Tags

, , ,

( ко одсеца Неготинску крајину?)

Затекла сам јутрос писмо једног познаника с југа. Била је то лишена увода, кратка порука, мало наврат – нанос, као да је писана у узбуђењу.  Био је то, у ствари  вапај човека тешко погођеног небригом.  Ради се о ствари од животног значаја, па ме је замолио  да је поставим на блог и објавим по друштвеним мрежама, на основу чега сам закључила да су сви надлежни и одговорни (одговорни, како то горко звучи!) остали равнодушни, па је ова порука упућена  мени попут писма у боци – последња нада да ће је макар неко негде видети и помоћи.

VOz za zajecar

Неготинска крајина је остала без воза и аутобуса.  Како рече мој познаник, ,,Ништа нам овамо не иде”.  Проверила сам: 17. Октобра поново је укинут воз Београд – Зајечар – Пожаревац, после свега три месеца од како саобраћа. Наводно, ,,због кварова возних гарнитура у Мајданпеку.”  Од 17 – 24. за недељу дана возне гарнитуре нису могле да се поправе ни замене.  Неготинска крајина, којој је главно превозно средство био воз, остала је одсечена од света.  У Мајданпеку се нешто чека. Возне гарнитуре стоје, нити се поправљају нити им се тражи замена.  Шта да раде Неготинци?  ,, Отићи ћемо. Сви”  – одговара док масном бојом на шпер плочи  исписује ,,Кућа на продају”…. Од тог натписа ми се завезао желудац. Како ми је то било познато!

Извесно је да држава не води ни најмање  рачуна о унутрашњости.  У време Југославије говорило се: Што јужније то тужније што је била реална оцена неправедне расподеле средстава, и самим тим  сиромаштва и жалосних услова за живот на југу Србије.  Ипак у поређењу са садашњицом, то време људима све више изгледа као радосни период благостања.

Пријатељ са југа каже да у Неготинској крајини  ,,не раде” ни аутобуси.  Иду, али не иду. Возачи, директори, шефови,  … све постоји, имају канцеларије и примају плате, али превоза скоро да уопште нема.  ,,Не можемо да одемо ни код лекара, ни било који посао да обавимо ако немамо сопствено возило”.

Шта раде људи из Неготина и Крајине у таквим околностима?  Одлазе.  Замандале капије  са прикуцаним натписом: На продају; Окрену се да свој дом последњи пут погледају и одлазе заувек. Многи су отишли и пре него што су успели да нађу купца.

Опште позната је ствар да су села опустела. Нарочито су погранични предели, у којима сваки дан доноси по неку празну  кућу више,  угрожени.

Држава не види да се гашењем ових огњишта гаси и присуство српске државе у Неготинској крајини (и не само овде),  јер територија остаје без њених држављана, пуста. Обашка што су то све погранична места, прецизније уз  бугарску границу.  Коме је у интересу да се ови предели обесрбе и опусте?  Ономе ко тамошњем живљу нечињењем, односно ускраћивањем основних услова за живот тај исти живот загорчава.  Тако се и Косово и Метохија празнила…. Другим речима, власти у Неготинској крајини чине исто што су Арбанаси у сарадњи са анационалним функционерима КП радили на Космету, само много перфидније. Док су Арбанаси силовали, палили и правили заседе, и ширећи сталну атмосферу страха често доводили до тога да мајке не пуштају децу изван дворишта, па чак ни у школу,  ови данашњи одговорни то чине кудикамо суптилније, али су резултат и циљ исти.
Тамо крајем осамдесетих,  била сам дете али се добро сећам, за сеоску славу Петровдан код бабе и деде долазили би пријатељи, родбина, знани и незнани, да предахну, оставе торбе, одморе и попију кафу.   Силазили су ти наши горштаци из планинских села  Грижани, Јунаке, Паруце, Рогозно, Рудине, Војмислић.  Дванаестог јула,  кад су се температуре пеле на преко четрдесет степени, они би сатима пешачили да би стигли на окупљање и одржали обичај.  Можда ће неко рећи да нису могли не би ни ишли; те да сеоска слава није морање; да, али им је исто толико требало и да се домогну продавнице, болнице и апотеке.

Paruce

Косовсокометохијско село Паруце, добило је струју тек крајем осамдесетих,  деценијама после околних албанских

Тада, крајем осамдесетих, затекла сам се на Космету кад је војска уводила у српска села струју.  У то време албанска села су, и поред тога што већина није плаћала,  деценијама била уредно снабдевана електричном енергијом.   Сећам се да су стари плакали од радости и како су горштаци доносили каце са домаћим сиром, кајмаком и иним ђаконијама, те да је све било некако еуфорично и раздрагано. Понегде би се окренуо и ражањ. Сећам се и да смо се пентрали по брдима да пратимо радове;  јаке олује која је наишла,  изненадног пљуска и официра који је, угледавши нас, скинуо шињел и добацио нам га са шаторским крилом, да се склонимо од кише. Сећам се и очију старина, поносних гуслара и наде која је из њих избијала.

,,Вратиће нам се ђеца, сад ће да се врате, има услова, има струје” – и они су искрено веровали да се њихови домови неће угасити као свеће на косовском ветру. … Деца се углавном нису вратила.  Неко време ипак, нико није напустио село.  У таквим околностима задржати људе је био подвиг.

Сећам се и ситне жене у црнини, (не знам у ком је месту то било) која је, попут погнуте сенке тихо додавала воду, кувала и прала. Била је равнодушна према радовима. Људи су у њеном присуству увек постајали тихи и суздржанији и сваки смех би замро, као кад таман облак сакрије сунце.

Заобилазила сам је због те тишине и мрака који је окруживао; нисам знала ништа о њој, а да јесам, села бих и заплакала. Вођа тамошњег КУД ми је касније испричао да је имала мужа и синчића.  Једне изузетно хладне зиме дете се разболело. Чело му је горело а мајушно телашце се тресло.  Она и муж су сваког јутра већ око 3  полазили до болнице, пешке, да би стигли до девет; док би дошли на ред  и  завршили прегледе, већ би било подне, а чекало их је пет сати хода натраг.  И тако данима. Јер ни један аутобус није возио за њихово место. Јер је увек било тешко убацити возило и доцртати неколико станица на карти међумесног превоза.  Јер се ,,није могло” . Изговори.  Истина је да није било ВОЉЕ.   Једном кад су се враћали са прегледа, кући су донели укрућено телашце.  Дечачић је преминуо.  Сећам се и да ми је човек испричао да је жена луда од бола, ишла по снегу боса, празних очију, као без душе. Није реаговала на позиве ни додир, није се одазивала, и тако недељама. Онда је муж одвео у велики град где су се сакрили од бола.  За овај Петровдан је дошла само да обиђе старе родитеље, па на њихову молбу и помаже да се војсци спреми храна.

Сећам се и да је Космет превоз, од муке прозван Космрт превоз, возио свега 6 пута на дан ка већим местима  радним данима,  око 6, 8, 12, 16, 18, и у 20:30. То је било све, с тим што ни један полазак није био сигуран.  Сећам се да је возач једноставно изостао, и кад су га преморени људи питали зашто није дошао, он је осорно одбрусио како је имао неку свадбу у фамилији, и да неће ваљда да вози на дан свадбе.  Ту нема жалбе ни приговора.  Зато што су неодговорни сродници локалних партијских чиновника увек били распоређени на руководећа места, да би потом, системом пирамиде, постављали и запошљавали своје људе где год се укаже прилика, од болнице, преко јавних служби и комуналних предузећа, није се ни могло ни смело пожалити.

Дешавало се да сељани успеју да дођу до града и уз с муком прикупљену документацију стигну до дома здравља, а да у истом нема ко да их прими ни прегледа.  Лекар није ту, сестра није ту, и нико не зна где су ни када ће се вратити.  Људи, често оболели од најтежих болести су чекали сатима све док не дође време за онај последњи аутобус око 20h, а да лекара нису ни видели.  У неко доба чистачица би се сажалила и открила да лекар/ шалтерски службеник итд. ,,слави сину пунолетство, или ставља купус, меси торту или је код фризера Ристе”. И нема тог анафилактичког шока који је приоритетнији од тога. Мале ствари чине живот, зар не.

И народ је одлазио. Није могао другачије да  опстане. Идеолошка деца тадашњих руководилаца наставила су путем својих претходника, не схватајући какве последице носе њихови поступци. Вазда алави и гладни моћи, изабрали су да је показују на наопак начин: ускраћивањем и отимањем, заборавивши да у политици и магији важи исто правило, да је моћан само онај који твори.  Умели су и они да се бусају у патриотизам, у својој простоти и глупости нису укапирали да је патриотизам, ако је искрен, константа, а да може имати разне појавне облике. Патриотизам и родољубље, ако су искрени, надахњују људе да чине добро, уопште на велика дела, а све у најбољем интересу народа и земље.

Највећи и најузвишенији чин патриотизма данас би учинио онај ко би покренуо воз Београд – Зајечар – Пожаревац, и увео ред у јавни превоз у Неготинској крајини. Патриота не би могао равнодушно да слуша ни приче о ђацима пешацима који ходају километрима, по врућини и по вејавици, да би стигли до школе;  искрени родољуб не би никад у радно време затворио амбуланту; возач аутобуса би, ако је патриота, савесно и на време возио и у најудаљенија насеља. Често је тамо превоз и најнеопходнији, јер је њима све далеко.

Време за ново тумечење речи патриотизам је одавно дошло. За почетак нека прва лекција буде беседа св. владике Николаја:

Не кради државу

Не кради државу, јер је скупо плаћена. Браћа твоја изгинула су у ратовима бранећи државу. Они су положили животе своје за државу – како се ти усуђујеш красти и поткрадати ту прескупу тековину? Ова је држава и њихова колико и твоја, и више је њихова, јер су је платили више од тебе; више су уложили у њу него ти. Ја кажем: држава је својина и оних који леже у гробовима колико и оних који играју по салонима, и још више. Ко дакле краде државу, мародер је исто као и онај ко пљачка мртве. Јер и један и други ударају на својину мртвих.

Твоји ђедови и прађедови и чукунђедови борили су се за ову државу, мучили се за њу, уздисали, плакали, знојили се, крвавили се, умирали. Безумниче! Кога крадеш? Крадеш своју најближу својту, која те из гробова проклиње. Одсецаш се од ње и она од тебе. Твоји претци не признају ти право грађанства у овој њиховој држави; они те се отресају пред Богом и убрајају те у род пацова. Кад крадеш државу, крадеш отаџбину своју, земљу отаца својих; и крадеш браћу своју, синове и кћери отаца твојих. Замисли, да сви пођу за твојим примером; да сви почну красти државу своју – шта би било? Земља витезова и мученика претворила би се у јаму пацова! И Бог праведни, који гледа по земљи и тражи људе, одузеће земљу од пацова и дати је људима, странцима из близа или издалека.

Гле, још плачу ратне удовице. Још се муче неодрасли сирочићи, питајући мајку, где им је отац. А мајка им одговара:

Погинуо је за ову државу. Потонуо је у море, и рибе су га појеле.

Ово није разговор једне мајке са својим сиротанима, него многих и многих хиљада мајки удовица са децом својом.

Зар тебе не хвата језа од оваквих разговора, који испуњавају ваздух који ти дишеш од Великог рата до данас? Како да се дрзнеш пружити руку у хазну државну, да украдеш, да заграбиш? У тој хазни је и крв погинулих ратника, и порез њихових удовица и сирочића. Крв и сузе крадеш кад државу крадеш. То ћеш дати својој деци да једу – ту крв и те сузе. Отров ћеш им дати, и потроваћеш их. Тако ћеш достојанство родитеља претворити у подлост убице.

Ово ти не знаш, и не верујеш. Јер не верујеш у живога и свевидећега Бога, страшног ревнитеља правде.

Но доћи ће час кад ћеш сазнати и поверовати, али тај час може бити тринаести.