Tags

, ,

NE postoji oblast srpske zemlje nalik Metohiji – nigde priroda nije tako pitoma i nigde društveni odnosi nisu tako surovi, piše dr Radoš Ljušić, profesor Beogradskog univerziteta u knjizi “Vujkina vremena”, o obespravljenom srpskom življu u Metohiji krajem 19. i početkom 20. stoleća.

feljton--arnaut_310x186

Arnaut ubija kaluđera u manastiru Devič

Od pada Metohije pod Turke 1462. do oslobođenja 1912. godine, proteklo je 550 godina najtežeg robovanja. Bugarski povesničari ovo doba nazivaju “dubok mrak ropstva”, a Milorad Panić Surep naglašava da su tada “živi zavideli mrtvima”. Njegoš je to vreme predstavio stihovima:

Srpskoj kapi svud ime pogibe postadoše lafi ratarima.

Zulumi Albanaca i nepodnošljivost turske vlasti u Metohiji nisu prestajali sve do oslobođenja 1912. godine. Međutim, pomisao da je tu kraj arbanaškom nasilju, bila je zabluda. Kada se s njima započelo – ne zna se, verovatno negde na početku turske prevlasti, u 15. veku, ali se zna da traju do danas.

Pesnik i dramski pisac Jovan Sterija Popović upitao se, u Davorju na polju Kosovu (1854):

Gde je Srbije grob? Je l’ Kosovo? Marica? Prilep?

Ah, sva bedna zemlja opšti plačevni je grob!

O tome zlom vremenu i nasilju ostali su mnogobrojni zapisi u dokumentima i sećanjima. Na jednom dečanskom jevanđelju zapisano je da u to doba “ljudi prizivahu smrt, a ne život” (16. vek). “Ljuti strah i nesreća tada beše: matere od čeda razdvajahu, i od oca sina, mlade robjahu, a stare klahu i davljahu”.

Najteže je bilo u vreme brojnih seoba, prouzrokovanih austrijsko-turskim ratovima i nasiljem turskih vlasti i Šiptara.

Patrijarh Arsenije III zapisao je: “Dokle ćeš nas, Gospode, zaboravljati do kraja, dokle će se naoružavati na imanje tvoje? Ustani, Gospode, zašto spiš, zašto lice Tvoje, Bože naš, okrećeš od nas. I opet vaskrsni, Gospode, pomozi nam imena Tvojega radi”.

Objašnjenje da Božja kazna dolazi zbog sopstvenih grehova uvrežilo se i kod Srba i kod Bugara.

I Bogu se smučio plač raje, piše u jednom dokumentu iz 1844. godine. A dečanski jeromonah Serafim obaveštavao je mitropolita Petra (1856): “… propade vas narod. A osobito nie nigde zuluma ka u Peći i Pećkoj i u Đakovičkoj nahiji, sve turče. Nadežda izgubi se”.

LOV NA HRIŠĆANE: GODINE 1882. ubijen je Milutin Bukumirić iz Istoka, a ubrzo zatim i seoski kmetovi – Fića i Milutin Carević. Artur Evans piše da je celo susedstvo sela Banje prepuno horor scena, navodeći kao primer smrt mladog Sime Lazarića. “Propade stara Srbija! Hrišćani se ubijaju kao divljač; svaki dan ima smrtnih žrtava; svi smo kao apsenici svake slobode lišeni – niko ne sme nikud da se makne“, žalili su se Srbi srpskom konzulu u Prištini (1887).

Rus Giljferding svedoči: “Meštani seljaci ne čine ni jednog koraka bez svoje duge puške i pištolja. Čak ne oru niti napasaju stoku nenaoružani. Putnici se, pak, ne odlučuju putovati ovim putem drukčije nego u gomilama i uz pratnju kakvih bilo kavaza ili domorodaca Albanaca, koji preuzimaju na sebe brigu da ih čuvaju od svojih saplemenika“.

Od većih mesta Peć je Istoku najbliži; u njemu je bilo sedište upravne i sudske vlasti. Ono što su Srbi Pećanci podnosili, to isto, ako ne i gore, trpeli su i Srbi iz Istoka. Protokol pisama opštine Pećke 1870-1880. ispunjen je mnogobrojnim opisima zuluma nad svim žiteljima, posebno sveštenicima i učiteljima, koji često nisu smeli da odu ni do crkve i škole. Narod je uplašen, govore da se ne pamti tako zlo vreme. Pećanci u jednome pismu mitropolitu Melentiju kazuju da je list na kome mu pišu “pun suza kukavnog naroda Peći i Pećkog okružja”.

Evo jednog od mnogobrojnih primera – lokalni zulumćar Sadik Miftarević, predstavljajući se kao Sulj-paša sela Rudnika, rekao je tamošnjim Srbima, dok su se kretali carskom džadom: “Ja sam vaš bog, i vaš paša”, ne dozvolivši im da prođu putem pored njegovog imanja.

Osim što su begovi Arnaute doseljavali u srpska sela, i tako im omogućavali da se šire na račun Srba, često su isto to radili i sami Šiptari. Primer Arnauta Ukčana u selima Crkolezom, Belicom i Suvim Grlom, iz 1890. godine, karakterističan je po mnogo čemu. Pomenuti Arnauti su jednostavno ušli u kuće Srba, u njima ponamestili svoje stvari i uselili “svoje familije, pa nas onda počeše goniti napolje iz naših kuća, veleći – Hajte u Srbiju, ovde za vas više nema opstanka”.

Da bi izbegli nasilje, mučenje i sigurnu smrt, sedam porodica ovih sela odluči se na seobu u Srbiju, uz garanciju uzurpatora da će im pomoći da se bezbedno prebace preko granice. Međutim, kada su stigli na petnaestak metara do granice, napala ih je zaseda Turaka Kolašinaca, i od 73 begunca pobila 57, a spas je našlo svega 16 duša. Arnauti Ukčani pomogli su ovim razbojnicima da plene, pljačkaju i ubijaju nesrećne Suvogrlce, Beličane i Crkoležane.

Branislav Nušić u izveštaju srpskoj vladi piše: “Zulumi su na Kosovu svakog dana sve gori i gori i sve nesnosniji. Raseljavanje srpskog življa sve jače raste. Raseljavaju se sad već i stanovnici varoši”.

Arnauti iz Istoka upadali su i u Kolašinsku kazu, i tamo vršili nasilje nad Srbima. Pren Poljaku, katolik, još nezavrbovan od austrougarskih vlasti, boravio je sa Živanom Arsićem kod konzula u Prištini Simića, spreman da pruži pomoć Srbima. Zulum je morao biti nesnosan kada se poturčilo oko 40 Srba, Istočana 1895, a naredne godine ubijen je Živko Ašanin iz Mojstira.

Posle jednog međuarbanaškog ubistva u Veriću, Fetahovići su spalili kuću čivčije Jovana Vidića; plamen je zahvatio celo selo – izgorelo je 11 kuća i 106 pomoćnih zgrada, žito, seno i stoka, dok su seljani bekstvom spasavali gole živote (1899).

Deo knjige istoričara Radoša Ljušića o zlumu koje su trpeli Srbi na Kosovu i Metohiji objavile su svojevremeno Novosti, 
Radi se o knjizi “Vujkina vremena”, i u njoj se po autorovim rečima, govori o obespravljenom srpskom življu u Metohiji krajem 19. i početkom 20. stoleća.