Ко да смо се ми Срби у Бога сас камење гађали

Писмо српског ратника Јосифа Димића из Црне Траве, писано 1915. године у Пећи пред повлачење српске војске преко Албаније

Здраво мале,

Ево дојде време да ви се јавим да сам здрав и жив, иако се гине сваку час ко да смо се ородили сас смрт. Мене није ич стра од смрт, ти знаш мале да ми је ово четврти рат како ратујем за ову мучену Србију. Али право да ту кажем мале, понекад ме стра увати од смрт кад помислим на вас, на дечицу, а ја сам мале син јединац, па ако се жив не врнем нема куј да ви рани иако знам да и ви саг трпите паклене муке, па не знам коме је потешко. Ко да смо се ми Срби у бога сас камење гађали.

08 srpski vojnikИсцрпљени српски војник у повлачењу преко Албаније

Ми смо саг на наше Косово, викају ће се повлачимо преко некакву пусту Албанију, па се саг малко одмарамо пред град Пећ, збирамо душу па да појдемо преко тај пустињак. Мале води рачун од дечицу, слушајте Стојанчу мојега, он је мушко. Симку моју моје прво радовање да одариш, а Јаков је још малечак. Ако се жив не врнем казујте му куде сам оставил коске. Неје ми много жал за мене, осветил сам се на ове швапске але малко им све и њина земља па оће и нашу да ни узму.

Да знаш мале кад смо ги почели брзимо из нашу земљу било ке крви до колена, гинули су ко врапци од орлови, а бегали ко зечеви. Али швапске але су але биле и остале па се поврнуше. Ко пцета су, колко ги тепамо а они ко да извиру из земљу. Ама мале поново ми нешто гори испод груди овој докле ви пишем чини ми се нећу жив да дојдем. Ма неје мене стра за живот него стра ме што ћу оставим онај пилишта сама, још су нејака за живот. Кад дојде јесен које од рану приберите, ископајте рупу па крите, немој на онија бугарски зликовци да давате. Мале тебе ли да учим, ти знаш како се тој работи, овој нам је четврти рат, научили смо да се повртамо у рат ко куче на корито.

Писал би још пуно али све викају из команду да се спремамо да појдемо преко онај пустињак, ама неје мене стра од њега него стално мислим на вас мале и на дечицу. Како помислим на моја пилишта почне да ми гори нешто испод груди и предсказује ми неку голему несрећу, поголему за мене и од овуј несрећу. Саг мале да ви поздравим, тебе, жену, мојег Стојанчу, моју Симкицу и нејаког Јакова који побеже од мене кад појдо у рат. Ти ми мале таг даде благослов кад појдо у рат који ме је чувал од метак ама нешто ми гори испод груди ко да је живи жар расипан у груди. Мене неје жал за мене доста сам се наратувал, сто и једанпут сам оставил мене и вас. Па и нека гори још под груди, али жал ме за дечицу.

(Када је Јосиф Димић писао ово писмо није знао да му је мајка већ умрла од дифтерије. Ускоро ће и он умрети од исте болести на острву Видо (пошто је прешао „пусту” Албанију, гробница му је постала модра вода Јадрана) … када је писмо стигло бог зна како, после три и по године, у Црну Траву, дифтерија је завршила свој смртни поход у његовој породици. Умрли су му и син Стојанча (у осамнаестој години) и кћер Симка (у двадесетој години). Ратне голготе једино су преживели Јосифова жена Перка, и осмогодишњи син Јаков, којима је најчешће корен слатке папрати била једина храна.

 

UNHCR kao NDH: završna faza zatiranja postojanja Srba u Hrvatskoj

Javnost je skoro ravnodušno primila vest da se, nakon više od dvadeset godina od proterivanja sa vekovnih ognjišta u zapadnoj Slavoniji i Srpskoj Krajini, izbeglički status Srbima izbeglim pred povampirenim neoustaštvom –  oduzima.  Objašnjenje je da ne može status izbeglica da traje toliko dugo, te  da je to trenutno, a ne neograničeno ni doživotno stanje.  Pravo pitanje bi bilo: Zašto UNHCR nije ništa uradio da ti ljudi ne budu više izbeglice?  – što povlači i sumnju u pogledu iskrenosti  želje da  im se istinski omogući povratak u svoje domove, poslove, na vekovne teritorije. Postavlja se pitanje koliko je jaka današnja fašistička Hrvatska kad je uspela da natera čitav svet ( i Evropu) da bez ikakve griže savesti prihvati pavelićevsku doktrinu, po kojoj je u redu da se  Srbi u pobiju, proteraju i nasilno pokrste.
Predpostavljam da je to samo nastavak istih sila koje su programirale, osmislile i sprovele antisrpsku histeriju, o čemu je pisao i Raju G.C.Thomas, sa Marquette Univerzuteta u Milvokiju, koji je  svojevremeno rekao da je vodeću ulogu u programiranoj satanizaciji srpskog naroda  obavio je jevrejsko-nemački lobi, u SAD, koji je, shodno tome, prećutao etnička čišćenja Srba od strane hrvatske vojske.  ( studija: The New Security and Moral agenda in a U.S.-Dominant World, Raju G.C.Thomas)

Ovako me ova situacija podseća na ondašnju aferu sa aflatoksinom – ako ne možeš da smanjiš nivo aflatoksina u mleku – a ti podigni zakonom propisani dopušten nivo! I UNHCR postupa u sličnom maniru  – ako ne možeš (ne želiš) da vratiš izbegle u njihova rodna mesta – ti im jednostavno oduzmi status izbeglih lica. Problem rešen – izbeglica nema. Dekretom ih zatreti po drugi put, i  tako se gase i obaveze UNHCR i sličnih organizacija da rade na njihovom povratku. To dalje znači da ti ljudi, od kojih su mnogi u Tuđmanovoj Hrvatskoj preživeli takve strahote koje su normalnom ljudskom umu nezamislive i čija je celokupna imovina ostala na milost i nemilost neoustaškim krstašima i njihovoj državi. a koju je ona uzurpirala i dobrim delom uništila, gube i poslednju vezu (nadu?) sa svojom postojbinom.

Hrv.,,Oluja” 1995. – po UNHCR ovi ljudi nisu više izbeglice

Ako ti ljudi više nisu izbeglice iz Krajine i zap. Slavonije , onda se gase i pojedina njihova prava,  restitucioni i odštetni zahtevi prema državi Hrvatskoj, i svode se na pojedinačne i privatne inicijative koje bi, eventualno, mogli da ostvare pred sudom u Strazburu.

Izbeglice imaju imovinu u mestima iz kojih su izbegli; Mnoga sredstva za ostvarenja prava na njen povraćaj, zatim na  povratak i za naknadu štete su rezervisana isključivo za lica sa međunarodno priznatim statusom izbeglica: izbegla lica dobijaju kakvu takvu pomoć od UNHCR i dr. humanitarnih organizacija;  izbeglim licima je država, usled čijih su akcija napustili svoje domove, (uzročno – posledična veza) dužna da nadoknadi kako imovinsku tako i neimovinsku štetu.

I na kraju, izbegla lica su ostavila svoj kulturnoistorijsko etnološki otisak na mestima gde su vekovima živela – iza njih ostaju muzika, legende, običaji i velikani koji su iznikli na njhovim negdašnjim teritorijama, koje je njihov rod podario čovečanstvu a koje su iznikle na mestima koje je pre izbeglištva naseljavao.

Tragična sudbina izbeglih Srba iz dan. Hrvatske je dokaz više da savremena Hrvatska ne zaostaje po fašizmu, verskom fanatizmu i mržnji za svojom monstruoznom prethodnicom NDH.  Izbegli Srbi iz Hrvatske šamar je EuROPSKOM licemerju i dokaz da je jedno od najvećih etničkih (verskih) čišćenja i genocida izvršen nad Srbima u Hrvatskoj; i to samo u XX veku dva puta.

Oduzimanjem međunarodno priznatog izbegličkog statusa Srbima iz današnje Hrvatske, prekida se svaka, makar i fomalna veza između njihovog izbeglištva i države Hrvatske, a što toj državi i te kako ide na ruku. Ukida se čak i njihovo postojanje u Krajini. Za koju deceniju ćemo, po svoj prilici,  čitati u tamošnjim po hrvatski naštimovanim istorijskim knjigama kako Srba u Krajini nikad nije ni bilo; Oluja se nikad nije desila, a i ako se desila onda je bila uperena protiv srpskog agresora koji je ,,došao iz Srbije”, pa se posle poraza, vratio u svoju Srbiju, sa onim čuvenim blatom na opancima iz Franjovog govora.

Ima tu još nečega – sam trenutak u kome je UNHCR doneo tu i takvu odluku. Ovih dana počela je rasprava pred Međunarodnim sudom u Hagu rasprava po međusobnim tužbama Hrvatske i Srbije za genocid.

Nema izbeglica, nema leševa  – nema genocida.  Hrvatska je  (opet) čista.  Uostalom, isti taj sud oslobodio je organizatore,  izvršitelje i nalogodavce zločina nad pravoslavnim Srbima devedesetih (Norac, Markač. Gotovina, Čeku).  Nema okrivljenih, nema ni žrtava i svedoka (izbeglice) – nije  bilo ni zločina.

Samo na području sektora “jug”, u vreme trajanja hrvatske zlocinacke akcije “Oluja” i prvih 100 dana nakon nje, ubijeno je najmanje 410 srpskih civila, zapaljeno preko 20.000 kuća, dok su ostale opljačkane i devastirane (Izveštaj Hrvatskog helsinškog odbora iz 1999.)

Tako je međunarodna zajednica nagradila (kao i komunisti posle Drugog svetskog  rata) najfašističkiju, etnički najčistiju genocidnu Hrvatsku.  Tadašnji hrvatski ambasador u Hrvatskoj Piter Galbrajt trijumfalno je sa hrvatskom paravojskom ušao u od Srba etnički očišćeni Knin.

Krajina pokolj

Iskasapljeni Srbi – čest prizor u Hrvatskoj

Ne sumnjam da će zvanična Hrvatska uskoro negirati da su Srbi na teritoriji koju danas zauzima ikada bivstvovali,  s punim pravim i bez trunke elementarnog stida licemerno prisvajajajući njihove gusle, nošnju, Nikolu Teslu (čiju su kuću, uzgred, devedest i druge njihove snage raznele u vazduh, jer je ,,ćetnićka”), pa i legendane uskoke, čijim se herojstvom i živopisnom nošnjom diče svakog leta pred turistima, besramno je predstavljajući kao – hrvatsku.

Svedočanstva izbeglih Srba se mogu naći ovde:
http://www.krajinaforce.com/dokumenti/hrvatska_oluja_srpski_egzodus.pdf

http://www.krajinaforce.com/oluja_izjave_svjedoka.html

 

Grey Carter, Pristina, anno domini 2014.