Ko je Alister Kembel (Alastair Campbell)

Alister Kembel je od oktobra prošle godine  savetnik  člana predsedništva BiH iz redova Hrvata, Zlatka Lagumdžije (neobično jer na Wikipediji stoji da je Lagumdžija ,,Bošnjak, Musliman sunit, (te da) živi u Sarajevu”).
No ovde nije o tome reč. Iznenađujuće je angažovanje ,,jednog od najopasnijih ljudi Velike Britanije” i  ,istinskog potpredsednika britanske vlade (kako Kembela često opisuju pripadnici britanske sedme sile)  i maga ratnohuškačkog novinarstva  od strane entiteta jedne  siromašne balkanske države sa skromnim BDP-om kakva je Bosna i Hercegovina, posebno kad se ima u vidu da su ratni sukobi ( u kojima je Kembel i ‘ zaradio’  titulu spin doktora) okončani pre skoro dve decenije?  Pogotovo što je pre više godina razotkrivena i raskrinkana njegova laž o iračkom oružju za masovno uništenje, a što je poslužilo kao casus beli za sveopšti napad i okupaciju ove države,  za šta Kembel nije snosio ni najmanje konsekvence, iako je direktno, smišljeno serviranim lažima izazvao smrt stotine hiljada ljudi i totalno razaranje jedne nezavisne zemlje.
Ovo je slikovit primer dokle je ovaj medijski ‘mag’ spreman da ide.

Međutim šta je to što Kembel treba da odradi za predsednika BiH iz redova tamošnjih Hrvata za svotu od koja ide čak do 10 000 funti –  dnevno?

O Kembelu i njegovom angažovanju u Federaciji izvod Federalnih medija: http://youtu.be/VTyGWL9oRDw

Da vidimo za koga je Kembel do sada radio:
Alister Kembel je bio savetnik Tonija Blera od 1994, upravo nešto pre agresije na –   Srbe u BiH (1995)  sve do okončanja agresije na Srbiju 1999.

Britanska štampa listom ističe da je g. Kembel ‘visokoprofilisana ličnost na Balkanu još od rata u regionu devedesetih, te da je Britanija (zahvaljujući između ostalog, i njegovom angažovanju),  aktivno učestvovala u NATO agresiji (‘kampanji’)  protiv Srbije 1999;  zatim da je Kembel  značajno pomogao svojom PR kampanjom  protiv Slobodana Miloševića.  Kembel je, naime, predvodilo tim zadužen za celokupnu komunikaciju u vezi sa i tokom agresije na  Kosovo i Metohiju, pomažući američkim i nemačkim generalima u vezi sa  intervjuima; paralelno je  ‘podrivao  izveštaje srpskih medija’, istovremeno obavivši odličnu PR kampanju u korist NATO.

campbell-blair-007Kempbel i Bler su od Albanaca zaradili desetine miliona funti

Kembel je sa nekolicinom svojih najbližih saradnika ‘pritekao u pomoć zbunjenom i neiskusnom Džejmiju Šeju’ pripremajući lažne izveštaje što o pobijenim Albancima,  (koje su, naravno, pobili – a ko drugi- Srbi)  što o tobožnjim planovima Slobodana Miloševića i srpskog političkog i vojnog vrha u vezi sa otporom NATO.
Ovaj šef  Blerovog agitpropa je u vreme agresije NATO često je, po službenoj dužnosti, dolazio u sukob sa svojim bivšim kolegama novinarima. Čuvena je Kembelova svađa sa jednom od Bi Bi Sijevih perjanica spoljno-političkog novinarstva, Džonom Simpsonom. Naime, Simpsona je Kembel optužio za neprofesionalno (čitaj: nepatriotsko, nedovoljno antisrpsko) izveštavanje iz Beograda tokom bombardovanja 1999. godine. Kada su u britanskoj štampi osvanuli izveštaji koji kritikuju Simpsonov profesionalizam, a pozivaju se na neimenovan vladin izvor, i neupućenima je rukopis Alistera Kembela bio lako prepoznatljiv.

Od jeseni 2011. Kembel svoje usluge stavlja na raspolaganje ni manje ni više, nego tzv. kosovskom premijeru Albancu, opskurnom trgovcu organima i narko bosu svetskog kalibra, Hašimu Tačiju.

Tako DailyMail septembra 2011. u svom izveštaju o Kembelovom odlasku na Kosovo i Metohiju kaže da je  ‘spin doktor Alister Kembel je pozvan  od strane kosovske vlade da ih nauči kako da komuniciraju posebno u odnosima  sa svojim starim neprijateljem, Srbijom’, ističe kako je nekadašnja desna ruka  Tonija Blera, koji je dobro poznat po svom  agresivnom nastupu, i verbalnoj navalentnosti, bio miran i ,prijatan” prilikom poseti Prištini (dakle septembra 2011.), te da je Teuta Baselica, zamenica direktora prištinskog Britanskog kulturnog centra, izjavila kako je Kembel ,,pravi šarmer” (slično se u Prištini čulo i za Bernara Kušnera dok je bio na čelu UNMIK-a, pa je na kraju završio pokrivajući albansku trgovinu organima i, ušuškan u zagrljaj albanske snaše napustio KiM).

Posle savetovanja Albanaca na okupiranom KiM, sledeći Kembelov korak je bio logičan: odlazi u Albaniju na mesto savetnika vođe tamošnje Socijalističke partije, tada vodeće opozicione grupe u Albaniji, na čelu sa Gramoz Ruci -ijem. Albannski izdavači su objavili i njegove Dnevnike, čije je prevođenje na Albanski Kembel lično nadgledao.

преузимањеBalkansko povlačenje: I Alister Kembel i Lord Voldemor iz Hari Potera  sklonili su se u istu državu da saberu snage zla za osvajanje sveta – u Albaniju, navodili su nakon tzv. Albanskog angažmana britanski mediji.

Već na leto 2013. i Kempbelov nekadašnji poslodavac Bler ( koji je  i više od toga; Bler i Kembel su višedecenijski bliski prijatelji. Činjenica da je dugogodišnja  životna partnerka Alistera Kembela, novinarka Fiona Milar, istovremeno i dobra prijateljica i lični portparol Čeri Bler, nekadašnje britanske prve dame, učinila je sponu između premijera i njegovog direktora za komunakacije i strategiju još čvršćom ) na poziv albanskog premijera Edi Rame počinje da radi kao njegov konsultant za spoljnopolitčka pitanja.

Iako se cena konsultantskih usluga koje Kembel i Bler pružaju Albancima drže u tajnosti,  izvesno je da će to biti nekoliko miliona funti. Ilustracije radi ugovor GAP (Blerova konsultantska firma) sa vladom Kazahstanu, naftom bogate autokratske države, vredan je oko 16 miliona funti, dok je ugovor sa vladom Brazila,  doneo je Bleru i Kembelu godišnju zaradu od 4 mil. funti.

Pored svih antisrpskih ( i svih do jednog,  država sa nacističkom prošlošću), Kembel se – slučajno? – od prošle jeseni našao  u BiH Federaciji, na mestu savetnika njenog predsednika Zlatka Lagumdžije. Logičan korak u zatvaranju balkanskog kruga.

Kao da se od tada  pokrenuo niz događaja kao poručenih da probude što negativnija osećanja i što veći odijum prema Republici Srpskoj. Najpre su vršena  iskopavanja nekih novih masovnih grobnica (20 god. od okončanja sukoba!!)  i ni u jednom slučaju se ne radi o ubijenim Srbima; usledila su okupljanja i protesti oko tzv. matičnog broja nakon tragične smrti nedužnog deteta za šta je opravdan  bes vešto preusmeren pravo ka Republici Srpskoj.

Već mesec dana traju protesti u BiH federaciji; iako protestanti medijima predstavljaju svoje zahteve kao čisto ekonomske, sama ikonografija protestanata (ratne zastave, parole podrške Naseru Oriću, osumnjičenom za ubistva nekoliko hiljada Srba), kao i pozivi na ukidanje granica unutar BiH (a samim tim i Rep. Srpske), govori suprotno.

bosanski-udar
Uostalom, ni pobune Iraku, Libiji, Egiptu pa i Siriji  nisu ‘išle’ pod parolom ”porušimo pravoslavne manastire i crkve i pobijmo pravoslavce”, ali se na kraju na to svelo. Ovo je naročito značajno kad se ima u vidu podrška i veze koju Bakir Izetbegović ima sa zloglasnim egipatskim Muslimaskim bratstvom, a zbog čega je zvanični Kairo nedavno i uručio zvaničan protest.

преузимање (1)Bakir Izebegović podržava egipatsko Muslimansko bratstvo, što mu je zvanični Kairo duboko zamerio 

Još jedan od sve učestalijih udara na RS u poslednje vreme predstavlja mapa OEBS  koja prikazuje mesta ratnih zločina a na kojoj su OEBS ovi stručnjaci sasvim  izostavili mesta stravičnih zločina nad Srbima.  Tako na mapi nema ni slova o ratnim zločinima u Sijekovcu, zverstvima nad Srbima u Podrinju  gde je ubijeno 3.200 ljudi, napadima na kolone JNA u Dobrovoljačkoj ulici i u Tuzli, Sarajevu i zatrtim sarajevskim Srbima  i brojnim drugim  stratištima.

Srbima je stavljeno do znanja (po ko zna koji put) da njihove žrtve nikog ne zanimaju, niti izazivaju saučešće, a kamoli osudu.

Sada je aktuelan 1. Mart, dan koji FBiH slavi kao Dan nezavisnosti, jer je tada, na referendumu glasovima bosanskih Hrvata i Muslimana  likvidirana Jugoslavija,  nakon čega je došlo do građanskog rata.  Tada je 62,7 odsto muslimanskih i hrvatskih birača glasalo za nezavisnost Bosne i Hercegovine i izlazak iz tadašnje SFRJ. 

U FBiH taj dan se obeležava kao “dan nezavisnosti”, iako je na taj dan 1992. godine ispred Stare pravoslavne crkve na Baščaršiji, u centru Sarajeva, bosanskomuslimanski kriminalac i fanatik  Ramiz Delalić Ćelo ubio srpskog svata Nikolu Gardovića kako bi mu oteo i uništio srpski svadbarsku zastavu, što je bio uvod  građanski rat u bivšoj BiH.

Sasvim je razumljivo zašto Srbi ne žele da se podsećaju tragičnog datuma.  Znajući Kembela i njegov dokazani animozitet prema Srbima za očekivati je da se i ova formalna proslava, odnosno njen izostanak u RS, podigne ne najviši nivo i od nje  iskuje medijska konstrukcija usmerena protiv Srpske ravna onoj koja je ‘virtuoza’ proslavila na Kosovu i Metohiji.

Ovi sporadični i sve učestaliji ‘pucnji’ u RS imaju prepoznatljiv rukopis. Dobro je što u njima ima malo ili nimalo istine, pa će se i taj PR balon raspući.

Kako je Damjan Branković pola godine pre atentata u Sarajevu srpskoj vladi najavio početak rata

Rata bi bilo i bez Principa 
Jedna kuća u Beogradu krije tajnu početka prvog planetarnog sukoba u 20. veku. Iznad Slavije i danas stoji kuća Damjana Brankovića, iskusnog masona, koji je pola godine pre atentata u Sarajevu srpskoj vladi najavio početak rata
Slika
U BULEVARU oslobođenja broj 2, u Beogradu, tek nekoliko desetina metara iznad Slavije, živeo je čovek koji je poznavao razloge i motive početka Prvog svetskog rata pola godine pre nego što je počeo najveći sukob u dotadašnjoj istoriji.

Današnja, moderna istoriografija prepuna je političkih ambicija onih koji „na pobednički način“ pišu istoriju. Među planetarnim glupostima koje ulaze u modu, ističe se ona koja govori da su Srbi krivi sa Prvi svetski rat, pogotovo jer je atentat u Sarajevu delo Gavrila Principa, odnosno Mlade Bosne.

A priča o Damjanu Brankoviću govori upravo suprotno.

Slika
TAJNE „ZIDARA“
Na fasadama ove zgrade stoje tipični masonski simboli. Zdanje Damjana Brankovića zbori da je on bio veliki poštovalac i član slobodnozidarskog reda, pa iznad samog ulaza u zgradu stoji upečatljiv medaljon iznad kojeg dominira piramida sa „okom svevidećim“, čije je značenje dominantno kod masona. Sunčevi zraci obasjavaju siluete dve žene, od kojih je jednoj na ramenu sova, simbol budnosti, a drugoj je u ruci ogledalo, koje predstavlja introspekciju, odnosno samospoznaju. Bezbroj manjih medaljona na građevini označava faze u kojima slobodni zidari stasavaju tokom prikupljanja svojih znanja.

Damjan Branković bio je još početkom 20. veka istaknuti član ovog društva, da bi kasnije postao i Veliki besednik Velike lože „Jugoslavija“. Jedan je od osnivača četničkog pokreta. To je bilo vreme kada je osnivan ovaj pokret na jugu Srbije, kako bi se suprotstavljao Bugarima. Uz Damjana Brankovića, tu su bili i istaknuti masoni Miloš Gođevac, Vasa U. Jovanović i Jovan Aleksić.

Ovaj neobični čovek čija su delovanja iz senke bila doboko patriotska, imao je bliske kontakte sa Nikolom Pašićem koji ga je često slao u političke misije. Branković je inače bio vispren poslovan čovek, a još pre Prvog svetskog rata bio je zastupnik nemačkog giganta „Krupa“ za Kraljevinu Srbiju.

KAO DŽEJMS BOND
Oni koji su temeljnije upoznali rad Damjana Brankovića, nazivaju ga „pretečom Džejmsa Bonda“. Naime, pred sam početak rata Branković je putem svojih veza uspeo da podmiti austrougarske činovnike u Zemunu da nam prebace železničke mašine koje su bile zadržane na granici. Da nije uspeo da ih doveze u Beograd, verovatno ne bi mogla da se izvrši brza mobilizacija, a teško i da bi se uopšte odigrala Kolubarska bitka. Izdvajamo i njegov uspeh pre Drugog balkanskog rata, kada je uspeo da dopremi hiljade konja iz Rusije. Naime, Srbija je imala dovoljno topova, ali ne i konje koji bi ih vukli. Za samo nedelju dana neverovatni Branković uspeva da dopremi ove dragocene životinje koje su vukle topove, a Bugari su se kasnije žalili na veliku mobilnost srpske artiljerije.
On je bio prvi koji je Pašiću javio da će doći do aneksije Bosne i Hercegovine od strane Austrougarske, a prisustvovao je i mnogim razgovorima sa kraljem Aleksandrom Karađorđevićem, gde je bio neka vrsta kurira, odnosno prenosioca poruka između monarha i ondašnjih slobodnih zidara.

Jedan od izvora za biografiju Damjana Brankovića jesu policijske arhive od 1945. do 1956. godine, jer je posleratna komunistička policija temeljno ispitivala Brankovića, sve do smrti, kada se upokojio u dubokoj starosti. Postoje i dokumenti u Arhivu Jugoslavije, gde stoje jasni podaci o delu ovog čoveka.

Tadašnji policijski islednici, neupućeni u postojanje masonerije i njenih tajni, beleže u zapisnicima podatke kojima se iščuđavaju. U Brankovićevim izjavama izdvaja se ona u kojoj je za kralja Aleksandra rekao da je bio član lože „Grand Orijent“ u Parizu, a da je tu bio i general Saraj, komandant Solunskog fronta. „Uopšte“, beleži islednik, „po Brankoviću je većina predsednika država učlanjena u masone. Po njemu, čak i Truman je mason.“ (Podsećamo, tadašnji američki predsednik se čak i fotografisao sa masonskom keceljom.)

Čovek od velikog poverenja ondašnjih vlasti, kakav je bio Branković, imao je veoma bitnu ulogu u skupljanju informacija o pretnjama koje su kasnije prerasle u Veliki rat. Zaprepašćujuće je sa koliko tačnosti je bio upućen u događaje koje kasnije potvrđuju izvori iz Arhiva Jugoslavije.

DOGOVOR U KONOPIŠTU

Najave koje su početkom 1914. godine stigle do Brankovića bile su veoma važne i beskrajno delikatne.

– Meni je u poverenju saopšteno u Berlinu da je ultimatum Srbiji spremljen u Potsdamu, i da je rat protiv Srbije odlučen u Konopištu, između nemačkog cara Vilhelma i Franca Ferdinanda u januaru mesecu 1914. godine, nekoliko meseci pre atentata – kasnije je objasnio Damjan Branković policijskim islednicima.

Slika

 

– Ovu vest saopštio mi je, kao zastupnik Krupove fabrike njen direktor dr Milon. On mi je između ostalog rekao da je Nemačka dala Austriji slobodne ruke u akciji protiv Srbije, da izabere i uzrok i vreme kad će je napasti. Ja sam to saopštio i našoj slobodnozidarskoj loži i Vladi (Pašiću). Dejstvo lože pokušalo je da rat osujeti. Francuska loža „Grand Orijent“ pokazala je živ interes i njenim posredstvom u većini pariskih listova, u raznim pitanjima, držalo se simpatično prema našoj zemlji, nagoveštavajući time živi interes za našu zemlju. Isto je bilo i u londonskim listovima. Tadašnja vlada, zauzeta je bila neprekidno partijskom borbom, odstranila je svaki interes od događanja spoljne politike, tako je ušla u izbornu agitaciju za novi parlament, do čega nije ni došlo objavom ultimatuma.
Eto, tako naše vlasti nisu umele da čuju direktnu pretnju ratom, koji joj je bio pred vratima, a atentat Gavrila Principa samo je ubrzao ono što je bilo uveliko izvesno. Plan da rat počne svakako nije počeo sa ovog podneblja, već posle razgovora nemačkog i austrougarskog lidera, a jedna kuća, neposredno iznad Slavije, i dalje „pamti“ to opasno vreme, u sumrak pred Prvi svetski rat.

Večernje novosti

 

Tragom vesti da se u Vardarskoj Makedoniji pojavilo 300.000 pravoslavnih Albanaca

,,Religija Albanaca je  Albanizam”, –  Enver Hodža, nekadašnj predsednik Albanije

Mrežu je danas kao grom udarila vest da su u Vardarskoj Makedoniji  otkrivene stotine hiljada pravoslavnih Albanaca. Reakcije su išle od zaprepašćenja do oduševljenja i opšteg delirijuma.

Međutim, ova ‘pojava’  tolikoh pravoslavaca a Albanaca je sasvim prirodna i očekivana nakon što su Albanski osvajači Kosova ustvrdili  po svetskim istorijskim seminarima i forumima  da su Dečani, te Pećka Patrijaršija, Ljeviška, Prizrenska bogoslovija i ini Srpski pravoslavni manastiri pa i ostaci, – u stvari Albanski; zatim da je Stefan Nemanja – Stejan Nimani, a Dušan – Stijan Dishani; te da su Albanci u stvari, vodili bitku protiv Turaka na Kosovu Polju.

BItka Kos‘Boj na kosovu 1389. – Albanski ep’  (eto pokrića! Pravoslavni Albanci su se borili protiv Turaka na Kosovu! zar ne?)

Ipak treba se podsetiti da ovo nije prva takva pojava i zaokret ovog naroda. Istom brzinom i ažurnošću kojim su postajali fanatični ateisti pod komunistima ili nacisti u vreme kad ih je njihov večni nemački ”dayo” (ujak; ovde: zaštitnik) ovlastio da siluju i živu spaljuju srpsku nejač, Albanci prave pun zaokret i ponovo postaju Muslimani kad im je zatrebalo da se domognu narko biznisa koji ide iz Avganistana,  novca i podrške braće po Alahu, iz Pakistana, Irana i Saudi Arabije s ciljem da naprave velikoalbansku terorističku tvorevinu na zemljama koje nisu njihove.

Albanci euSavremeni Albanci,  demokratske perjanice 

Kad su i taj naum ispunili,  postaju vodeće perjanice i ‘snevači’ zapadne demokratije (preko srpskih leševa) i obožavaoci EU, sve lomeći Srpsku kičmu; dobili su priznanje nezavisnosti dobrog dela država Unije, dok se trgovima srpskim organima prekonoć istopila u najobičnije kriminalno delo ”lažnog obećanja zaposlenja s ciljem dovođenja u zabludu i to Moldavaca, Rumuna i po nekog Srbina (?).. Predstavljanje samih Albanaca  kao (i) pravoslavne nacije, je korak ka definitivnom otimanju Kosova i Metohije (Preševa?) pa i same Vardarske Makedonije gde su se ovi pravoslavni Albanci odjednom ,,otkrili” -čekaj! Zar se  te teritorije, skupa sa onim na šta tvrde da imaju pravo oni  ,drugačiji’ , ,,nepravoslavni” Albanci, ne  podudaraju upravo sa teritorijom tzv. Velike Albanije?

Prst na čelo pre nego što ovo postane glavna vest svetskih medija.

UJEDNO EVO JEDNOG OD PROJEKATA ALBANSKO ,,PRAVOSLAVNOG” NARODA ZA  NAJSAVREMENIJU, NAJVELIČANSTVENIJU GLAVNU PRIŠTINSKU DŽAMIJU (obratite pažnju na datum, u pitanju je nov projekat): http://youtu.be/tB0iDEzVfns

Kao pragmatičan i kitmanski narod, Albanci su, nakon što su uvideli da njihove tvrdnje o navodnom Albanskom višemilenijumskom prisustvu na Kosovu padaju  u vodu zbog tamošnje ukorenjene drevne što srpske prehrišćanske  što pravoslavne tradicije, koju, i pored spaljivanja i uništenja tragova srpskog postojanja Albanci nisu uspeli da zatru , Albanci, sledeći filozofiju Envera Hodže  s početka teksta, odlučuju  da – promene veru.
Inače je odnepdavno Albanska pravoslavna crkva izuzetno aktivna na međunarodnom planu. Čak  u Međunarodnim Pravoslavniim organizacijama njihovi predstavnici zauzimaju više i visoke položaje.
Naći ćete prezime Bakali (ko se seća Mahmut Bakalija, muslimana, Albanskog političara od pre neku deceniju?) na dokumetima jednog od sekretarijata međunarodnih udruženja pravoslavnih crkava.
Sve u cilju ostvarenja cilja, ne zaborivimo reči Envera Hodže: ,,Religija Albanaca je  Albanizam”

Da zaključim, koga god vest o 300 000 odnekud stvorenih pravoslavnih Albanaca raduje , taj je ili maliciozan, ili ne vidi dalje od sopstvenog nosa.

Evo i same vesti:http://pravoslavljepzv.wordpress.com/2013/06/23/pravoslavnialbanci/

Last post: Serbia – from A Guide to the Serbian mentality

… Fortuntely or unfortunately we travel less and less. The West receives us, that’s true, but no longer as guests and only under the condition that we emigrate for good. As our people in Serbia say: ” The donkey is not invited to a wedding to dance, but to carry water.”

The West  needs our intellect, education, our talents and our fresh blood. From a business perspective, it doesn’t pay to educate their own children when they can buy the best educated people for a pittance. Their children will continue their trade and will buy new brains on the market of educated slaves.  This is why today it is easier and simplier to obtain an immigration visa than a tourist visa.  Who are we, indeed, to travel for pleasure when the majority of Americans visit Europe in their late years, after they’ve retired and saved for such a trip? Who are we to be already there?!

Momo zena

We are found guilty long before our guilt has been proved. Every visit to foreign consulates pushes us deeper and deeperinto this imaginary guilt. They look at us above spectacles, these rigid vice – consuls, and ask for more certificates and documents and guarantees and proofs and all sorts of ID stuff!

***

Serbia has always been known for , even during its rare periods of prosperity, forcing a feeling of gulit on its children. In this it really has no equal.  We are giulty, above all, because we were born, because we cry when it doesn’t suit our parents and because we don’t let them sleep.

We are gulity to our teachers because  we don’t know math and multiplications, we are guilty to our professors because we don’t know the date when Carthage fell or we are guilty to our wives because we don’t spend enough time at home and to our lovers because we do.  We are gulity to our children because we are not successful as other parents who provide their children with everything they wish.

There was a time when we were guilty because we were not in the League of Communists, and later we were gulity for this same thing to former communists; we were guilty because of our clear conscience after thex had changed roles and developed amnesia.  We were guilty to the East because we cheered the West , and to the West because we  remained forevevr in the East,  We are guilty for all the wars initiated by the East and the West; we are gulity because we have managed somehow to survive and because we unwillingly we have become the crown witnesses who remain them of their misdeeds and betrayals.  We now hold the greatest collection of guilt in the history of humanity, and we are guilty even to our brothers in suffering – the Jews, who, before us, had been privileged to be the most guilty in the world!

… I don’t travel outside the boundaries that thrive more and more rapidly. When I lived in the world, I longed, like others, for Serbia – and now I have it in enormous quantities,  I sip it slowly through a straw like long forgotten drink  – raspberry with soda. WHo wants to see me, he/she knows where to find me. – Last post: Serbia.

And indeed, what is there for me,  in that world?
What is it for me, and what am I to it?
While waiting for Visa, I would have to lurk all night in front of an embassyy, to drink coffee from a thermos and to bring a folding chair. Even if they granted me a visa to go to the world, What would I travel with?  For the price of an air ticket I can drink one litre of Banat Riesling per day, for more than half a year. And where’s the money for the gifts I am expected to buy, as custom commands, to my relatives and friends?
Here, the best gift possible is is to bring one kilogram of coffee (not roasted), one kilogram of sugar (cubes), bottle of homemade brandy, two bars of soap and candies for children.

momo-kapor,-crtezi-wide-jpg_660x330
Let it be noted that for me the world no longer exists. Even Serbia has barely managed to please me. I thought that this was punishment, but it appears to be THE BEST REWARD: It is, indeed, a great privilege today to drink spring water and not bottled or carbonated one; to listen actors and singer live  and not on CDs, records and cassettes; to pick sweet cherries from a tree and not eating them from vacuum jars; to dring freshly drawn milkrather than from a tetra pack; to wait for an egg to be hatched, still warm, and not to eat ham and eggs in an aluminium – phosphorescent snack bar where the origin of the chicken is suspicious; to have grilled minced meat with chopped onion instead of a sticky tasteless hamburger; to view masterpieces of Byzantine painting directly, and not as reproductions; and finally, which is no less important, to take in the smell of geniue women with milky skin, who radiate an authentic sensuality and eroticism, and not dried skin with ‘screaming’ parfumes that differ only in their price.

Should I lay down more reasons for my choosing to live in Serbia, as opposed to somewhere else, or are these sufficient?

A guide to the Serbian Mentality, Momo Kapor, Serbian journalist, author and  painter

Српкиње које су владале Европом

Српске принцезе у средњем и 20. веку биле популарне младе међу племством на Старом континенту. Одлучно управљале Угарском. Највише одлазиле на руски двор, а по лепоти се памти Јелена Петровић Савојска

ЈОШ од 12. века постоје записи о српским принцезама и кнегињама које су постале моћне и цењене европске владарке. У мађарским документима, на пример, налазе се подаци о двема краљевским дамама српског порекла, које су биле на челу Угарске. Прва је била рашка принцеза Јелена од Србије и краљица Угара, а друга угарска краљица Јелисавета Котроманић.

rep-prinzece_620x0Ана Јакшић Глинскаја, Султанија Мара, Оливера Лазаревић

Принцеза Јелена, ћерка жупана Уроша Првог из Раса, удала се 1132. године за слепог краља Белу Арпадовића. Када је Јелена одлазила међу Угаре, отац краљ Урош јој је рекао:

– Пред Угарима не смеш да покажеш страх. Поред слепог мужа, ти ћеш бити и краљ и краљица. Мораш му родити синове и постати Угарка, па владај одлучно и сурово.

Принцеза Јелена Српска, како су је звали, у мираз је свом мужу донела део Босне. Јавности је представљена на сабору у Араду. Краљ Бела и краљица Јелена имали су четири сина, Гезу, Ладислава, Стефана и Алмоша, и ћерке Софију и Гертруду, које су младе умрле.

rep-Princeza-Jelena,-majka-Ivan

– На сабору у Острогону 1136, Бела и Јелена прогласили су свог сина Ладислава за херцега од Босне. Последњи пут краљица Јелена се помиње у хроникама за 1156. годину. Њени унуци су владали Угарском до 1172, а унуке су се удавале за владаре Немачке, Арагона, Бугарске, Византије, Украјине и Пољске – пише др Љубивоје Церовић.

Друга српска краљица Јелисавета, из рода Котроманића, удата је 1353. за Лудовика Великог са којим је родила четири ћерке. Након Лудовикове смрти 1382. Јелисавета је постала краљица Угарске. Била је једина жена владар све до времена Марије Терезије. Престо Угарске је делила са ћерком Маријом. Њена друга ћерка Јадвига је удајом за Владислава Јагеловича крунисана у Кракову 1384. као краљица Пољске.
На украјинском двору од 1147. до 1154. године брат великог кнеза Владимир Мстиславич је из Угарске довео невесту која је говорила српски. Била је то ћерка свемоћног палатина, српског жупана Белоша, коју су звали по надимку кнегиња Бановна. Владимир је као владар добио кнежевину дорогобушку, с престоним градом Волињским. Живео је лепо са српском кнегињом Бановном, с којом је изродио синове Ростислава, Мстислава, Јарослава и Свјатослава, бележи хроничар Душко Лопандић.
Према ретким подацима, Конрад, кнез од Знојма, члан чешке владајуће породице Пшемисловића, оженио се око 1134. године Маријом, сестром угарске краљице Јелене и ћерком српског великог жупана Уроша Првог. Преко кнегиња Марије Српске, како су је звали Чеси, владарска породица ородила се касније с пољским, немачким и другим владарским породицама средње и источне Европе. Имали су два сина, Ернеста и Конрада Трећег Ота, и кћерку Јелену. Други син, Конрад Ото постао је 1179. господар целе Моравске, а 1182. године добио је од немачког цара Фридриха Барбаросе и титулу грофа Моравске. Кћи Јелена се 1166. удала за пољског војводу Казимира Праведног из владајуће династије Пјастовића. Потомци Казимира Праведног и Јелене од Знојма тако су Угарском владали до 16. века, а Пољском до 17. века.
– У време владавине деспота Петра Четвртог Рареша у Молдавији од 1526. до 1546. његова жена Јелена, била је ћерка последњег српског деспота Јована Бранковића. Као задужбинар у Ботошану је саградила две цркве. У једној од њих стоји натпис „Јелена деспотовна, госпожда Петра војводе, дшти Јоана деспота“. Њихова ћерка Роксанда постала је супруга молдавског војводе Александра Лупушњана – пише историчар Љубивоје Церовић.
Руски двор је ипак имао највећи број Српкиња. Историчар Дејан Танић, који се бавио пореклом цара Ивана Васиљевича Грозног, открио да је цар имао српске претке.

– Његова мајка Јелена Василијевна Глинскаја и баба Ана Јакшић су Српкиње. Цар Иван Грозни је дете кнегиње Јелене и руског великог кнеза Василија Ивановича, регента Русије од 1533. године. Како је цар рано остао без мајке и оца, бригу о њему преузела је баба, принцеза Ана Јакшић од Србије, која га је упознала са српском традицијом и учењем Светог Саве – истиче Дејан Танић.

Родбинске српско-руске везе ојачала је и династија Петровића из Црне Горе, када се ћерка Милица удала 1889. за великог кнеза Пјотра Николајевича, унука цара Николаја Првог. У овом браку су рођени Роман, Марина и Надежда. Брак у Русији је склопила и Анастасија Његош, звана Стана, сестра принцезе Јелене, која се удала за Георгија Максимилијановича на имању Романових 1889. Иако је брак врло брзо завршен, у њему је рођено двоје деце, кнез Серјожа Георгијевич и кнегиња Јелена Георгијевна. Принцеза Стана се потом 1907. године удала за великог кнеза Николу Николајевича Романова и постала велика кнегиња. Умрла је у Антибу 15. новембра 1935. године.

Почетком 20. века века, кнегиња Јелена, једина ћерка краља Петра Првог Карађорђевића, после школовања у Европи, отишла је у Русију са напуњених 14 година. У потрази за супругом, удала се 1911. за кнеза Јована Константиновича, унука цара Николаја Првог. Венчању су у Санкт Петербургу присуствовали цар Николај Други и краљ Петар Први Карађорђевић. Српска велика кнегиња је родила ћерку Јекатарину и сина Вцеволода. У време ликвидације породице Романов, кнегиња Јелена се, преобучена у милосрдну сестру, са децом пробила до српског посланства. Умрла је у Француској 1962. не видевши Србију.
Од свих српских принцеза најпопуларнија и најлепша је била Јелена Петровић Савојска. Била је жена краља Виторија Емануела и претпоследња краљица Италије. Рођена је на Цетињу, али је младост провела на руском царском двору. На пријему поводом венчања цара Николаја Другог је упознала напуљског принца Виторија Емануела. Венчани су 24. октобра 1896. Њихови потомци Јоланда Маргарита Савојска, Мафалда Марија Савојска, Умберто Савојски, Ђована Савојска, Марија Франческа Савојска доживели су и 21. век. Краљица Јелена Савојска преминула је 1952. године у Монпељеу. Католички бискуп Ришар из Монпељеа иницирао је да се она прогласи за светицу.
НЕМАЧКА

ШЕСТА ћерка црногорског краља, принцеза Ана, удала се 1897. за Франца Јосифа Батенеберга, потомка огранка хесенске династије која је у Немачкој само формално уживала владарске прерогативе. Венчање је обављено на Цетињу, по прописима евангелистичке вере. Нису имали деце, а Ана је умрла 1971. у деведесет седмој години – тврди историчар Љубивоје Церовић.

ВЕЧНА КРАЉИЦА

rep-Kraljica_Jelena_Mara_GrubaКраљица Јелена Мара Груба

ЈЕЛЕНА Грба Дабош је била супруга краља Степана Добиша и краљица Босне од 1395. Она је након његове смрти изабрана од властеле за владарку, али је три године касније смењена. Остала је да живи у Босни са титулом краљице. У браку са краљем Дабишом је имала само једну ћерку, Стану, која се удала за Ђурђа Радивојевића.

СУЛТАНИЈЕ ОЛИВЕРА И МАРА

– ШЕСТ месеци након Косовске битке, кнегиња Милица, по савету патријарха, дала је ћерку Оливеру за султана Бајазита Првог. Кнегиња Оливера је као султанија са Бајазитом изродила Сулејмана, Ису и Мехмеда. Син Мехмедов, а Оливерин и Бајазитов унук Мурат Други постао је владар Османлијског царства. Он се 1435. оженио Маром, ћерком Ђурђа Бранковића. Обе српске султаније Оливера и Мара нису мењале имена, ни своју православну веру – тврди историчар др Јусуф Мулић.

 

Марко Лопушина за Вечерње Новости од 23. фебруара 2014;

Serbs: Life along Roads

Kuca na putu

If you travelled around Serbian lands you have probably noticed that our villages, unlike those in Western Europe, lie mostly along roads.
That’s because a road is a television set for the poor.

Before newspapers, telephones, telegraphs, radio, or TV were invented, the important news used to travel by road. Roads used to carry away the most courageous and the most curious. Dressed up invading armies with shining weapons used to march along roads, with soldiers singing and war machines roaring.

After some time they would come back on the same muddy of frozen road, in torn uniforms, crippled, chilled and defeated, leaning on their guns, without order, like a bunch of chicken thieves…

M. Kapor

Serbs : Patron saint’s day ( Slava )

Serbs will remain incomprehesible to the foreigner who has never attended a patron saint’s day celebration, (Slava, or Krsna slava) whose season begins in fall and runs through the end of winter.
What is a Patron saint’s day, Slava? Of all Eastern Orthodox Christians, Serbs are the only ones to still respect this ancient custom of celebrating the family saint or patron of the household.

MOmo kapor Momo Kapor, Kosava

The Patron saint’s day (Slava) is imbued with meaning through various symbols, an icon depicting the saint,  the ritual cake, a candle which must remain lit the entire day and sweet ground wheat.
A foreigner in our parts should be warned not to take an already used teaspoon when trying the sweet ground wheat and not to eat the whole portion but to just take a symbolic mouthful.
In addition the water in the glass is not intended for drinking – you place the spoon into it after you’ve taken the wheat. Some have a tendency to overdo the celebration a bit…

Slava
The majority of ‘slava’ days fall during one of the four fasts, when it is forbidden to eat anything but vegetables, bread and fish. Those whose bad luck is to have a slava day in fall, during the pre – Christmas fast, can hardly imagine their festive tables without roast pig, lamd and porc apic; they eat fish mostly when vacationing – at the sea. Their love for roast meat is so great that now apply for a SPECIAL PERMIT from their priests to excuse them from the fast and reportedly the request is granted, so that for three days of Saint Nicholas his icon is ‘forced’ to watch feast tables straining under mountains of pork and lamb, not to mention Russian salad.
On the Patron saint’s day, when one should be devoted to the saint being celebrated, spirituality and to God, the main toppic at the dinner table is – POLITICS, which is discussed with such a bitterness that neither a long fast nor months of prayer in a monastery would be enough for atonement. The Serbs celebrating the patron saint’s are also faced with another great problem: as everyone has relatives and frinds whose political views range from the extreme left to the extreme right, they can hardly assemble them in one place without risking the outbreak of civil war on the day that the household’s well – being – through the protection of patron saint – is celebrated.
Families have therefore invented a strategy to separate guests, so that the rightists , for instance, come on the first day, leftists the next day while the third day is reserved for the politically undecided, who are served leftovers.
This, however, is not the most important change in feast – day celebrations. Since ancient times, this has been an intimate family festivity attended only family members, the closest relatives, neighbours, marriage witnesses (‘kumovi’), godfathers and godmothers. The feast consists of a festive but not overly vavish meal, cakes and some drinks – for the sake of custom!
Today this has radically changed: nobody celebrates the patron saint with a midday supper. Rather the celebration is held almost exclusively in the evening and continues on until the ‘small hours’ of the morning.
The feast days lost their intimate atmosphere long ago and have turned into grand parties, where guests often don’t have a chance to meet the host nor find their way through the crowd of people to the table with sweet wheat.
… However, dear foreigners, do accept any invitation you receive to someone’s patron saint celebration (or Slava); nowhere else will you better familiarise yourself with the Serbs and their hidden spirit than when seeing between ‘gibanica’, as a hot snack, and sour soup as a pick -me -up at the crack of dawn.

Momo Kapor ,, A Guide to the Serbian Mentality”