Прихватање реалности као чин неопозиве предаје

Често чујем, поготово кад су у питању ствари од државног значаја, како треба прихватити реалност, те да се треба понашати у складу са стварношћу, иначе нам се лоше пише. Фактичко стање ствари је нешто што се мора прихватити, а све остало је илузија.
Хм.. Ипак мојој маленкости то прихватање фактичког стања звучи као позив да се помирим са судбином, ма како злехуда и неповољна била. И то се, некако, увек нама сервира, као да је, малтене, у питању нека друштвена норма или устаљена конвенција.

give up
Зашто нико не поручи оним силним  бриселским ,,преговарачима” да се не одричемо КиМ, те како би морали да се помире са фактичким стањем ствари? Или Таћију (и Даћију) да Албанија динара није уложила у инфраструктуру и индустрију КиМ те да Албанци немају право ни да их користе и продају, и да треба да се помире са фактичким стањем ствари? Некако се увек од нас траже озбиљна одрицања под плаштом прихватања некакве туђе реалности.
Шта би било да су наши стари сукали брк и ламентирали над турском окупацијом,зато што су Турци сила, ,,окупирали су нас, и ваља нам прихватити стварност”?
Не сумњам да Османлије не би жалиле ни новца и звања којима би наградили такве телале.
Позивање на прихватање чињеничног стања је маскирани позив на тиху капитулацију, на одустајање од снова, позив на гашење сопственог живота. То уједно показује да се противник, онај на чијој су тренутно страни чињенице (или он у то верује), у паничном страху да бисмо, ако не прихватимо и не помиримо се са њиховом реалношћу, убрзо нашли довољно снаге и надахнућа да је и фактички променимо.
Не верујем онима који се позивају на прихватање стварности коју не видим као своју стварност.
Најдрастичнији, иако индивидуални пример колики би злочин представљало мирење са чињеницама  би био да замислимо да је неко наговарао једног Ника Вујичића да се помири с тим да је рођен без екстремитета; чињеница  је да је немогуће човеку са таквим недостацима да брине о себи,  а камо ли да стекне пријатеље, друштво, и да сам себе издржава.  Али данас  цео свет зна за Ника Вујичића и шта је све постигао упркос свему. Недавно се и оженио и постао је отац. Претрпан је позивима за гостовања који непрестано пристижу.
Замислите сада да је такав ,,наговарач” успео  у намери и убедио га да се помири са чињеницама и пристане да седи у углу као непокретан сведок туђих живота?   Ник је успео јер ту чињеницу није прихватио као своју реалност ни као чињенично стање. Није се помирио с тим.
Много је сличних примера где је управо немирење и неприхватање реалности дало врхунске резултате, у науци, у бизнису, грађевини, борби, па и у личном животу; суочити се са чињеницама је неопходно; мирење са њима је кобно.
Капитулација на терену је, ако нема излаза и нема помоћи ниоткуда, некада неминовна. Капитулација духа и вере, замаскирана у ,,мирење са чињеницама” и ,прихватање реалности” уме да заболи више од голе издаје, и – што је много опасније – гаси и најмању шансу да се неповољно чињенично стање икада промени.
Ако не верујете мени, ви погледајте ко се позива на прихватање чињеница и реалности у вези са КиМ. Бар њих знате.

Advertisements