Javnost je skoro ravnodušno primila vest da se, nakon više od dvadeset godina od proterivanja sa vekovnih ognjišta u zapadnoj Slavoniji i Srpskoj Krajini, izbeglički status Srbima izbeglim pred povampirenim neoustaštvom –  oduzima.  Objašnjenje je da ne može status izbeglica da traje toliko dugo, te  da je to trenutno, a ne neograničeno ni doživotno stanje.  Pravo pitanje bi bilo: Zašto UNHCR nije ništa uradio da ti ljudi ne budu više izbeglice?  – što povlači i sumnju u pogledu iskrenosti  želje da  im se istinski omogući povratak u svoje domove, poslove, na vekovne teritorije. Postavlja se pitanje koliko je jaka današnja fašistička Hrvatska kad je uspela da natera čitav svet ( i Evropu) da bez ikakve griže savesti prihvati pavelićevsku doktrinu, po kojoj je u redu da se  Srbi u pobiju, proteraju i nasilno pokrste.
Predpostavljam da je to samo nastavak istih sila koje su programirale, osmislile i sprovele antisrpsku histeriju, o čemu je pisao i Raju G.C.Thomas, sa Marquette Univerzuteta u Milvokiju, koji je  svojevremeno rekao da je vodeću ulogu u programiranoj satanizaciji srpskog naroda  obavio je jevrejsko-nemački lobi, u SAD, koji je, shodno tome, prećutao etnička čišćenja Srba od strane hrvatske vojske.  ( studija: The New Security and Moral agenda in a U.S.-Dominant World, Raju G.C.Thomas)

Ovako me ova situacija podseća na ondašnju aferu sa aflatoksinom – ako ne možeš da smanjiš nivo aflatoksina u mleku – a ti podigni zakonom propisani dopušten nivo! I UNHCR postupa u sličnom maniru  – ako ne možeš (ne želiš) da vratiš izbegle u njihova rodna mesta – ti im jednostavno oduzmi status izbeglih lica. Problem rešen – izbeglica nema. Dekretom ih zatreti po drugi put, i  tako se gase i obaveze UNHCR i sličnih organizacija da rade na njihovom povratku. To dalje znači da ti ljudi, od kojih su mnogi u Tuđmanovoj Hrvatskoj preživeli takve strahote koje su normalnom ljudskom umu nezamislive i čija je celokupna imovina ostala na milost i nemilost neoustaškim krstašima i njihovoj državi. a koju je ona uzurpirala i dobrim delom uništila, gube i poslednju vezu (nadu?) sa svojom postojbinom.

Hrv.,,Oluja” 1995. – po UNHCR ovi ljudi nisu više izbeglice

Ako ti ljudi više nisu izbeglice iz Krajine i zap. Slavonije , onda se gase i pojedina njihova prava,  restitucioni i odštetni zahtevi prema državi Hrvatskoj, i svode se na pojedinačne i privatne inicijative koje bi, eventualno, mogli da ostvare pred sudom u Strazburu.

Izbeglice imaju imovinu u mestima iz kojih su izbegli; Mnoga sredstva za ostvarenja prava na njen povraćaj, zatim na  povratak i za naknadu štete su rezervisana isključivo za lica sa međunarodno priznatim statusom izbeglica: izbegla lica dobijaju kakvu takvu pomoć od UNHCR i dr. humanitarnih organizacija;  izbeglim licima je država, usled čijih su akcija napustili svoje domove, (uzročno – posledična veza) dužna da nadoknadi kako imovinsku tako i neimovinsku štetu.

I na kraju, izbegla lica su ostavila svoj kulturnoistorijsko etnološki otisak na mestima gde su vekovima živela – iza njih ostaju muzika, legende, običaji i velikani koji su iznikli na njhovim negdašnjim teritorijama, koje je njihov rod podario čovečanstvu a koje su iznikle na mestima koje je pre izbeglištva naseljavao.

Tragična sudbina izbeglih Srba iz dan. Hrvatske je dokaz više da savremena Hrvatska ne zaostaje po fašizmu, verskom fanatizmu i mržnji za svojom monstruoznom prethodnicom NDH.  Izbegli Srbi iz Hrvatske šamar je EuROPSKOM licemerju i dokaz da je jedno od najvećih etničkih (verskih) čišćenja i genocida izvršen nad Srbima u Hrvatskoj; i to samo u XX veku dva puta.

Oduzimanjem međunarodno priznatog izbegličkog statusa Srbima iz današnje Hrvatske, prekida se svaka, makar i fomalna veza između njihovog izbeglištva i države Hrvatske, a što toj državi i te kako ide na ruku. Ukida se čak i njihovo postojanje u Krajini. Za koju deceniju ćemo, po svoj prilici,  čitati u tamošnjim po hrvatski naštimovanim istorijskim knjigama kako Srba u Krajini nikad nije ni bilo; Oluja se nikad nije desila, a i ako se desila onda je bila uperena protiv srpskog agresora koji je ,,došao iz Srbije”, pa se posle poraza, vratio u svoju Srbiju, sa onim čuvenim blatom na opancima iz Franjovog govora.

Ima tu još nečega – sam trenutak u kome je UNHCR doneo tu i takvu odluku. Ovih dana počela je rasprava pred Međunarodnim sudom u Hagu rasprava po međusobnim tužbama Hrvatske i Srbije za genocid.

Nema izbeglica, nema leševa  – nema genocida.  Hrvatska je  (opet) čista.  Uostalom, isti taj sud oslobodio je organizatore,  izvršitelje i nalogodavce zločina nad pravoslavnim Srbima devedesetih (Norac, Markač. Gotovina, Čeku).  Nema okrivljenih, nema ni žrtava i svedoka (izbeglice) – nije  bilo ni zločina.

Samo na području sektora “jug”, u vreme trajanja hrvatske zlocinacke akcije “Oluja” i prvih 100 dana nakon nje, ubijeno je najmanje 410 srpskih civila, zapaljeno preko 20.000 kuća, dok su ostale opljačkane i devastirane (Izveštaj Hrvatskog helsinškog odbora iz 1999.)

Tako je međunarodna zajednica nagradila (kao i komunisti posle Drugog svetskog  rata) najfašističkiju, etnički najčistiju genocidnu Hrvatsku.  Tadašnji hrvatski ambasador u Hrvatskoj Piter Galbrajt trijumfalno je sa hrvatskom paravojskom ušao u od Srba etnički očišćeni Knin.

Krajina pokolj

Iskasapljeni Srbi – čest prizor u Hrvatskoj

Ne sumnjam da će zvanična Hrvatska uskoro negirati da su Srbi na teritoriji koju danas zauzima ikada bivstvovali,  s punim pravim i bez trunke elementarnog stida licemerno prisvajajajući njihove gusle, nošnju, Nikolu Teslu (čiju su kuću, uzgred, devedest i druge njihove snage raznele u vazduh, jer je ,,ćetnićka”), pa i legendane uskoke, čijim se herojstvom i živopisnom nošnjom diče svakog leta pred turistima, besramno je predstavljajući kao – hrvatsku.

Svedočanstva izbeglih Srba se mogu naći ovde:
http://www.krajinaforce.com/dokumenti/hrvatska_oluja_srpski_egzodus.pdf

http://www.krajinaforce.com/oluja_izjave_svjedoka.html

 

Grey Carter, Pristina, anno domini 2014.

 

 

 

Advertisements