Prodornim pogledom, netrepnuvši posmatrala je sagovornika, nazovi gospodina u jeftinom sintetičkom odelu koji se vrteo na kožnoj kancelarijskoj stolici nadmeno naslonjen i prostački visoko prekrštenih nogu. Trudio se da ostavi utisak obrazovane persone, priučenim rečnikom hvalio svoja profesionalna dostignuća dok mu se znoj slivao na polusivu kragnu košulje i mešao sa jeftinim parfemom.
Nekoliko puta je upotrebio reč “oktombar” a pri objašnjavanju da se sedište firme uskoro seli na drugu lokaciju i da je postojeća samo “primitivno” rešenje izmamio joj je osmeh koji je pretio da se pretvori u histeričan smeh.
Primetio je to i oduševljeno rekao “Tako te volim, jebeš žensko kad je ozbiljno i namćorasto”.
“Možemo li malo o finansijama, fakturama i pdv-u”? pokušala je da ponovo uozbilji situaciju.
“Ma, ajde, jebo to, lako ćemo, nećeš ti ovde kod mene mnogo da radiš, ima druge koje će da rade.”
“A šta bi trebalo ja da radim?”
“Samo da se smeškaš, za početak. Ostalo je moja briga”
Ustala je, zahvalila se i rekla da je on jedan vrlo ljubazan gospodin ali da ipak razmišlja da propusti i ovaj “oktombar” i “primitivno” bar do proleća ostane kod kuće.
Bio je pun razumevanja i ljubazno rekao da mu je žao jer je ubeđen da bi odlično sarađivali ali da je pametno što propušta “oktombar” jer ide zima i da su, ofrlje tapacirana, vrata njegovog kabineta, u firmi koja se uskoro seli a samo je “primitivno” ovde, za nju uvek otvorena jer on je gospodin koji od prve proceni da je neko dama.

Duga, lagana šetnja po kiši je pomogla da se razmagnetiše bar malo od “oktombarske” epizode.
Sledi neka nova.

Advertisements