– Odlazimo. Ovaj zulum se više ne da izdržati.

– Kakav zulum, ovde valjda nema Albanaca?

–  Nema… ama šta se radi, ovi samo što šiptarski ne govore i ne idu u džamiju.  Ostalo nam sve rade. – stariji ćovek priča i briše suze. Onda okreće glavu. Stid ga je. Da li zbog pokazivanja emocija, ili zbog žalosti što mu zulum dolazi od sunarodnika, ili je prevladao stid i razočaranje u sopstveni komšiluk i narod? Verovatno ne zna ni sam.

Sav se trese, od nepravde.
Šta je bilo, dobri čoveče? Polako, stani!
– Nemam šta da stanem. Silnici rade šta hoće, put zagrađuju, do bašte ne mogu da prođem. Eno, platio nekog da izbaci silnu zemlju  na put, napravio brdo na sred puta. I zagradio prolaz.
Odmahuje rukom. – Može mu se. Jači je, mlađi je, i nema nikoga da mu stane na put.
– Kako nema? Kako sme da izruči zemlju na put?! Jel’ on normalan, bre?
-Eh… tužno se nasmeja – zar bi normalan čovek to radio? – žalosno me pogleda.
– Jeste l’ zvali policiju?
Gorko se nasmešio:
– Nema ovde ni policije ni zakona. SIla vlada.
Pa šta ćete, kako ćete?
Nikako… do bašte ne mogu, ni do njive. A posijao sam pšenicu, da vidiš kakva je, k’o dukat,…. I vidim je sa prozora, a do nje ne mogu da prođem.
Steže zube. Pogled mu je očajan.
Ćutimo.
– Vidiš onu kuću – pokazuje na prostrano neestetsko zdanje pravljeno, očigledno, samo da veličinom fascinira neuke i prikrije prostotu.
Klimnuh glavom.
– Vidiš ovaj betonirani deo? – pokazuje rukom na deo zemljišta preko koga je bio nasut, očigledno svež debeo sloj betona.
Klimam glavom.  Hm.. zanimljivo parče zemlje… kao da je ulica, a neko je svoje dvorište namestio na sred ulice! To mi je izgledalo nemoguće.

– Još nije bilo takvih kretena koji bi uzurpirali čitavu ulicu, pogotovo što iznad njih ima još kuća. Zar njima ne treba put? Zašto ćute, porasla im krila pa će preleteti?

– Eee.. ne znaš ti koji su ovi  – odmahuje prema onoj sivoj građevini zidanoj bez ukusa. – Obogatili se uz Šiptare. Tri kuće u Kraljevo digli, i stan u Beograd. A siledžije. Nit’ smeš nit’ imaš gde da se požališ. Ne mož’ im ništa.
I ne samo da su ‘zauzeli ulicu, nego mi  potkopavaju kapiju i ogradu. Malo po malo, i oboriće je….
A decu šalju kad god nismo tu, lome voće i  kradu alat. Onomad, kad smo došli, garaža otvorena , – ni jedna jedina klešta nisu ostavili. A oni sede na terasi, gledaju u nas, sašaptavaju se i smeju nam se.
– I šta mi preostaje, sem da odem..? Očaj izbija iz čitave njegove žalosne pojave.
Gledam veliko preteće zdanje, ispred koga je parkirano više vozila bez tablica, zatim motokultivator i dva tri motora,
Jel’ on mehaničar?
– Nije.
– Pa šta je?
Kuca na prodaju

Odmahuje rukom.
Uzima sekiru,  i odmerava jednu dasku. Onda je uzima, odseca oštre ivice, uzima kanticu boje za ogradu, i očima punim suza, rukom koja drhti, piše četkicom:

KUĆA I IMANJE NA PRODAJU.

– Znaš šta, dete, dodaje, – da su Šiptari,  – bilo bi mi lakše.