Kako američke obaveštajne službe primenjuju u Srbiji još u prošlom veku isprobanu operaciju “Loše rukovođenje”

Operacija pod imenom “Bad Managemet” ili ,,Loše upravljanje/rukovođenje” koju su Amerikanci u Drugom svetskom ratu isprobali protiv nacističke Nemačke, uspešno se primenjuje danas i u Srbiji. Kako bi slomili privredu, slomili ekonomske potencijale i zemlju pretvorili u porobljenu koloniju, na ključne državne pozicije, dovođeni su nesposobni i neškolovani kadrovi, kursisti bez znanja i iskustva. Na ovaj način, i bez direktnog angažovanja stranih agenata, Srbija će samu sebe odvesti u ropstvo.

Uništavanje ratne tehnike na frontu ili dok se sprema za front je takođe bilo rizično i koštalo je novca i ljudskih života savezničkih agenata. Brilijantni obaveštajni umovi su rešili problem: ubaciće u nemačku privredu direktore, koji će sa najvišeg nivoa vršiti sabotaže. Operacija nazvana “Loše rukovođenje” pokazala se kao univerzalan plan, koji je efikasan u uništenju privrede zemlje, koja je na meti Sjedinjenih Američkih Država. Sedamdeset godina od završetka izvorne operacije “Loše rukovođenje”, ona se i dalje primenjuje iznova u svakoj zemlji za koju CIA nađe za shodno da je potrebno uništiti neprijateljsku privredu, pre konačnog sloma i okupacije.

Politicari nasi fukare

U Srbiji je CIA otišla nekoliko koraka dalje, nego što je uspela u bilo kojoj zemlji, koju je uništavala iznutra. Ovde je instaliran režim, koji svesno učestvuje u uništavanju i porobljavanju sopstvene zemlje. Taj režim dalje, u svom Prvom ešalonu bira najveće izdajnike i nesposobnjakoviće, koji su svesni šta rade i zloupotrebljavajući položaj i moć doprinose uništenju zemlje. Taj Prvi ešalon plaćenih izdajnika i nesposobnjakovića bira dalje Drugi ešalon, koji se sastoji od još većih neznalica, nesposobnjakovića i idiota, ali koji su samo delimično svesni da rade za CIA, oni sumnjaju ali opet sprovode svoj teror i uništenje nad Srbijom, donoseći sulude zakone, idiotska naređenja i uputstva.

Treći ešalon su izvršioci, koji pojma nemaju za koga zaista rade, ali s obzirom da se radi o idiotima i neznalicama, oni su srećni što su se uopšte u ovom životu našli na tim značajnim rukovodećim mestima i ne preispituju odluke i naredbe Prvog i Drugog ešalona, već su spremni da ih po cenu života brane. Oni su agresivni ludaci, koji su spremni da poginu za svog neo-radikalskog Vođu, na njegov prvi mig i što je najgore spremni su da ubiju u ime svog Vođe, spremni su da ubiju i svog oca i svoju majku, jer im je Vođa dao mnogo više nego što su im roditelji dali. Vođa im je dao da budu važni, dao im je da budu neko i nešto, a roditelji su im dali “samo” život u kome su oni mali i beznačajni ljudi.

Zato oni patološki mrze ceo svet, a vole samo svog Vođu. Prvi ešalon plaćenih agenata u srpskoj vlasti od strane CIA, svakako predstavlja Aleksandar Vučić i cela njegova klika nazovi-ministara, državnih sekretara i direktora javnih preduzeća. Drugi ešalon predstavljaju: poslanici, predsednici opština, zamenici direktora tj. oni koji su u top menadžmentu i malo niže. U trećem ešalonu isto ima poslanika, ali manje, dok su najviše zastupljeni direktori nižeg ranga i srednji menadžment. Direktor EPS, Aleksandar Obradović je klasičan primer ubačenog agenta sa zadatkom uništenja srpske privrede, preko onesposobljavanja EPS, putem zaduživanja kod Svetske banke i sličnih kreditnih institucija, kao i postavljanjem “korisnih idiota” koji će svesno i nesvesno vršiti industrijske sabotaže i tehnološki osakatiti EPS.

Iako je ministarka Zorana Mihajlović, obećala da će po završetku konkursa za direktora EPS biti objavljene biografije svih kandidata, kao i šta su predlagali kako će voditi firmu, to se nikad nije desilo. Vođa neo-radikalske stranke Aleksandar Vučić je nekoliko dana pre izbora Obradovića za direktora EPS, izjavio u septembru 2014. godine: “Videćete ko je sve tu konkurisao. Sve ćemo objaviti”.

Do dana današnjeg nisu objavili dokumentaciju o konkursu za direktora EPS, jer bi onda morali da prikažu diplome Aleksandra Obradovića, za koje su rekli da postoje, a kojih nigde nema! Dakle, reč je o špijunu sa izmišljenom biografijom. Svakako nije prvi koji nam svoje “svetske diplome” nije pokazao, setimo se samo Lazara Krstića “genija sa Jejla” koji je bio ministar sa srednjom školom i nekim obaveštajnim kursevima. Ništa nije bolji ni novi direktor Privredne komore Srbije, Marko Čadež, koji ima završen neki “radnički univerzitet” u Nemačkoj, a nema čak ni maturu. Ministar privrede Željko Sertić je diplomirao u petoj deceniji života…

Spisak “korisnih idiota” na najvišim položajima u Srbiji je poduži.

Iako Zakon o privrednim društvima kaže da je mandat vršioca dužnosti direktora isključivo godinu dana, posle čega se bira direktor, s tim što je izričito u zakonu rečeno da ako se ne izabere direktor, osoba koja je bila vršilac dužnosti ne može opet biti birana za vršioca dužnosti, ipak je Aleksandar Obradović dobio drugi mandat vršioca dužnosti u septembru 2013, da bi na kraju drugog nezakonitog mandata vršioca dužnosti bio izabran za direktora. Ovo je nepobitan dokaz da je on morao ostati na funkciji na koju ga je CIA postavila, pa makar Vučić morao da krši zakon.

Aleksandar Obradović nije jedini agent na zadatku uništavanja srpske privrede, kroz uništavanje EPS. Njegov mandat je da zaduži EPS preko Svetske banke, dok je mandat Zorane Mihajlović, koja je guverner EBRD za Srbiju, da zaduži EPS što više može preko EBRD. Iako su oni na istom zadatku, nekada se bore ko će više da uzme provizije za sebe.

Tako je EBRD pripremio da vrši ispumpavanje “Tamnave zapadno polje” preko firme Nebojše Petrića, “Promist d.o.o.” iz Novog Sada, koja je vlasnik 30 odsto udela u firmi “Energija tehnika tehnologija” indirektno vlasnik “Energotehnike Južna Bačka”, dok je firma “Maneks” Novi Sad u vlasništvu Dragoljuba Zbiljića vlasnik većinskih 70 odsto udela u “Energija tehnika tehnologija” i time indirektno većinski vlasnik u “Energotehnika Južna Bačka”.

“Promist” doo je nastao novcem “Viktorija grupe” u kojoj EBRD faktički vodi glavnu reč. I Nebojša Petrić je bio radnik “Viktorije” pre nego što se otisnuo u privrednike.

“Promist” je svojevremeno bio učesnik afere dobijanja subvencionisanog đubriva za poljoprivrednike. Novac za ove subvencije je bivša vlast dobila od stranih banaka, između ostalih i od EBRD-a, a afera nikada nije dobila sudski epilog.

U šemu EBRD-a sa EPS-om umešala se Svetska banka, pošto je Aleksandar Obradović dobio kredit od 200 miliona dolara od nje. Funkcioneri SB-a su insistirali da deo tog kredita u visini od 30 miliona dolara bude iskorišćen za ispumpavanje “Tamnave zapadno polje”. Tako EBRD nije uspela da zaduži EPS za ispumpavanje, nego je dobila samo deo profita koji joj sleduje preko firme “Promist” Novi Sad u vlasništvu Nebojše Petrića, dok je vlasnik firme “Maneks” i ujedno direktor “Energotehnika Južna Bačka” svoj deo podelio sa Andrejem Vučićem, kojeg je pre pet godina uveo u poslove “pranja PDV”.

Čišćenje kopa koji je potpuno potopljen u majskim poplavama još nije počelo jer EPS nije ispunio tendersku proceduru Svetske banke koja bi sa 30 miliona dolara trebala da finansira ovaj projekat. EPS nije poštovao dogovoreni plan o ekologiji zbog čega je Svetska banka stopirala pregovore o tom kreditu. Ukoliko ne ispuni proceduru, EPS će sam morati da plati čišćenje kopova! I to nije sve, zbog kašnjenja u ispumpavanju vode sa kopa Srbija je u prethodnom periodu dnevno plaćala 400.000 evra na uvoz struje!

Činjenica je da se sa ispumpavanjem vode moralo krenuti mnogo pre sredine septembra. Izgubili smo celo leto dok se poslovodstvo EPS-a nije organizovalo da započne sa isušivanjem tog kopa. Za to vreme smo uvozili struju, umesto da se pravimo zalihe uglja za zimu, što je znatno jeftinije. Razlozi i opravdanja su sada manje bitni, jer svako kašnjenje u uvozu energenata predstavlja problem.

Vlada će obezbediti dovoljno energenata. Ali, nije svejedno po kojim cenama kupujemo struju, gas, ugalj ili mazut i kakav je odnos cena energenata trenutno na tržištu. Tu neodgovornost će na kraju platiti svi građani.

Nameće se zaključak da niko neće odgovarati zbog kašnjenja.

Šef Kancelarije Svetske banke u Srbiji Toni Verheijen nedavno je rekao da Svetska banka pomaže Vladi Srbije u reformama i restrukturiranju preduzeća, posebno EPS-a i “Železnica” za RTS. Ako izostanu reforme u javnim preduzećima pojaviće se manjak u budžetu, napominje Verheijen i još cinično dodaje da je potrebno stvoriti javni sektor koji može da pomogne Srbiji pri ulasku u EU, te da je Svetska banka namenila 200 miliona dolara kredita za reformu dva javna preduzeća, EPS i “Železnice Srbije” i još 200 miliona za preduzeća u restrukturiranju.

U međuvremenu Svetska banka planira davanje dodatnih 200 miliona dolara za restrukturiranje EPS-a. Dakle, još jedan kredit sa magičnom cifrom od 200 miliona da se “EPS reorganizuje”. Skupa neka reorganizacija, a nigde nije precizirano gde idu 200 miliona evra EBRD-a, niti onih 200 miliona dolara od Svetske banke iz decembra 2014. godine, zajedno sa još 200 miliona dolara za preduzeća u restruktuiranju, kao što nije precizirano gde su otišli 227,5 miliona evra od Svetske banke iz novembra 2014. i 24 miliona evra od EBRD iz istog perioda, kao što nije precizirano gde su otišli onih 200 miliona evra iz oktobra 2014, niti gde su otišli onih 200 miliona dolara uzetih od Svetske banke u septembru 2014, od kojih znamo samo za 30 miliona dolara da su otišli Andreju Vučiću i Dragoljubi Zbiljiću i ponešto Nebojši Petriću i EBRD.

 Do propasti uz malu američku pomoć – 

Najuspešnija tajna operacija koju je sprovela jedna Saveznička tajna služba na teritoriji nacističke Nemačke imala je kodni naziv “Loše rukovođenje” (Bad Management). Tajna služba koja ju je sprovela zvala se Office of Strategic Services- OSS (Kancelarija strateških službi), a posle Drugog svetskog rata OSS biva rasformiran, s tim što njegov najveći deo formira novu službu: Central Inteligence Agency- CIA (Centralna obaveštajna agencija).

Sama operacija “Loše rukovođenje” bila je vrhunac obaveštajne ingenioznosti. Cilj je bio onesposobiti nemačku ratnu mašineriju iznutra, na samom izvoru resursa za rat- u privredi. Pošto je nemačka ratna mašinerija zavisila od nemačke privrede, koja je radila kao sat i neprestano pravila nove granate, nove tenkove, nove rakete, trebalo je smanjiti dotok ratnog materijala na front. Operacije sabotaža, tj. uništavanja mašina i opreme su bile teško izvodljive i skupe. Trebalo je ubaciti sabotera, koji će zasigurno poginuti prilikom sabotaže. Skupo i ne toliko korisno.

Nacistička Nemačka je bila totalitarna država, a takve države su do srži korumpirane, tako da je bilo veoma lako za novac kupiti direktorsko mesto u bilo kojoj fabrici, pa čak i u strateškim fabrikama naoružanja. Prvi uslov je već bio prisutan: korupcija u društvu omogućava kupovinu najviših funkcija u privredi. Lako bi operativac došao do korumpiranog državnog zvaničnika ili čelnika nacističke partije (što je uglavnom bilo isto, partija je jednako država u tiraniji) i kupio za sebe ili za drugog agenta kojeg bi predstavio kao rođaka položaj direktora u nekoj fabrici.

Modus operandi: Dobivši falsifikovana lična dokumenta, diplome o visokim kvalifikacijama, agenti su preuzimali direktorske položaje u nemačkim fabrikama. Kako će rukovoditi fabrikama učili su mesecima od iskusnih direktora, koji su ih učili kako da rade sve suprotno od dobrog rukovođenja i kako da upropaste fabrike, uspore proizvodnju.

Tako su “loši direktori” ušli u nemačku privredu. Ovaj elegantan način uništavanja privrede sastojao se uglavnom iz sledećih radnji: naređivanje forsiranja mašina dok ne dođe do tolikog opterećenja proizvodnog procesa, da mašine ekspolodiraju, pri čemu za to nije odgovoran saboter koji bi podmetnuo bombu, nego zamor materijala mašine prouzrokovan lošim rukovođenjem, što se uvek pripisivalo nesrećnom slučaju i nestručnosti onih radnika u pogonu koji poginu prilikom takvih havarija, nikako i nikad direktoru. Tako bi se proizvodnja usporila, dok se ne instaliraju novi proizvodni kapaciteti, ponovo organizuje proces proizvodnje itd.

Svaki sat, svaki dan, svaka nedelja manje koju je neka nemačka fabrika provela u zastoju, značilo je manje ratnog materijala za nemačku vojsku i samim tim više šansi Savezničkim silama. Tehnike koje su “loši direktori” primenjivali sastojale su se i od: neracionalnog trošenja novca, lošeg planiranja nabavke, tj. kupovine nepotrebnog repromaterijala u ogromnim količinama, što bi značilo manje preko potrebnih sirovina za proces proizvodnje.

Kada bi stupio na funkciju “loš direktor” bi birao najveće idiote iz preduzeća za svoje najbliže saradnike, koji nisu bili agenti OSS, već domaći Nemci, koji su eto postali “korisni idioti” koji će mu pomoći da upropasti preduzeće.

Korisni idioti rade idiotske stvari bez nagovora, dovoljno ih je pustiti da raspolažu resursima i funkcionalnom moći i rezultat će biti potpuno uništenje preduzeća. Oni loše rade upravo zato što su idioti i za bolje ne znaju.

Tako su agenti OSS kao “loši direktori” izborom idiota na sve rukovodeće funkcije u preduzeću stvorili mrežu “nesvesnih agenata” koji su radili upravo ono što su Saveznici želeli- upropašćavanje privrede nacističke Nemačke. Korisni idioti i ne koštaju koliko pravi agenti, nije im potrebna obuka iz lošeg rukovođenja, jer oni su neznalice- svakako će loše rukovoditi.

Takođe, nije ih potrebno ubacivati preko granice, korisni idioti žive u zemlji koju treba da unište, tako da nema bojazni da će ih neko otkriti da su agenti, jer ni sami nisu svesni da rade poslove sabotaže za stranu neprijateljsku zemlju. Ako nekada i budu uhapšeni i izvedeni pred sud za svoja zlodela, nema bojazni da će otkriti mrežu tajne službe za koju rade, jer ni sami ne znaju za koga rade.

Izuzetno su jeftini, jer ne koštaju tajnu službu OSS ništa, pošto platu primaju od svoje sopstvene države, a samim tim što su postavljeni na rukovodeće položaje imaju priliku da pronevere i ukradu novca koliko žele i time sami sebe isplaćuju i ujedno uništavaju preduzeće i time izvršavaju zadatak za tajnu službu OSS. Izuzetno su potrošan i zamenljiv resurs, jer neznalica i idiota ima u svakoj državi u neograničenim količinama. Tako su nemačke neznalice i idioti uz malu pomoć “američkih prijatelja” upropastili privredu nacističke Nemačke i ubrzale njen poraz u Drugom svetskom ratu.

 

Autor:  Igor MilanovićMagazin Tabloid od 12.02.2015.  br 24 ( 330)