Nakon progona starosedelaca Srba i zatiranja svake mogućnosti njihovog povratka, ostala je Pusta zemlja Banija

rep-banija_620x0
Panorama Kostajnice

Srba danas gotovo da i nema na prostoru između Dvora na Uni, Gline, Petrinje i Dubice. Sunja osuđena na tiho umiranje, kao i Kostajnica.Preostale Srbe ubija samoća. Pitomina rađa, grane se savijaju, ali sve propada

KROVOVI su celi, ponegde i novi, ali ispod njih nema života. Vrata zaključana, na podrumskom ulazu katanac, na gredama paučina. Laste su otišle sa ljudima i ne vraćaju se, jer ljudi se nisu vratili. Laste se gnezde tamo gde se čuje ljudski glas. Isto je sa vodom; oslabili potoci, mnogi izvori usahli, Sunja plića od gležnja. Ako nema ko da je troši, voda se povuče, traži šupljine kroz utrobu zemlje da ode tamo gde je troše, gde ima živa čoveka, stoke. Kroz voćare i bašte šume se spustile do samih puteva. Tamo gde su nekada grane pucale od bogatog roda, rastao kukuruz, klijao krompir, paradajz bio krupan kao šaka, pšenica se talasala kao more, sada je šuma. Banija. Prostor između Dvora na Uni, Gline, Petrinje i Dubice. Pitomina slična Šumadiji; brežuljci, lugovi, proplanci, potoci…

Na Baniju ulazimo od strane Jasenovca. Toplo, letnje popodne. Vozimo polako; Cerovljani, Živaja, Šaš, Slovinci, Papići…

– Ovo je Stevanovo imanje – pokazuje Jovica, i dodaje:

– On je u Nemačkoj, obnovio je kuću i dođe dva, tri puta godišnje; a ona kuća tamo, da, ona sa drvenim gankom, to je Milanova kuća, njegovi su u jednom selu kod Novog Sada.

– Evo, ovde, u Živaji, na Svetog Iliju, kao gore u Blinji – priča Milan – do pred rat bili su veliki vašari, po nekoliko hiljada ljudi, isto na Ivanje u Svinici, Preobraženje u Komogovini, a sutra je Velika Gospojina, seoska slava u Kukuruzarima, mogli bismo da odemo.

Mogli bismo, odgovaramo uglas.

Mesto Sunja u Jugoslaviji je bilo jedno od najvažnijih i najživljih raskrsnica železničkih puteva. Tutnjali su tom varošicom vozovi noseći one koji su putovali u Beograd, Zagreb, Split, ili tu bliže, u Sisak, Bihać, Kostajnicu, Slavonski Brod.

Danas je Sunja mesto u koje i kroz koje se ne ide bez preke potrebe, jedno od naselja u Hrvatskoj čije lice je svakoga dana sve starije, gradić osuđen na tiho umiranje. Kao Kostajnica, Petrinja, Dvor na Uni, Glina, kao cela Banija. U selima oko Sunje, tamo gde žive Srbi povratnici, a malo ih je, ili neka hrvatska porodica, i njih je malo, stoje table sa ekonomskom ponudom; prodajem jaganjce, prasiće, jaja, piliće… Pazari se retko i na malo. Nema naroda.

Na putu Kostajnica – Petrinja, kad se izađe iz Panjana, pukne pred čovekom drum; ravan, prav, carski, sve gore do Šarenog mosta i sela Umetići. Istoričari se ne slažu u potpunosti, a nije ni važno, da je čuveni feldmaršal austrougarske vojske Svetozar Borojević, legendarni „Lav sa Soče“, najbolji defanzivac Prvog svetskog rata, rođen u Umetićima. Neki kažu da su ipak Mečenčani mesto rođenja, a Mečenčani su do Umetića.

Da nije bilo Svetozara Borojevića, Srbina iz pravoslavne, svešteničke porodice, tu se istoričari apsolutno slažu, današnja Slovenija ne bi ni postojala. Borojević je u završnoj fazi Prvog svetskog rata danima branio i uspeo da odbrani liniju koja danas predstavlja državnu granicu između Italije i Slovenije.

U Glini je rođen, a u Mečenčanima je osnovnu školu završio veliki jugoslovenski i svetski karikaturista Pjer Križanić, čije ime nosi godišnja nagrada „Večernjih novosti“ za karikaturu.

Pjer

Pjer Križanić, karikaturista po kome nosi naziv nagrada Večernjih novosti,bio je Banijac

Šareni most se tako zove jer je nekada zaista bio šaren, drvena ograda ofarbana u crno-belo. Tamo na desnu stranu od mosta, povučeno u brdo, nalazi se selo Bjelovac. Otuda korene vuče poznati holivudski glumac Erik Bana, Hektor iz „Troje“, glavni glumac u „Hulku“. Prezime je skraćeno od Banadinović, njegovi su Hrvati, tačnije, otac. Majka mu je Nemica.

Reka Sunja izvire nedaleko od Lovče, duga je oko 60 kilometara i uliva se u Savu, blizu Jasenovca. Komogovina je prvo mesto kroz koje prolazi. Nekada je reka Sunja obilovala dubokim virovima. To je reka mog ranog detinjstva i ako nešto pamtim iz tih dalekih vremena, onda su to duboki, modri virovi na Sunji, leta provedena u kupanju, ribolov na skakavca u ranim jutarnjim satima. Imali smo štapove od leske, strunu iz Poljske i udice iz Rusije.

3 mesto - Sinovi Krajine

Banijski čuvari prebogate srpske tradicije
Donja Bačuga leži na uzvišenju srednje Banije, nije daleko od Gline. Nekoliko stotina nas okupilo se tamo da sa ovoga sveta ispratimo Lazu Cvikića. Umro je od srca. Čovek kao on drugačije i nije mogao da umre; osetljiv na tuđu nesreću, nesposoban da uživa u sopstvenoj sreći, sa gotovo neshvatljivim brojem talenata za sve i svašta, bio je osuđen da Zemlju napusti bez mnogo objašnjenja. Poslednje godine života proveo je između Bačuge i Ciriha. U Švajcarskoj mu je bila porodica, u Bačugi je bio sam. Ubila ga je ta samoća, kao što ubija ono malo srpske starčadi koja se na Baniju iz progonstva vratila da skonča. Tog avgustovskog dana, kad smo sahranili Lazu, nebo iznad Banije bilo je nestvarno lepo, okićeno oblacima, sa plavom podlogom boje još nedozrele šljive. Lepa scena za poslednje putovanje.

Napustamo Bačugu i preko „Zelene doline“ ulazimo najpre u Mlinogu, a onda u Jabukovac. Desno su Šušnjar, Martinovići, Miočinovići, pa Brestik, Dragotina, Gradac. Iznad Dragotine je selo Dabrna, otuda je trenutno najpopularnija i najbolja hrvatska pevačica Nina Badrić. Ako nekoga interesuje, da, svi Badrići iz Dabrne su Srbi, a da li je i Nina Srpkinja to, složićemo se, najbolje zna ona sama. Iz sela Bojna poreklom je Milutin Mrkonjić. Prezime je dolaskom u Beograd, uoči Drugog svetskog rata, modifikovano; na Baniji su bili Mrkonja.

Krajiski biseri

Potomci čuvenih uskoka: srpski Krajišnici

Ne idemo na Čavića brdo, najvišu kotu Banije, već se iz Jabukovca penjemo u Gornju Pastušu. Put nije asfaltiran, Srbi to objašnjavaju činjenicom da su vekovima, sve do „Oluje“, u Pastuši, Gornjoj i Donjoj, Jošavici, Žilićima, živeli samo Srbi. Danas tamo ne živi niko. Sve je zaraslo, otima se tek poneki voćar u kome se grane šljiva lome od ploda. Rodilo da bog sačuva, sve se plavi, i gore na krošnjama i dole na zemlji. I sve će propasti. Rodile su i kruške.

Banija je poznata po kruškama; ječmenjača, lubeničarka, crna, karamanka, viljamovka, kasna, kaluđerka… i sve rodilo ove godine. I sve će propasti. Put između Gornje i Donje Pastuše izlokan još od prolećnih kiša. Jedva se krećemo u prvoj. Na malom uzvišenju velika crna kruška; stajemo, i po jarku tražimo one krupnije. Nikada mi niko nije objasnio zašto je zovu crna kad je zelena a unutra nagnjila. Predanje kaže da su je na Baniju doneli Napoleonovi vojnici. Kroz skoro savršen mir probijaju se glasovi zrikavaca. Iznad Donje Pastuše kruži jastreb.

U rano popodne ulazimo u Komogovinu, na onom mestu gde reka Sunja prvi put dodiruje neko naselje. U Komogovini je rođen jedan od najvećih živih srpskih pesnika Miloš Kordić. Danas živi u Kumodražu, na rubu Beograda. Sa Banije su još neki značajni srpski pesnici; Nikola Vujčić i Nebojša Devetak, na primer, obojica iz Graduse. U Komogovini je nekada postojala škola ikonopisanja, u vreme trajanja Manastira Preobraženje. Tu je boravio i Dositej Obradović.

Do pred rat jedan od najvećih zborova, seoskih slava, bio je u Komogovini, na Preobraženje, 19. avgusta, na velikom prostoru oko crkve. Više hiljada ljudi dolazilo je sa cele Banije, mnogi iz drugih delova bivše države, i svega je tu bilo; šatri sa raštimovanom muzikom, bucmastih pevačica u kratkim haljinama, klakera iz limenog korita sa velikim komadom leda, liciderskih srca i đerdana, svilenih bombona… vrteo se ringišpil na kojem je pisalo „Milano“, a pivo se hladilo u obližnjem potoku Badušnica. Beše davno, na svoj način beše lepo i zauvek nestade. Tragovi su ostali samo u sećanjima onih koje je zla sudbina rasula širom sveta.

Rodna kuća zarasla u trnje i podivljalu lozu. Lipa je, saznajem, posečena davno, a borovi prošle godine. Srećem Jocu kome sam kumovao na venčanju. Nekada majstor malog fudbala, zvali smo ga Osim i Štraus, godinama nakon „Oluje“ živeo je u Vojvodini a onda se vratio, on, supruga Mira i dva sina. Ne pitam ih kako žive jer znam odgovor. Odozgo, sa puta, čuje se zvuk traktora, „ferguson“, i kako se približava prepoznajemo Đuru Lovrenovića, iz obližnjeg Prevršca. Nekada je radio u Televiziji Zagreb, pa u predstavništvu „Rekorda“. U nekim buradima vozi šljivu, nasmejan je i zove da svratimo na kobasice.

U Kukuruzarima, selu blizu Kostajnice u koje su Tuđmanovi operativci odmah posle „Oluje“ u prazne srpske kuće naselili veliki broj Hrvata iz Bosne, slavimo Veliku Gospojinu. I tu je nekada dolazilo na hiljade Banijaca. Ove godine bilo nas je stotinjak. Možda i zbog tmurnog dana koji se pretvorio u kišno popodne. Sedimo ispod šatre kroz čije spojeve kaplje voda i pijemo točeno pivo. Muziku čini jedan čovek i jedan instrument koji zamenjuje ceo orkestar. Nedaleko od nas brka u svetloplavoj majici, sa pedesetak godina na leđima, naručuje „Nema raja bez rodnoga kraja“, seda za sto, gleda ispred sebe i plače. Sumrak je, kiša i dalje pada, gore iznad Šamarice vide se poslednji odsjaji dana koji se gasi.

Baniju napuštamo iz Hrastovca. Gore u brdu je Krčevo. Mršava žena, na pragu sedamdesetih, Milanova komšinica, gura mu u ruku kobasicu, „eto, da kušaju tvoji kakve su ove godine“. Živi sama i svi znamo da je to jedna od poslednjih koje ima u kući. Dugo, dugo ćutimo u kolima koja se kreću put Beograda.

Ratko Dmitrović za Večernje Novosti  http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:452851-Pusta-zemlja-Banija

Kosovo i Metohija – Nasilje u Metohiji počelo u XV veku i traje do danas: Suze kukavnog naroda

NE postoji oblast srpske zemlje nalik Metohiji – nigde priroda nije tako pitoma i nigde društveni odnosi nisu tako surovi, piše dr Radoš Ljušić, profesor Beogradskog univerziteta u knjizi “Vujkina vremena”, o obespravljenom srpskom življu u Metohiji krajem 19. i početkom 20. stoleća.

feljton--arnaut_310x186

Arnaut ubija kaluđera u manastiru Devič

Od pada Metohije pod Turke 1462. do oslobođenja 1912. godine, proteklo je 550 godina najtežeg robovanja. Bugarski povesničari ovo doba nazivaju “dubok mrak ropstva”, a Milorad Panić Surep naglašava da su tada “živi zavideli mrtvima”. Njegoš je to vreme predstavio stihovima:

Srpskoj kapi svud ime pogibe postadoše lafi ratarima.

Zulumi Albanaca i nepodnošljivost turske vlasti u Metohiji nisu prestajali sve do oslobođenja 1912. godine. Međutim, pomisao da je tu kraj arbanaškom nasilju, bila je zabluda. Kada se s njima započelo – ne zna se, verovatno negde na početku turske prevlasti, u 15. veku, ali se zna da traju do danas.

Pesnik i dramski pisac Jovan Sterija Popović upitao se, u Davorju na polju Kosovu (1854):

Gde je Srbije grob? Je l’ Kosovo? Marica? Prilep?

Ah, sva bedna zemlja opšti plačevni je grob!

O tome zlom vremenu i nasilju ostali su mnogobrojni zapisi u dokumentima i sećanjima. Na jednom dečanskom jevanđelju zapisano je da u to doba “ljudi prizivahu smrt, a ne život” (16. vek). “Ljuti strah i nesreća tada beše: matere od čeda razdvajahu, i od oca sina, mlade robjahu, a stare klahu i davljahu”.

Najteže je bilo u vreme brojnih seoba, prouzrokovanih austrijsko-turskim ratovima i nasiljem turskih vlasti i Šiptara.

Patrijarh Arsenije III zapisao je: “Dokle ćeš nas, Gospode, zaboravljati do kraja, dokle će se naoružavati na imanje tvoje? Ustani, Gospode, zašto spiš, zašto lice Tvoje, Bože naš, okrećeš od nas. I opet vaskrsni, Gospode, pomozi nam imena Tvojega radi”.

Objašnjenje da Božja kazna dolazi zbog sopstvenih grehova uvrežilo se i kod Srba i kod Bugara.

I Bogu se smučio plač raje, piše u jednom dokumentu iz 1844. godine. A dečanski jeromonah Serafim obaveštavao je mitropolita Petra (1856): “… propade vas narod. A osobito nie nigde zuluma ka u Peći i Pećkoj i u Đakovičkoj nahiji, sve turče. Nadežda izgubi se”.

LOV NA HRIŠĆANE: GODINE 1882. ubijen je Milutin Bukumirić iz Istoka, a ubrzo zatim i seoski kmetovi – Fića i Milutin Carević. Artur Evans piše da je celo susedstvo sela Banje prepuno horor scena, navodeći kao primer smrt mladog Sime Lazarića. “Propade stara Srbija! Hrišćani se ubijaju kao divljač; svaki dan ima smrtnih žrtava; svi smo kao apsenici svake slobode lišeni – niko ne sme nikud da se makne“, žalili su se Srbi srpskom konzulu u Prištini (1887).

Rus Giljferding svedoči: “Meštani seljaci ne čine ni jednog koraka bez svoje duge puške i pištolja. Čak ne oru niti napasaju stoku nenaoružani. Putnici se, pak, ne odlučuju putovati ovim putem drukčije nego u gomilama i uz pratnju kakvih bilo kavaza ili domorodaca Albanaca, koji preuzimaju na sebe brigu da ih čuvaju od svojih saplemenika“.

Od većih mesta Peć je Istoku najbliži; u njemu je bilo sedište upravne i sudske vlasti. Ono što su Srbi Pećanci podnosili, to isto, ako ne i gore, trpeli su i Srbi iz Istoka. Protokol pisama opštine Pećke 1870-1880. ispunjen je mnogobrojnim opisima zuluma nad svim žiteljima, posebno sveštenicima i učiteljima, koji često nisu smeli da odu ni do crkve i škole. Narod je uplašen, govore da se ne pamti tako zlo vreme. Pećanci u jednome pismu mitropolitu Melentiju kazuju da je list na kome mu pišu “pun suza kukavnog naroda Peći i Pećkog okružja”.

Evo jednog od mnogobrojnih primera – lokalni zulumćar Sadik Miftarević, predstavljajući se kao Sulj-paša sela Rudnika, rekao je tamošnjim Srbima, dok su se kretali carskom džadom: “Ja sam vaš bog, i vaš paša”, ne dozvolivši im da prođu putem pored njegovog imanja.

Osim što su begovi Arnaute doseljavali u srpska sela, i tako im omogućavali da se šire na račun Srba, često su isto to radili i sami Šiptari. Primer Arnauta Ukčana u selima Crkolezom, Belicom i Suvim Grlom, iz 1890. godine, karakterističan je po mnogo čemu. Pomenuti Arnauti su jednostavno ušli u kuće Srba, u njima ponamestili svoje stvari i uselili “svoje familije, pa nas onda počeše goniti napolje iz naših kuća, veleći – Hajte u Srbiju, ovde za vas više nema opstanka”.

Da bi izbegli nasilje, mučenje i sigurnu smrt, sedam porodica ovih sela odluči se na seobu u Srbiju, uz garanciju uzurpatora da će im pomoći da se bezbedno prebace preko granice. Međutim, kada su stigli na petnaestak metara do granice, napala ih je zaseda Turaka Kolašinaca, i od 73 begunca pobila 57, a spas je našlo svega 16 duša. Arnauti Ukčani pomogli su ovim razbojnicima da plene, pljačkaju i ubijaju nesrećne Suvogrlce, Beličane i Crkoležane.

Branislav Nušić u izveštaju srpskoj vladi piše: “Zulumi su na Kosovu svakog dana sve gori i gori i sve nesnosniji. Raseljavanje srpskog življa sve jače raste. Raseljavaju se sad već i stanovnici varoši”.

Arnauti iz Istoka upadali su i u Kolašinsku kazu, i tamo vršili nasilje nad Srbima. Pren Poljaku, katolik, još nezavrbovan od austrougarskih vlasti, boravio je sa Živanom Arsićem kod konzula u Prištini Simića, spreman da pruži pomoć Srbima. Zulum je morao biti nesnosan kada se poturčilo oko 40 Srba, Istočana 1895, a naredne godine ubijen je Živko Ašanin iz Mojstira.

Posle jednog međuarbanaškog ubistva u Veriću, Fetahovići su spalili kuću čivčije Jovana Vidića; plamen je zahvatio celo selo – izgorelo je 11 kuća i 106 pomoćnih zgrada, žito, seno i stoka, dok su seljani bekstvom spasavali gole živote (1899).

Deo knjige istoričara Radoša Ljušića o zlumu koje su trpeli Srbi na Kosovu i Metohiji objavile su svojevremeno Novosti, 
Radi se o knjizi “Vujkina vremena”, i u njoj se po autorovim rečima, govori o obespravljenom srpskom življu u Metohiji krajem 19. i početkom 20. stoleća.

Ових дана навршава се 76 година од једног од најмонструознијих злочина свих времена – покоља Срба у глинској цркви – Хрватски ,,дом“ на месту злочина

IMG_1734

Двоје храбрих људи из Загреба, подржани од стране Славка Голдштајна, покренуло је иницијативу да се са места једног од најстрашнијих злочина у историји човечанства, покоља у Глинској цркви, скине печат хрватског цинизма
Постоје у новинарству и публицистици текстови који су написани „из стомака“, као одраз унутрашњег крика, очајања, спас и олакшање, растерећење, нешто што је по сваку цену морало да изађе на светло дана. Али, има и текстова који се пишу опет из стомака, али невољно, због муке у стомаку. Ово је један од таквих текстова. Радо би прескочио тему која следи, али то, једноставно, не сме да се прескочи. Реч је о покољу у Глинској цркви.

Ових дана, на размеђи јула и августа, навршава се 76 година од догађаја који се, по склопу сазданом од размера, мотива, месту чињења и начину како је проведен, може сврстати у један од најстрашнијих злочина у људском роду. У неколико последњих векова, свакако.

Fra Sotona.jpg

Сведочење Србина, Љубана Једњака, који  је преживео масакр у глинској цркви:
(енглески титл)

1.500 ЗАКЛАНИХ СРБА
Послератни искази усташких кољача из Глинске цркве, међу којима доминира Хилмије Берберовића, и сведочење јединог преживелог Србина Љубана Једнака, стварају слике пред којима занеме и најгласнији заговорници и описивачи пакла. Како злочинац увек има неконтролисану потребу да неко некада сазна за то што је урадио, тако су и кољачи, пре него што је севнуо први нож, фотографисали Србе у глинској православној цркви Рођења Пресвете Богородице. Та слика је остала сачувана; залеђен тренутак пре него што је звер рикнула и отворила своје ужасне чељусти.

Girl

Глина, Независна Држава Хрватска: убијена српска девојчица,1942.

Оно што је уследило дошло је из саме суштине зла: ноћ, Срби по наређењу људи у црним кошуљама засуканих рукава, са ножевима у рукама, покушавају да упале свеће. Од њих десет једва се на једној одржава пламичак. Те ноћи, на том месту, Бога није било.Глинска црква Коларић.jpg

Споља, из дворишта чују се гласови и у цркву улази човек са неколико батеријских лампи које дели наоружаној четворки код црквених врата. Снопови светла секу таму. Избезумљена лица људи у којима још увек тиња нада да ће се, чим сунце изађе, вратити у родно село, ту на Кордуну и Банији. Ништа нису криви, због чега да умру те ноћи. Њих више од 300. Први је клонуо човек средњих година. Усташки нож ушао је са леве стране врата и запарао линију према грудима. Крв је шикнула по иконостасу. Људи се неконтролисано повлаче према зидовима, дрхте, не верују шта се догађа. Зашто? Ништа нису криви. Усташе прилазе, хватају најближе, обарају их на под и кољу. Неколико Срба окончава живот у простору олтара. Нагоном који немају ни животиње, снагом која долази из најмрачнијих предела људског бића, људи у црним кошуљама пуна четири сата кољу своје кумове, комшије, познанике са сточних сајмова и сеоских вашара. Само зато што су Срби? Да, само због тога.

Bastaja Dusan

Дечак, готово беба, Бастаја Душан, није био поштеђен

Два сата после поноћи, док кроз Глину пролази још једна топла летња ноћ, усташе излазе из цркве. Преко излизаног каменог прага тече крв. И тако неколико ноћи.
Хроничари износе различите бројке, али нема никакве сумње да су усташе, последњих дана јула и првих дана августа, 1941. године, у Глинској православној цркви заклале више од 1.500 Срба. Доводили су их из околних села Кордуна и Баније, у камионима или пешке, у колони.
Мало ко је био везан. Речено им је да нова држава тражи само једну веру, католичку, и да ће сви Срби који оставе православље и прихвате католичанство равноправно стати раме уз раме са Хрватима. До Срба су већ стигли гласови о покољима у селима Прекопа и Бански Грабовац, па се многи одлучују да прихвате другу веру јер ће тако, мислили су, преживети и спасити породице. Забележени су и случајеви да су људи у колонама које су се кретала према Глини тражили од усташке страже да их пусти кућама да се обрију и обуку у свечано одело. Пуштали су их и ови су се враћали у колону. У смрт.

Deca kozare

Деца одлазе у смрт, НДХ

ПОКЛАНИ У ХРВАТСКОМ ДОМУ
Покољи Срба на Банији и Кордуну почели су само месец дана од проглашења НДХ. Прва жртва у Глини био је Адам Ресановић, а убио га је његов кум, Хрват, Јосо Вребац. Зверски, иживљавајући се на њему. После неколико појединачних злочина над Србима, почињених око Ђурђевдана 1941. године, 13. маја Хрвати хапсе 436 Срба, од 12 до 60 година, одводе их до хрватског села Прекопа и убијају целе ноћи; ножевима, маљевима, чекићима, будацима. Ни у Прекопи те ноћи Бога није било. Преживео је само Никица Самарџија. Ваљда да би сведочио. Данас тај правац Глина-Јукинац-Прекопа локални Хрвати зову „Цеста Динка Шакића“.

Ustashi

Затирање – усташка зверства остају некажњена 

Само неколико дана пре клања у Глинској цркви, хрватска држава извршила је још један страшни злочин над Србима. О њему се, као и о многим другим злочинима Хрвата над Србима данас не говори. Од 24. до 26. јула усташе су по банијским селима хапсиле Србе и одводиле их у сабирни центар код железничке станице у Банском Грабовцу, недалеко од Глине. Ту је евидентирано 1.285 Срба, од којих је на лицу места убијено око 800 и закопано у две гробнице код железничке станице у Грабовцу. Остали су депортовани у Госпић и живи побацани у јаме Јадовна.
Многа села на Банији и Кордуну после Другог светског рата, све до 1995. године и „Олује“ нису успела да досегну број становника која су имала пре настанка НДХ. Данас у тим селима, спаљенима или празнима, можете срести тек понеког старца. Путеви и гробља зарастају, шуме се спуштају у воћњаке и баште, време и нова хрватска држава бришу и последње трагове Срба на тим просторима.

pobijeni Srbi
Масакр Срба у Глини
Славко Голдштајн, хрватски публициста, издавач, друштвени радник, дугогодишњи први човек тамошње јеврејске заједнице, обратио се ових дана Јадранки Косор, председници Владе Хрватске, отвореним писмом у којем је позива да између 29. јула и 3. августа дође у Глину. Дођите тамо – каже Голдштајн – и потпишите одлуку да се „Хрватски дом“ преименује у „Спомен-дом“, да му се врати и име и намена. О чему се ради?

После покоља у Глинској цркви неки немачки официри поднели су извештаје својим вишим командама, у којима се изражава запрепашћење односом новостворене хрватске државе према Србима. Тако се сазнало и за монструозна убијања у Глини, што је навело Анту Павелића да изда наређење о рушењу цркве Рођења Пресвете Богородице. Истовремено Павелић је јавно похвалио Хрвате у Глини наглашавајући како они примером показују исправан однос према својој хрватској држави.

Glinska crkva

ЗЛОЧИН И ЦИНИЗАМ
После Другог светског рата на месту срушене цркве 1951. године нова, комунистичка, власт подигла је заједничку „спомен костурницу – за све жртве“. Осамнаест година касније (1969) Срби Баније и Кордуна покрећу акцију прикупљања средстава и прилозима из сопствених џепова подижу „Спомен-дом“, зграду која је путнику намернику ипак могла да објасни шта се на том месту догодило лета 1941. године, ко су били убијени, а ко убице.
После „Олује“ и протеривања Срба, у августу 1995. године, једна од првих одлука новоуспостављене хрватске власти у Глини била је о преименовању „Спомен-дома“ у „Хрватски дом“. Тако је и данас.
Голдштајн у писму Ј. Косор, уз остало, каже: „Дужни смо пре укључења у европско друштво да уклонимо неке мрље које већ предуго таворе на лицу и на савести хрватског друштва. Те мрље нам у нашој кући непрекидно стварају раздоре, а у европском друштву са тим мрљама ми ћемо бити непожељан уљез. Најружнија од тих мрља налази се у Глини“.
Даље у писму Голдштајн наводи да је у Хрватској учињено много масовних злочина, али да нигде ниједно место злочина, као у Глини, није обележено са толико цинизма који вређа жртве, њихове породице, сународнике и цело хрватско друштво.
Због чега је Голдштајн ћутао 15 година и тек сада тражи да се на место злочина врати спомен-плоча и старо име зграде – може се само нагађати. Мада, није ни важно. Писали смо о Голдштајну неколико пута и редовни читаоци знају какав закључак да извуку.
Истине ради иницијативу о враћању „Спомен-дома“ покренули су загребачки Грађански одбор за људска права и Центар за суочавање са прошлошћу, а Голдштајново писмо је подршка таквој иницијативи. Иза ове две невладине организације, то свакако треба забележити, стоје Весна Тершелич и Зоран Пусић.
Косор још увек није реаговала, али су реаговали Глињани, Хрвати. Стјепан Тонковић, заменик председника Градског вијећа Глине и председник глинског огранка Хрватске сељачке странке, одбацује ову иницијативу као српску провокацију. То, каже он, у Градском вијећу сигурно неће проћи, ниједан хрватски вијећник неће гласати за тако нешто, а против тога су и глински Хрвати – категоричан је Тонковић. Злочин почињен на том месту, Тонковић, како сам рече, „препушта историчарима“, али додаје да се морају истражити и злочини почињени после Другог светског рата. Није објашњавао шта под тим подразумева, мада није тешко претпоставити.

Сведочење Србина, Љубана Једњака, који  је преживео масакр у глинској цркви:
(енглески титл):  https://youtu.be/veEzpQPMSD4

Не постоји у Хрватској ниједан злочин над Србима који није оспорен, умањен, омаловажен, доведен у питање. Од Јадовна и Јасеновца до „Бљеска“ и „Олује“. Веровало се да покољ у Глини, због своје монструозности и апсолутног познавања свих чињеница, Хрвати никада неће оспоравати. Игнорисати га хоће, али га неће оспоравати. Крива процена.
Први је у ту страшну работу – која је по својој монструозности дошла из истог мозга који је осмислио Глински покољ – кренуо Каптол, Католичка црква, у „Гласу концила“ свом службеном гласилу. Извесни Томислав Вуковић фељтонски се недељама напрезао, укрштајући различите изворе, датуме и сведоке, а све како би посејао сумњу и довео под знак питања сам покољ у Глини. Том нечасном, и нормалном човеку тешко разумљивом послу још се нико од познатих Хрвата није успротивио. Ваљда и то говори о месту, снази и утицају Католичке цркве у Хрватској и међу Хрватима.

Од почетка се радило на заташкавању злочина:

Глина пприкривање доказа.jpg

РАТКО ДМИТРОВИЋ , Вечерње Новости                                                                             Фото:  архив mightynose.wordpress.com;
Монографија Страдање Срба у православној цркви у Глини и рушење споменика, Драган Чубрић и Момчило Крковић

Страдање Срба у Глини монографија.jpg