, premijeri, ministri, generali, načelnici…

Dobro je što naši političari sve češće idu u inostranstvo. Loše je, međutim, što se vraćaju.

Oko zastave ne možemo da se složimo. Ali, da smo usrali motku, svi se slažu.

Stavili smo tačku na kriminal. Pala muva na medveda.

Policija u stopu prati kriminalce. A neke je čak i pretekla.

Jedna polovina stanovništva je za levicu, a druga je za desnicu. Međutim, svi su dobili ono između.

Divim se Turcima. Trebalo je sa nama Srbima izdržati punih pet vekova.

Komunisti u Srbiji ne mogu da se vrate na vlast. Zato što nisu ni otišli.

Bićemo na konju. Kada se rešimo magaraca.

Ne iznosimo više prljav veš, jer smo ostali i bez gaća.

Srbija može da hrani celu Evropu. Ali to što mi najviše proizvodimo, nije za jelo.

Narod nema šta da traži na ulici. Kontejneri su potpuno prazni.

Radnici su stupili u generalni štrajk, ali to se ni najmanje nije odrazilo na proizvodnju u našoj zemlji.

Pred Haškim sudom svako je nevin, sve dok se ne dokaže da je Srbin.

Sve smo pokušali da ne potonemo. Osim da plivamo.

Ako samo sloga Srbina spasava, onda nam nema spasa.

Nije dobro da bude više kandidata. Zato što Srbi uvek izaberu najgoreg.

Od svih zanimanja, u Srbiji su najtraženiji kriminalci.

Moram i da pohvalim našu vladu: Najviše je uradila na planu kriminala.

Sudi se i nevinima. Pred zakonom su svi jednaki.

Doktore, da li sam daltonista? Ne vidim razliku između crvenih i žutih!

Obećali su nam švedski standard. Od tada se mnogo Srba iselilo u Švedsku.

Ostvarili smo parolu: Svi Srbi u jadnoj državi.

Zahvaljujući vlastima, srpska omladina odlično živi. U Americi, Kanadi, Nemačkoj, Novom Zelandu i Švajcarskoj.

Srbima nisu potrebne vize. Mi najviše putujemo na onaj svet.

Najnovije poskupljenje građani neće ni osetiti. Ni do sada nisu ništa kupovali.

Uhvatila me je potrošačka groznica. Još se tresem od cena.

reblogged from http://nedodjija.wordpress.com/2013/09/13/aforizmi-2/

Zlokobni socijalni darvinizam

‚‚ Vlast se naravno dosetila ventila zvanog “hleba i igara“ („Egzit“, „Beer fest“) kako bi se mladima dodatno isprao mozak. Brain-washing, program pretpranja, uveliko traje, sa neizvesnim trenutkom kada počinje otkuvavanje i koje su posledice svega toga…

Ako znamo da zapadna ekonomija ne poznaje kategoriju „besplatno“ i da su, ionako, tom Zapadu, sa sve Amerikom, Srbi najomiljeniji posle leukemije – koliko ima smisla očekivanje da nam pomogne sistem u kome vlada tzv. socijalni darvinizam (jaki treba da žive, ostali treba da propadnu)? Prepisivač, tj. ja, misli da je bolja definicija socijalnog darvinizma ona u kojoj bi se pod jaki podrazumavala ne fizička nego finansijska „jačina“)) .
Kako marketinški jurišni odredi u svakoj zemlji većinu pripadnika svoje nacije smatraju glupacima, zar ne bismo mogli pretpostaviti da smo i mi tako viđeni? Plus smo (evropska) sirotinja. A za sirotinju nije kvalitet. Može bofl, a može i škart, samo da je jeftino. Kakve veze ima ako je rizično po zdravlje? Ne mislite valjda da će Zapad da gaji našu sirotinju?
Ucenjena, zavezanih očiju, ruku i nogu, siromašna, dužna i tužna, naša država nam zato poručuje „Kupujte domaće“ – prim. prep: mislim da se pisac malo prebacio – toliko malo „domaćih“ od ono malo preostalih prehrambenih industrija je zaista „domaće“ – sve su to kupili razni bliži nam ili dalji stranci, Hrvati, Slovenci i ini, da je taj slogan zapravo spin-reklama koja omogućava da se bogate oni koji su sada vlasnici naših nekadašnjih firmi. Međutim, bitan je nastavak: Nažalost, mi smo šampioni u preuzimanju svakog lošeg obrasca sa zapada, tako da proizvodi naše (? – moj „?“ u smislu prethodne moje napomene) prehrambene industrije samo neznatno zaostaju za istovrsnim namirnicama iz uvoza po količini aditiva, broju falsifikata i loših imitacija.
Međutim, najosetljiviji i najvažniji teren na koji se svakodnevno utiče je naša svest: gledate – a ne vidite, čujete – a ne dopire. Samo letargija i prepuštanje. (Mislim da na to moćno utiču raznovrsni sastojci tzv. hrane koju naš narod koristi. Vidite, Grci se bune, štrajkuju, ali kod njih se jede luk u salati, a kod nas ćete teško u restoranu dobiti luk!)
A šta se radi sa bićem koje nema svest? Stavi mu se povodac i vodi računa da svaki dan ima svežu kosku.
Što pre to osvestimo, manje su šanse da i sami postanemo deo tog programa“

Citat je iz teksta “Nepodnošjiva lakoća prepuštanja“, homeopate i savetnika za uravnoteženu ishranu, Borke Blečić, a objavljen je u septembarskom broju časopisa 

http://noviinternet1987.wordpress.com/2013/09/15/zlokobni-socijalni-darvinizam/