Nakon progona starosedelaca Srba i zatiranja svake mogućnosti njihovog povratka, ostala je Pusta zemlja Banija

rep-banija_620x0

Panorama Kostajnice

Srba danas gotovo da i nema na prostoru između Dvora na Uni, Gline, Petrinje i Dubice. Sunja osuđena na tiho umiranje, kao i Kostajnica.Preostale Srbe ubija samoća. Pitomina rađa, grane se savijaju, ali sve propada

KROVOVI su celi, ponegde i novi, ali ispod njih nema života. Vrata zaključana, na podrumskom ulazu katanac, na gredama paučina. Laste su otišle sa ljudima i ne vraćaju se, jer ljudi se nisu vratili. Laste se gnezde tamo gde se čuje ljudski glas. Isto je sa vodom; oslabili potoci, mnogi izvori usahli, Sunja plića od gležnja. Ako nema ko da je troši, voda se povuče, traži šupljine kroz utrobu zemlje da ode tamo gde je troše, gde ima živa čoveka, stoke. Kroz voćare i bašte šume se spustile do samih puteva. Tamo gde su nekada grane pucale od bogatog roda, rastao kukuruz, klijao krompir, paradajz bio krupan kao šaka, pšenica se talasala kao more, sada je šuma. Banija. Prostor između Dvora na Uni, Gline, Petrinje i Dubice. Pitomina slična Šumadiji; brežuljci, lugovi, proplanci, potoci…

Na Baniju ulazimo od strane Jasenovca. Toplo, letnje popodne. Vozimo polako; Cerovljani, Živaja, Šaš, Slovinci, Papići…

– Ovo je Stevanovo imanje – pokazuje Jovica, i dodaje:

– On je u Nemačkoj, obnovio je kuću i dođe dva, tri puta godišnje; a ona kuća tamo, da, ona sa drvenim gankom, to je Milanova kuća, njegovi su u jednom selu kod Novog Sada.

– Evo, ovde, u Živaji, na Svetog Iliju, kao gore u Blinji – priča Milan – do pred rat bili su veliki vašari, po nekoliko hiljada ljudi, isto na Ivanje u Svinici, Preobraženje u Komogovini, a sutra je Velika Gospojina, seoska slava u Kukuruzarima, mogli bismo da odemo.

Mogli bismo, odgovaramo uglas.

Mesto Sunja u Jugoslaviji je bilo jedno od najvažnijih i najživljih raskrsnica železničkih puteva. Tutnjali su tom varošicom vozovi noseći one koji su putovali u Beograd, Zagreb, Split, ili tu bliže, u Sisak, Bihać, Kostajnicu, Slavonski Brod.

Danas je Sunja mesto u koje i kroz koje se ne ide bez preke potrebe, jedno od naselja u Hrvatskoj čije lice je svakoga dana sve starije, gradić osuđen na tiho umiranje. Kao Kostajnica, Petrinja, Dvor na Uni, Glina, kao cela Banija. U selima oko Sunje, tamo gde žive Srbi povratnici, a malo ih je, ili neka hrvatska porodica, i njih je malo, stoje table sa ekonomskom ponudom; prodajem jaganjce, prasiće, jaja, piliće… Pazari se retko i na malo. Nema naroda.

Na putu Kostajnica – Petrinja, kad se izađe iz Panjana, pukne pred čovekom drum; ravan, prav, carski, sve gore do Šarenog mosta i sela Umetići. Istoričari se ne slažu u potpunosti, a nije ni važno, da je čuveni feldmaršal austrougarske vojske Svetozar Borojević, legendarni „Lav sa Soče“, najbolji defanzivac Prvog svetskog rata, rođen u Umetićima. Neki kažu da su ipak Mečenčani mesto rođenja, a Mečenčani su do Umetića.

Da nije bilo Svetozara Borojevića, Srbina iz pravoslavne, svešteničke porodice, tu se istoričari apsolutno slažu, današnja Slovenija ne bi ni postojala. Borojević je u završnoj fazi Prvog svetskog rata danima branio i uspeo da odbrani liniju koja danas predstavlja državnu granicu između Italije i Slovenije.

U Glini je rođen, a u Mečenčanima je osnovnu školu završio veliki jugoslovenski i svetski karikaturista Pjer Križanić, čije ime nosi godišnja nagrada „Večernjih novosti“ za karikaturu.

Pjer

Pjer Križanić, karikaturista po kome nosi naziv nagrada Večernjih novosti,bio je Banijac

Šareni most se tako zove jer je nekada zaista bio šaren, drvena ograda ofarbana u crno-belo. Tamo na desnu stranu od mosta, povučeno u brdo, nalazi se selo Bjelovac. Otuda korene vuče poznati holivudski glumac Erik Bana, Hektor iz „Troje“, glavni glumac u „Hulku“. Prezime je skraćeno od Banadinović, njegovi su Hrvati, tačnije, otac. Majka mu je Nemica.

Reka Sunja izvire nedaleko od Lovče, duga je oko 60 kilometara i uliva se u Savu, blizu Jasenovca. Komogovina je prvo mesto kroz koje prolazi. Nekada je reka Sunja obilovala dubokim virovima. To je reka mog ranog detinjstva i ako nešto pamtim iz tih dalekih vremena, onda su to duboki, modri virovi na Sunji, leta provedena u kupanju, ribolov na skakavca u ranim jutarnjim satima. Imali smo štapove od leske, strunu iz Poljske i udice iz Rusije.

3 mesto - Sinovi Krajine

Banijski čuvari prebogate srpske tradicije
Donja Bačuga leži na uzvišenju srednje Banije, nije daleko od Gline. Nekoliko stotina nas okupilo se tamo da sa ovoga sveta ispratimo Lazu Cvikića. Umro je od srca. Čovek kao on drugačije i nije mogao da umre; osetljiv na tuđu nesreću, nesposoban da uživa u sopstvenoj sreći, sa gotovo neshvatljivim brojem talenata za sve i svašta, bio je osuđen da Zemlju napusti bez mnogo objašnjenja. Poslednje godine života proveo je između Bačuge i Ciriha. U Švajcarskoj mu je bila porodica, u Bačugi je bio sam. Ubila ga je ta samoća, kao što ubija ono malo srpske starčadi koja se na Baniju iz progonstva vratila da skonča. Tog avgustovskog dana, kad smo sahranili Lazu, nebo iznad Banije bilo je nestvarno lepo, okićeno oblacima, sa plavom podlogom boje još nedozrele šljive. Lepa scena za poslednje putovanje.

Napustamo Bačugu i preko „Zelene doline“ ulazimo najpre u Mlinogu, a onda u Jabukovac. Desno su Šušnjar, Martinovići, Miočinovići, pa Brestik, Dragotina, Gradac. Iznad Dragotine je selo Dabrna, otuda je trenutno najpopularnija i najbolja hrvatska pevačica Nina Badrić. Ako nekoga interesuje, da, svi Badrići iz Dabrne su Srbi, a da li je i Nina Srpkinja to, složićemo se, najbolje zna ona sama. Iz sela Bojna poreklom je Milutin Mrkonjić. Prezime je dolaskom u Beograd, uoči Drugog svetskog rata, modifikovano; na Baniji su bili Mrkonja.

Krajiski biseri

Potomci čuvenih uskoka: srpski Krajišnici

Ne idemo na Čavića brdo, najvišu kotu Banije, već se iz Jabukovca penjemo u Gornju Pastušu. Put nije asfaltiran, Srbi to objašnjavaju činjenicom da su vekovima, sve do „Oluje“, u Pastuši, Gornjoj i Donjoj, Jošavici, Žilićima, živeli samo Srbi. Danas tamo ne živi niko. Sve je zaraslo, otima se tek poneki voćar u kome se grane šljiva lome od ploda. Rodilo da bog sačuva, sve se plavi, i gore na krošnjama i dole na zemlji. I sve će propasti. Rodile su i kruške.

Banija je poznata po kruškama; ječmenjača, lubeničarka, crna, karamanka, viljamovka, kasna, kaluđerka… i sve rodilo ove godine. I sve će propasti. Put između Gornje i Donje Pastuše izlokan još od prolećnih kiša. Jedva se krećemo u prvoj. Na malom uzvišenju velika crna kruška; stajemo, i po jarku tražimo one krupnije. Nikada mi niko nije objasnio zašto je zovu crna kad je zelena a unutra nagnjila. Predanje kaže da su je na Baniju doneli Napoleonovi vojnici. Kroz skoro savršen mir probijaju se glasovi zrikavaca. Iznad Donje Pastuše kruži jastreb.

U rano popodne ulazimo u Komogovinu, na onom mestu gde reka Sunja prvi put dodiruje neko naselje. U Komogovini je rođen jedan od najvećih živih srpskih pesnika Miloš Kordić. Danas živi u Kumodražu, na rubu Beograda. Sa Banije su još neki značajni srpski pesnici; Nikola Vujčić i Nebojša Devetak, na primer, obojica iz Graduse. U Komogovini je nekada postojala škola ikonopisanja, u vreme trajanja Manastira Preobraženje. Tu je boravio i Dositej Obradović.

Do pred rat jedan od najvećih zborova, seoskih slava, bio je u Komogovini, na Preobraženje, 19. avgusta, na velikom prostoru oko crkve. Više hiljada ljudi dolazilo je sa cele Banije, mnogi iz drugih delova bivše države, i svega je tu bilo; šatri sa raštimovanom muzikom, bucmastih pevačica u kratkim haljinama, klakera iz limenog korita sa velikim komadom leda, liciderskih srca i đerdana, svilenih bombona… vrteo se ringišpil na kojem je pisalo „Milano“, a pivo se hladilo u obližnjem potoku Badušnica. Beše davno, na svoj način beše lepo i zauvek nestade. Tragovi su ostali samo u sećanjima onih koje je zla sudbina rasula širom sveta.

Rodna kuća zarasla u trnje i podivljalu lozu. Lipa je, saznajem, posečena davno, a borovi prošle godine. Srećem Jocu kome sam kumovao na venčanju. Nekada majstor malog fudbala, zvali smo ga Osim i Štraus, godinama nakon „Oluje“ živeo je u Vojvodini a onda se vratio, on, supruga Mira i dva sina. Ne pitam ih kako žive jer znam odgovor. Odozgo, sa puta, čuje se zvuk traktora, „ferguson“, i kako se približava prepoznajemo Đuru Lovrenovića, iz obližnjeg Prevršca. Nekada je radio u Televiziji Zagreb, pa u predstavništvu „Rekorda“. U nekim buradima vozi šljivu, nasmejan je i zove da svratimo na kobasice.

U Kukuruzarima, selu blizu Kostajnice u koje su Tuđmanovi operativci odmah posle „Oluje“ u prazne srpske kuće naselili veliki broj Hrvata iz Bosne, slavimo Veliku Gospojinu. I tu je nekada dolazilo na hiljade Banijaca. Ove godine bilo nas je stotinjak. Možda i zbog tmurnog dana koji se pretvorio u kišno popodne. Sedimo ispod šatre kroz čije spojeve kaplje voda i pijemo točeno pivo. Muziku čini jedan čovek i jedan instrument koji zamenjuje ceo orkestar. Nedaleko od nas brka u svetloplavoj majici, sa pedesetak godina na leđima, naručuje „Nema raja bez rodnoga kraja“, seda za sto, gleda ispred sebe i plače. Sumrak je, kiša i dalje pada, gore iznad Šamarice vide se poslednji odsjaji dana koji se gasi.

Baniju napuštamo iz Hrastovca. Gore u brdu je Krčevo. Mršava žena, na pragu sedamdesetih, Milanova komšinica, gura mu u ruku kobasicu, „eto, da kušaju tvoji kakve su ove godine“. Živi sama i svi znamo da je to jedna od poslednjih koje ima u kući. Dugo, dugo ćutimo u kolima koja se kreću put Beograda.

Ratko Dmitrović za Večernje Novosti  http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:452851-Pusta-zemlja-Banija

Kosovo i Metohija – Nasilje u Metohiji počelo u XV veku i traje do danas: Suze kukavnog naroda

Tags

, ,

NE postoji oblast srpske zemlje nalik Metohiji – nigde priroda nije tako pitoma i nigde društveni odnosi nisu tako surovi, piše dr Radoš Ljušić, profesor Beogradskog univerziteta u knjizi “Vujkina vremena”, o obespravljenom srpskom življu u Metohiji krajem 19. i početkom 20. stoleća.

feljton--arnaut_310x186

Arnaut ubija kaluđera u manastiru Devič

Od pada Metohije pod Turke 1462. do oslobođenja 1912. godine, proteklo je 550 godina najtežeg robovanja. Bugarski povesničari ovo doba nazivaju “dubok mrak ropstva”, a Milorad Panić Surep naglašava da su tada “živi zavideli mrtvima”. Njegoš je to vreme predstavio stihovima:

Srpskoj kapi svud ime pogibe postadoše lafi ratarima.

Zulumi Albanaca i nepodnošljivost turske vlasti u Metohiji nisu prestajali sve do oslobođenja 1912. godine. Međutim, pomisao da je tu kraj arbanaškom nasilju, bila je zabluda. Kada se s njima započelo – ne zna se, verovatno negde na početku turske prevlasti, u 15. veku, ali se zna da traju do danas.

Pesnik i dramski pisac Jovan Sterija Popović upitao se, u Davorju na polju Kosovu (1854):

Gde je Srbije grob? Je l’ Kosovo? Marica? Prilep?

Ah, sva bedna zemlja opšti plačevni je grob!

O tome zlom vremenu i nasilju ostali su mnogobrojni zapisi u dokumentima i sećanjima. Na jednom dečanskom jevanđelju zapisano je da u to doba “ljudi prizivahu smrt, a ne život” (16. vek). “Ljuti strah i nesreća tada beše: matere od čeda razdvajahu, i od oca sina, mlade robjahu, a stare klahu i davljahu”.

Najteže je bilo u vreme brojnih seoba, prouzrokovanih austrijsko-turskim ratovima i nasiljem turskih vlasti i Šiptara.

Patrijarh Arsenije III zapisao je: “Dokle ćeš nas, Gospode, zaboravljati do kraja, dokle će se naoružavati na imanje tvoje? Ustani, Gospode, zašto spiš, zašto lice Tvoje, Bože naš, okrećeš od nas. I opet vaskrsni, Gospode, pomozi nam imena Tvojega radi”.

Objašnjenje da Božja kazna dolazi zbog sopstvenih grehova uvrežilo se i kod Srba i kod Bugara.

I Bogu se smučio plač raje, piše u jednom dokumentu iz 1844. godine. A dečanski jeromonah Serafim obaveštavao je mitropolita Petra (1856): “… propade vas narod. A osobito nie nigde zuluma ka u Peći i Pećkoj i u Đakovičkoj nahiji, sve turče. Nadežda izgubi se”.

LOV NA HRIŠĆANE: GODINE 1882. ubijen je Milutin Bukumirić iz Istoka, a ubrzo zatim i seoski kmetovi – Fića i Milutin Carević. Artur Evans piše da je celo susedstvo sela Banje prepuno horor scena, navodeći kao primer smrt mladog Sime Lazarića. “Propade stara Srbija! Hrišćani se ubijaju kao divljač; svaki dan ima smrtnih žrtava; svi smo kao apsenici svake slobode lišeni – niko ne sme nikud da se makne“, žalili su se Srbi srpskom konzulu u Prištini (1887).

Rus Giljferding svedoči: “Meštani seljaci ne čine ni jednog koraka bez svoje duge puške i pištolja. Čak ne oru niti napasaju stoku nenaoružani. Putnici se, pak, ne odlučuju putovati ovim putem drukčije nego u gomilama i uz pratnju kakvih bilo kavaza ili domorodaca Albanaca, koji preuzimaju na sebe brigu da ih čuvaju od svojih saplemenika“.

Od većih mesta Peć je Istoku najbliži; u njemu je bilo sedište upravne i sudske vlasti. Ono što su Srbi Pećanci podnosili, to isto, ako ne i gore, trpeli su i Srbi iz Istoka. Protokol pisama opštine Pećke 1870-1880. ispunjen je mnogobrojnim opisima zuluma nad svim žiteljima, posebno sveštenicima i učiteljima, koji često nisu smeli da odu ni do crkve i škole. Narod je uplašen, govore da se ne pamti tako zlo vreme. Pećanci u jednome pismu mitropolitu Melentiju kazuju da je list na kome mu pišu “pun suza kukavnog naroda Peći i Pećkog okružja”.

Evo jednog od mnogobrojnih primera – lokalni zulumćar Sadik Miftarević, predstavljajući se kao Sulj-paša sela Rudnika, rekao je tamošnjim Srbima, dok su se kretali carskom džadom: “Ja sam vaš bog, i vaš paša”, ne dozvolivši im da prođu putem pored njegovog imanja.

Osim što su begovi Arnaute doseljavali u srpska sela, i tako im omogućavali da se šire na račun Srba, često su isto to radili i sami Šiptari. Primer Arnauta Ukčana u selima Crkolezom, Belicom i Suvim Grlom, iz 1890. godine, karakterističan je po mnogo čemu. Pomenuti Arnauti su jednostavno ušli u kuće Srba, u njima ponamestili svoje stvari i uselili “svoje familije, pa nas onda počeše goniti napolje iz naših kuća, veleći – Hajte u Srbiju, ovde za vas više nema opstanka”.

Da bi izbegli nasilje, mučenje i sigurnu smrt, sedam porodica ovih sela odluči se na seobu u Srbiju, uz garanciju uzurpatora da će im pomoći da se bezbedno prebace preko granice. Međutim, kada su stigli na petnaestak metara do granice, napala ih je zaseda Turaka Kolašinaca, i od 73 begunca pobila 57, a spas je našlo svega 16 duša. Arnauti Ukčani pomogli su ovim razbojnicima da plene, pljačkaju i ubijaju nesrećne Suvogrlce, Beličane i Crkoležane.

Branislav Nušić u izveštaju srpskoj vladi piše: “Zulumi su na Kosovu svakog dana sve gori i gori i sve nesnosniji. Raseljavanje srpskog življa sve jače raste. Raseljavaju se sad već i stanovnici varoši”.

Arnauti iz Istoka upadali su i u Kolašinsku kazu, i tamo vršili nasilje nad Srbima. Pren Poljaku, katolik, još nezavrbovan od austrougarskih vlasti, boravio je sa Živanom Arsićem kod konzula u Prištini Simića, spreman da pruži pomoć Srbima. Zulum je morao biti nesnosan kada se poturčilo oko 40 Srba, Istočana 1895, a naredne godine ubijen je Živko Ašanin iz Mojstira.

Posle jednog međuarbanaškog ubistva u Veriću, Fetahovići su spalili kuću čivčije Jovana Vidića; plamen je zahvatio celo selo – izgorelo je 11 kuća i 106 pomoćnih zgrada, žito, seno i stoka, dok su seljani bekstvom spasavali gole živote (1899).

Deo knjige istoričara Radoša Ljušića o zlumu koje su trpeli Srbi na Kosovu i Metohiji objavile su svojevremeno Novosti, 
Radi se o knjizi “Vujkina vremena”, i u njoj se po autorovim rečima, govori o obespravljenom srpskom življu u Metohiji krajem 19. i početkom 20. stoleća.

Хрватски ,,дом“ на месту злочина

Двоје храбрих људи из Загреба, подржани од стране Славка Голдштајна, покренуло је иницијативу да се са места једног од најстрашнијих злочина у историји човечанства, покоља у Глинској цркви, скине печат хрватског цинизма
Постоје у новинарству и публицистици текстови који су написани „из стомака“, као одраз унутрашњег крика, очајања, спас и олакшање, растерећење, нешто што је по сваку цену морало да изађе на светло дана. Али, има и текстова који се пишу опет из стомака, али невољно, због муке у стомаку. Ово је један од таквих текстова. Радо би прескочио тему која следи, али то, једноставно, не сме да се прескочи. Реч је о покољу у Глинској цркви.
Ових дана, на размеђи јула и августа, навршава се 70 година од догађаја који се, по склопу сазданом од размера, мотива, месту чињења и начину како је проведен, може сврстати у један од најстрашнијих злочина у људском роду. У неколико последњих векова, свакако.

Сведочење Србина, Љубана Једњака, који  је преживео масакр у глинској цркви:
(енглески титл)

1.500 ЗАКЛАНИХ СРБА
Послератни искази усташких кољача из Глинске цркве, међу којима доминира Хилмије Берберовића, и сведочење јединог преживелог Србина Љубана Једнака, стварају слике пред којима занеме и најгласнији заговорници и описивачи пакла. Како злочинац увек има неконтролисану потребу да неко некада сазна за то што је урадио, тако су и кољачи, пре него што је севнуо први нож, фотографисали Србе у глинској православној цркви Рођења Пресвете Богородице. Та слика је остала сачувана; залеђен тренутак пре него што је звер рикнула и отворила своје ужасне чељусти.

Girl

Глина, Независна Држава Хрватска: убијена српска девојчица,1942.

Оно што је уследило дошло је из саме суштине зла: ноћ, Срби по наређењу људи у црним кошуљама засуканих рукава, са ножевима у рукама, покушавају да упале свеће. Од њих десет једва се на једној одржава пламичак. Те ноћи, на том месту, Бога није било.

Споља, из дворишта чују се гласови и у цркву улази човек са неколико батеријских лампи које дели наоружаној четворки код црквених врата. Снопови светла секу таму. Избезумљена лица људи у којима још увек тиња нада да ће се, чим сунце изађе, вратити у родно село, ту на Кордуну и Банији. Ништа нису криви, због чега да умру те ноћи. Њих више од 300. Први је клонуо човек средњих година. Усташки нож ушао је са леве стране врата и запарао линију према грудима. Крв је шикнула по иконостасу. Људи се неконтролисано повлаче према зидовима, дрхте, не верују шта се догађа. Зашто? Ништа нису криви. Усташе прилазе, хватају најближе, обарају их на под и кољу. Неколико Срба окончава живот у простору олтара. Нагоном који немају ни животиње, снагом која долази из најмрачнијих предела људског бића, људи у црним кошуљама пуна четири сата кољу своје кумове, комшије, познанике са сточних сајмова и сеоских вашара. Само зато што су Срби? Да, само због тога.

Bastaja Dusan

Дечак, готово беба, Бастаја Душан, није био поштеђен

Два сата после поноћи, док кроз Глину пролази још једна топла летња ноћ, усташе излазе из цркве. Преко излизаног каменог прага тече крв. И тако неколико ноћи.
Хроничари износе различите бројке, али нема никакве сумње да су усташе, последњих дана јула и првих дана августа, 1941. године, у Глинској православној цркви заклале више од 1.500 Срба. Доводили су их из околних села Кордуна и Баније, у камионима или пешке, у колони.
Мало ко је био везан. Речено им је да нова држава тражи само једну веру, католичку, и да ће сви Срби који оставе православље и прихвате католичанство равноправно стати раме уз раме са Хрватима. До Срба су већ стигли гласови о покољима у селима Прекопа и Бански Грабовац, па се многи одлучују да прихвате другу веру јер ће тако, мислили су, преживети и спасити породице. Забележени су и случајеви да су људи у колонама које су се кретала према Глини тражили од усташке страже да их пусти кућама да се обрију и обуку у свечано одело. Пуштали су их и ови су се враћали у колону. У смрт.

Deca kozare

Деца одлазе у смрт, НДХ

ПОКЛАНИ У ХРВАТСКОМ ДОМУ
Покољи Срба на Банији и Кордуну почели су само месец дана од проглашења НДХ. Прва жртва у Глини био је Адам Ресановић, а убио га је његов кум, Хрват, Јосо Вребац. Зверски, иживљавајући се на њему. После неколико појединачних злочина над Србима, почињених око Ђурђевдана 1941. године, 13. маја Хрвати хапсе 436 Срба, од 12 до 60 година, одводе их до хрватског села Прекопа и убијају целе ноћи; ножевима, маљевима, чекићима, будацима. Ни у Прекопи те ноћи Бога није било. Преживео је само Никица Самарџија. Ваљда да би сведочио. Данас тај правац Глина-Јукинац-Прекопа локални Хрвати зову „Цеста Динка Шакића“.

Ustashi

Затирање – усташка зверства остају некажњена 

Само неколико дана пре клања у Глинској цркви, хрватска држава извршила је још један страшни злочин над Србима. О њему се, као и о многим другим злочинима Хрвата над Србима данас не говори. Од 24. до 26. јула усташе су по банијским селима хапсиле Србе и одводиле их у сабирни центар код железничке станице у Банском Грабовцу, недалеко од Глине. Ту је евидентирано 1.285 Срба, од којих је на лицу места убијено око 800 и закопано у две гробнице код железничке станице у Грабовцу. Остали су депортовани у Госпић и живи побацани у јаме Јадовна.
Многа села на Банији и Кордуну после Другог светског рата, све до 1995. године и „Олује“ нису успела да досегну број становника која су имала пре настанка НДХ. Данас у тим селима, спаљенима или празнима, можете срести тек понеког старца. Путеви и гробља зарастају, шуме се спуштају у воћњаке и баште, време и нова хрватска држава бришу и последње трагове Срба на тим просторима.

pobijeni Srbi
Масакр Срба у Глини
Славко Голдштајн, хрватски публициста, издавач, друштвени радник, дугогодишњи први човек тамошње јеврејске заједнице, обратио се ових дана Јадранки Косор, председници Владе Хрватске, отвореним писмом у којем је позива да између 29. јула и 3. августа дође у Глину. Дођите тамо – каже Голдштајн – и потпишите одлуку да се „Хрватски дом“ преименује у „Спомен-дом“, да му се врати и име и намена. О чему се ради?

После покоља у Глинској цркви неки немачки официри поднели су извештаје својим вишим командама, у којима се изражава запрепашћење односом новостворене хрватске државе према Србима. Тако се сазнало и за монструозна убијања у Глини, што је навело Анту Павелића да изда наређење о рушењу цркве Рођења Пресвете Богородице. Истовремено Павелић је јавно похвалио Хрвате у Глини наглашавајући како они примером показују исправан однос према својој хрватској држави.

Glinska crkva

ЗЛОЧИН И ЦИНИЗАМ
После Другог светског рата на месту срушене цркве 1951. године нова, комунистичка, власт подигла је заједничку „спомен костурницу – за све жртве“. Осамнаест година касније (1969) Срби Баније и Кордуна покрећу акцију прикупљања средстава и прилозима из сопствених џепова подижу „Спомен-дом“, зграду која је путнику намернику ипак могла да објасни шта се на том месту догодило лета 1941. године, ко су били убијени, а ко убице.
После „Олује“ и протеривања Срба, у августу 1995. године, једна од првих одлука новоуспостављене хрватске власти у Глини била је о преименовању „Спомен-дома“ у „Хрватски дом“. Тако је и данас.
Голдштајн у писму Ј. Косор, уз остало, каже: „Дужни смо пре укључења у европско друштво да уклонимо неке мрље које већ предуго таворе на лицу и на савести хрватског друштва. Те мрље нам у нашој кући непрекидно стварају раздоре, а у европском друштву са тим мрљама ми ћемо бити непожељан уљез. Најружнија од тих мрља налази се у Глини“.
Даље у писму Голдштајн наводи да је у Хрватској учињено много масовних злочина, али да нигде ниједно место злочина, као у Глини, није обележено са толико цинизма који вређа жртве, њихове породице, сународнике и цело хрватско друштво.
Због чега је Голдштајн ћутао 15 година и тек сада тражи да се на место злочина врати спомен-плоча и старо име зграде – може се само нагађати. Мада, није ни важно. Писали смо о Голдштајну неколико пута и редовни читаоци знају какав закључак да извуку.
Истине ради иницијативу о враћању „Спомен-дома“ покренули су загребачки Грађански одбор за људска права и Центар за суочавање са прошлошћу, а Голдштајново писмо је подршка таквој иницијативи. Иза ове две невладине организације, то свакако треба забележити, стоје Весна Тершелич и Зоран Пусић.
Косор још увек није реаговала, али су реаговали Глињани, Хрвати. Стјепан Тонковић, заменик председника Градског вијећа Глине и председник глинског огранка Хрватске сељачке странке, одбацује ову иницијативу као српску провокацију. То, каже он, у Градском вијећу сигурно неће проћи, ниједан хрватски вијећник неће гласати за тако нешто, а против тога су и глински Хрвати – категоричан је Тонковић. Злочин почињен на том месту, Тонковић, како сам рече, „препушта историчарима“, али додаје да се морају истражити и злочини почињени после Другог светског рата. Није објашњавао шта под тим подразумева, мада није тешко претпоставити.

Сведочење Србина, Љубана Једњака, који  је преживео масакр у глинској цркви:
(енглески титл)

Не постоји у Хрватској ниједан злочин над Србима који није оспорен, умањен, омаловажен, доведен у питање. Од Јадовна и Јасеновца до „Бљеска“ и „Олује“. Веровало се да покољ у Глини, због своје монструозности и апсолутног познавања свих чињеница, Хрвати никада неће оспоравати. Игнорисати га хоће, али га неће оспоравати. Крива процена.
Први је у ту страшну работу – која је по својој монструозности дошла из истог мозга који је осмислио Глински покољ – кренуо Каптол, Католичка црква, у „Гласу концила“ свом службеном гласилу. Извесни Томислав Вуковић фељтонски се недељама напрезао, укрштајући различите изворе, датуме и сведоке, а све како би посејао сумњу и довео под знак питања сам покољ у Глини. Том нечасном, и нормалном човеку тешко разумљивом послу још се нико од познатих Хрвата није успротивио. Ваљда и то говори о месту, снази и утицају Католичке цркве у Хрватској и међу Хрватима.

РАТКО ДМИТРОВИЋ , ЈУЛ 14, 2011

U Srbiji na delu završna faza Operacije ,Loše upravljanje’ – slom države uz pomoć korisnih idiota

Kako američke obaveštajne službe primenjuju u Srbiji još u prošlom veku isprobanu operaciju “Loše rukovođenje”

Operacija pod imenom “Bad Managemet” ili ,,Loše upravljanje/rukovođenje” koju su Amerikanci u Drugom svetskom ratu isprobali protiv nacističke Nemačke, uspešno se primenjuje danas i u Srbiji. Kako bi slomili privredu, slomili ekonomske potencijale i zemlju pretvorili u porobljenu koloniju, na ključne državne pozicije, dovođeni su nesposobni i neškolovani kadrovi, kursisti bez znanja i iskustva. Na ovaj način, i bez direktnog angažovanja stranih agenata, Srbija će samu sebe odvesti u ropstvo.

Uništavanje ratne tehnike na frontu ili dok se sprema za front je takođe bilo rizično i koštalo je novca i ljudskih života savezničkih agenata. Brilijantni obaveštajni umovi su rešili problem: ubaciće u nemačku privredu direktore, koji će sa najvišeg nivoa vršiti sabotaže. Operacija nazvana “Loše rukovođenje” pokazala se kao univerzalan plan, koji je efikasan u uništenju privrede zemlje, koja je na meti Sjedinjenih Američkih Država. Sedamdeset godina od završetka izvorne operacije “Loše rukovođenje”, ona se i dalje primenjuje iznova u svakoj zemlji za koju CIA nađe za shodno da je potrebno uništiti neprijateljsku privredu, pre konačnog sloma i okupacije.

Politicari nasi fukare

U Srbiji je CIA otišla nekoliko koraka dalje, nego što je uspela u bilo kojoj zemlji, koju je uništavala iznutra. Ovde je instaliran režim, koji svesno učestvuje u uništavanju i porobljavanju sopstvene zemlje. Taj režim dalje, u svom Prvom ešalonu bira najveće izdajnike i nesposobnjakoviće, koji su svesni šta rade i zloupotrebljavajući položaj i moć doprinose uništenju zemlje. Taj Prvi ešalon plaćenih izdajnika i nesposobnjakovića bira dalje Drugi ešalon, koji se sastoji od još većih neznalica, nesposobnjakovića i idiota, ali koji su samo delimično svesni da rade za CIA, oni sumnjaju ali opet sprovode svoj teror i uništenje nad Srbijom, donoseći sulude zakone, idiotska naređenja i uputstva.

Treći ešalon su izvršioci, koji pojma nemaju za koga zaista rade, ali s obzirom da se radi o idiotima i neznalicama, oni su srećni što su se uopšte u ovom životu našli na tim značajnim rukovodećim mestima i ne preispituju odluke i naredbe Prvog i Drugog ešalona, već su spremni da ih po cenu života brane. Oni su agresivni ludaci, koji su spremni da poginu za svog neo-radikalskog Vođu, na njegov prvi mig i što je najgore spremni su da ubiju u ime svog Vođe, spremni su da ubiju i svog oca i svoju majku, jer im je Vođa dao mnogo više nego što su im roditelji dali. Vođa im je dao da budu važni, dao im je da budu neko i nešto, a roditelji su im dali “samo” život u kome su oni mali i beznačajni ljudi.

Zato oni patološki mrze ceo svet, a vole samo svog Vođu. Prvi ešalon plaćenih agenata u srpskoj vlasti od strane CIA, svakako predstavlja Aleksandar Vučić i cela njegova klika nazovi-ministara, državnih sekretara i direktora javnih preduzeća. Drugi ešalon predstavljaju: poslanici, predsednici opština, zamenici direktora tj. oni koji su u top menadžmentu i malo niže. U trećem ešalonu isto ima poslanika, ali manje, dok su najviše zastupljeni direktori nižeg ranga i srednji menadžment. Direktor EPS, Aleksandar Obradović je klasičan primer ubačenog agenta sa zadatkom uništenja srpske privrede, preko onesposobljavanja EPS, putem zaduživanja kod Svetske banke i sličnih kreditnih institucija, kao i postavljanjem “korisnih idiota” koji će svesno i nesvesno vršiti industrijske sabotaže i tehnološki osakatiti EPS.

Iako je ministarka Zorana Mihajlović, obećala da će po završetku konkursa za direktora EPS biti objavljene biografije svih kandidata, kao i šta su predlagali kako će voditi firmu, to se nikad nije desilo. Vođa neo-radikalske stranke Aleksandar Vučić je nekoliko dana pre izbora Obradovića za direktora EPS, izjavio u septembru 2014. godine: “Videćete ko je sve tu konkurisao. Sve ćemo objaviti”.

Do dana današnjeg nisu objavili dokumentaciju o konkursu za direktora EPS, jer bi onda morali da prikažu diplome Aleksandra Obradovića, za koje su rekli da postoje, a kojih nigde nema! Dakle, reč je o špijunu sa izmišljenom biografijom. Svakako nije prvi koji nam svoje “svetske diplome” nije pokazao, setimo se samo Lazara Krstića “genija sa Jejla” koji je bio ministar sa srednjom školom i nekim obaveštajnim kursevima. Ništa nije bolji ni novi direktor Privredne komore Srbije, Marko Čadež, koji ima završen neki “radnički univerzitet” u Nemačkoj, a nema čak ni maturu. Ministar privrede Željko Sertić je diplomirao u petoj deceniji života…

Spisak “korisnih idiota” na najvišim položajima u Srbiji je poduži.

Iako Zakon o privrednim društvima kaže da je mandat vršioca dužnosti direktora isključivo godinu dana, posle čega se bira direktor, s tim što je izričito u zakonu rečeno da ako se ne izabere direktor, osoba koja je bila vršilac dužnosti ne može opet biti birana za vršioca dužnosti, ipak je Aleksandar Obradović dobio drugi mandat vršioca dužnosti u septembru 2013, da bi na kraju drugog nezakonitog mandata vršioca dužnosti bio izabran za direktora. Ovo je nepobitan dokaz da je on morao ostati na funkciji na koju ga je CIA postavila, pa makar Vučić morao da krši zakon.

Aleksandar Obradović nije jedini agent na zadatku uništavanja srpske privrede, kroz uništavanje EPS. Njegov mandat je da zaduži EPS preko Svetske banke, dok je mandat Zorane Mihajlović, koja je guverner EBRD za Srbiju, da zaduži EPS što više može preko EBRD. Iako su oni na istom zadatku, nekada se bore ko će više da uzme provizije za sebe.

Tako je EBRD pripremio da vrši ispumpavanje “Tamnave zapadno polje” preko firme Nebojše Petrića, “Promist d.o.o.” iz Novog Sada, koja je vlasnik 30 odsto udela u firmi “Energija tehnika tehnologija” indirektno vlasnik “Energotehnike Južna Bačka”, dok je firma “Maneks” Novi Sad u vlasništvu Dragoljuba Zbiljića vlasnik većinskih 70 odsto udela u “Energija tehnika tehnologija” i time indirektno većinski vlasnik u “Energotehnika Južna Bačka”.

“Promist” doo je nastao novcem “Viktorija grupe” u kojoj EBRD faktički vodi glavnu reč. I Nebojša Petrić je bio radnik “Viktorije” pre nego što se otisnuo u privrednike.

“Promist” je svojevremeno bio učesnik afere dobijanja subvencionisanog đubriva za poljoprivrednike. Novac za ove subvencije je bivša vlast dobila od stranih banaka, između ostalih i od EBRD-a, a afera nikada nije dobila sudski epilog.

U šemu EBRD-a sa EPS-om umešala se Svetska banka, pošto je Aleksandar Obradović dobio kredit od 200 miliona dolara od nje. Funkcioneri SB-a su insistirali da deo tog kredita u visini od 30 miliona dolara bude iskorišćen za ispumpavanje “Tamnave zapadno polje”. Tako EBRD nije uspela da zaduži EPS za ispumpavanje, nego je dobila samo deo profita koji joj sleduje preko firme “Promist” Novi Sad u vlasništvu Nebojše Petrića, dok je vlasnik firme “Maneks” i ujedno direktor “Energotehnika Južna Bačka” svoj deo podelio sa Andrejem Vučićem, kojeg je pre pet godina uveo u poslove “pranja PDV”.

Čišćenje kopa koji je potpuno potopljen u majskim poplavama još nije počelo jer EPS nije ispunio tendersku proceduru Svetske banke koja bi sa 30 miliona dolara trebala da finansira ovaj projekat. EPS nije poštovao dogovoreni plan o ekologiji zbog čega je Svetska banka stopirala pregovore o tom kreditu. Ukoliko ne ispuni proceduru, EPS će sam morati da plati čišćenje kopova! I to nije sve, zbog kašnjenja u ispumpavanju vode sa kopa Srbija je u prethodnom periodu dnevno plaćala 400.000 evra na uvoz struje!

Činjenica je da se sa ispumpavanjem vode moralo krenuti mnogo pre sredine septembra. Izgubili smo celo leto dok se poslovodstvo EPS-a nije organizovalo da započne sa isušivanjem tog kopa. Za to vreme smo uvozili struju, umesto da se pravimo zalihe uglja za zimu, što je znatno jeftinije. Razlozi i opravdanja su sada manje bitni, jer svako kašnjenje u uvozu energenata predstavlja problem.

Vlada će obezbediti dovoljno energenata. Ali, nije svejedno po kojim cenama kupujemo struju, gas, ugalj ili mazut i kakav je odnos cena energenata trenutno na tržištu. Tu neodgovornost će na kraju platiti svi građani.

Nameće se zaključak da niko neće odgovarati zbog kašnjenja.

Šef Kancelarije Svetske banke u Srbiji Toni Verheijen nedavno je rekao da Svetska banka pomaže Vladi Srbije u reformama i restrukturiranju preduzeća, posebno EPS-a i “Železnica” za RTS. Ako izostanu reforme u javnim preduzećima pojaviće se manjak u budžetu, napominje Verheijen i još cinično dodaje da je potrebno stvoriti javni sektor koji može da pomogne Srbiji pri ulasku u EU, te da je Svetska banka namenila 200 miliona dolara kredita za reformu dva javna preduzeća, EPS i “Železnice Srbije” i još 200 miliona za preduzeća u restrukturiranju.

U međuvremenu Svetska banka planira davanje dodatnih 200 miliona dolara za restrukturiranje EPS-a. Dakle, još jedan kredit sa magičnom cifrom od 200 miliona da se “EPS reorganizuje”. Skupa neka reorganizacija, a nigde nije precizirano gde idu 200 miliona evra EBRD-a, niti onih 200 miliona dolara od Svetske banke iz decembra 2014. godine, zajedno sa još 200 miliona dolara za preduzeća u restruktuiranju, kao što nije precizirano gde su otišli 227,5 miliona evra od Svetske banke iz novembra 2014. i 24 miliona evra od EBRD iz istog perioda, kao što nije precizirano gde su otišli onih 200 miliona evra iz oktobra 2014, niti gde su otišli onih 200 miliona dolara uzetih od Svetske banke u septembru 2014, od kojih znamo samo za 30 miliona dolara da su otišli Andreju Vučiću i Dragoljubi Zbiljiću i ponešto Nebojši Petriću i EBRD.

 Do propasti uz malu američku pomoć – 

Najuspešnija tajna operacija koju je sprovela jedna Saveznička tajna služba na teritoriji nacističke Nemačke imala je kodni naziv “Loše rukovođenje” (Bad Management). Tajna služba koja ju je sprovela zvala se Office of Strategic Services- OSS (Kancelarija strateških službi), a posle Drugog svetskog rata OSS biva rasformiran, s tim što njegov najveći deo formira novu službu: Central Inteligence Agency- CIA (Centralna obaveštajna agencija).

Sama operacija “Loše rukovođenje” bila je vrhunac obaveštajne ingenioznosti. Cilj je bio onesposobiti nemačku ratnu mašineriju iznutra, na samom izvoru resursa za rat- u privredi. Pošto je nemačka ratna mašinerija zavisila od nemačke privrede, koja je radila kao sat i neprestano pravila nove granate, nove tenkove, nove rakete, trebalo je smanjiti dotok ratnog materijala na front. Operacije sabotaža, tj. uništavanja mašina i opreme su bile teško izvodljive i skupe. Trebalo je ubaciti sabotera, koji će zasigurno poginuti prilikom sabotaže. Skupo i ne toliko korisno.

Nacistička Nemačka je bila totalitarna država, a takve države su do srži korumpirane, tako da je bilo veoma lako za novac kupiti direktorsko mesto u bilo kojoj fabrici, pa čak i u strateškim fabrikama naoružanja. Prvi uslov je već bio prisutan: korupcija u društvu omogućava kupovinu najviših funkcija u privredi. Lako bi operativac došao do korumpiranog državnog zvaničnika ili čelnika nacističke partije (što je uglavnom bilo isto, partija je jednako država u tiraniji) i kupio za sebe ili za drugog agenta kojeg bi predstavio kao rođaka položaj direktora u nekoj fabrici.

Modus operandi: Dobivši falsifikovana lična dokumenta, diplome o visokim kvalifikacijama, agenti su preuzimali direktorske položaje u nemačkim fabrikama. Kako će rukovoditi fabrikama učili su mesecima od iskusnih direktora, koji su ih učili kako da rade sve suprotno od dobrog rukovođenja i kako da upropaste fabrike, uspore proizvodnju.

Tako su “loši direktori” ušli u nemačku privredu. Ovaj elegantan način uništavanja privrede sastojao se uglavnom iz sledećih radnji: naređivanje forsiranja mašina dok ne dođe do tolikog opterećenja proizvodnog procesa, da mašine ekspolodiraju, pri čemu za to nije odgovoran saboter koji bi podmetnuo bombu, nego zamor materijala mašine prouzrokovan lošim rukovođenjem, što se uvek pripisivalo nesrećnom slučaju i nestručnosti onih radnika u pogonu koji poginu prilikom takvih havarija, nikako i nikad direktoru. Tako bi se proizvodnja usporila, dok se ne instaliraju novi proizvodni kapaciteti, ponovo organizuje proces proizvodnje itd.

Svaki sat, svaki dan, svaka nedelja manje koju je neka nemačka fabrika provela u zastoju, značilo je manje ratnog materijala za nemačku vojsku i samim tim više šansi Savezničkim silama. Tehnike koje su “loši direktori” primenjivali sastojale su se i od: neracionalnog trošenja novca, lošeg planiranja nabavke, tj. kupovine nepotrebnog repromaterijala u ogromnim količinama, što bi značilo manje preko potrebnih sirovina za proces proizvodnje.

Kada bi stupio na funkciju “loš direktor” bi birao najveće idiote iz preduzeća za svoje najbliže saradnike, koji nisu bili agenti OSS, već domaći Nemci, koji su eto postali “korisni idioti” koji će mu pomoći da upropasti preduzeće.

Korisni idioti rade idiotske stvari bez nagovora, dovoljno ih je pustiti da raspolažu resursima i funkcionalnom moći i rezultat će biti potpuno uništenje preduzeća. Oni loše rade upravo zato što su idioti i za bolje ne znaju.

Tako su agenti OSS kao “loši direktori” izborom idiota na sve rukovodeće funkcije u preduzeću stvorili mrežu “nesvesnih agenata” koji su radili upravo ono što su Saveznici želeli- upropašćavanje privrede nacističke Nemačke. Korisni idioti i ne koštaju koliko pravi agenti, nije im potrebna obuka iz lošeg rukovođenja, jer oni su neznalice- svakako će loše rukovoditi.

Takođe, nije ih potrebno ubacivati preko granice, korisni idioti žive u zemlji koju treba da unište, tako da nema bojazni da će ih neko otkriti da su agenti, jer ni sami nisu svesni da rade poslove sabotaže za stranu neprijateljsku zemlju. Ako nekada i budu uhapšeni i izvedeni pred sud za svoja zlodela, nema bojazni da će otkriti mrežu tajne službe za koju rade, jer ni sami ne znaju za koga rade.

Izuzetno su jeftini, jer ne koštaju tajnu službu OSS ništa, pošto platu primaju od svoje sopstvene države, a samim tim što su postavljeni na rukovodeće položaje imaju priliku da pronevere i ukradu novca koliko žele i time sami sebe isplaćuju i ujedno uništavaju preduzeće i time izvršavaju zadatak za tajnu službu OSS. Izuzetno su potrošan i zamenljiv resurs, jer neznalica i idiota ima u svakoj državi u neograničenim količinama. Tako su nemačke neznalice i idioti uz malu pomoć “američkih prijatelja” upropastili privredu nacističke Nemačke i ubrzale njen poraz u Drugom svetskom ratu.

 

Autor:  Igor MilanovićMagazin Tabloid od 12.02.2015.  br 24 ( 330)

“Mnogo boli kad je od svog. Lakše bi mi bilo da su Šiptari”

– Odlazimo. Ovaj zulum se više ne da izdržati.

– Kakav zulum, ovde valjda nema Albanaca?

–  Nema… ama šta se radi, ovi samo što šiptarski ne govore i ne idu u džamiju.  Ostalo nam sve rade. – stariji ćovek priča i briše suze. Onda okreće glavu. Stid ga je. Da li zbog pokazivanja emocija, ili zbog žalosti što mu zulum dolazi od sunarodnika, ili je prevladao stid i razočaranje u sopstveni komšiluk i narod? Verovatno ne zna ni sam.

Sav se trese, od nepravde.
Šta je bilo, dobri čoveče? Polako, stani!
– Nemam šta da stanem. Silnici rade šta hoće, put zagrađuju, do bašte ne mogu da prođem. Eno, platio nekog da izbaci silnu zemlju  na put, napravio brdo na sred puta. I zagradio prolaz.
Odmahuje rukom. – Može mu se. Jači je, mlađi je, i nema nikoga da mu stane na put.
– Kako nema? Kako sme da izruči zemlju na put?! Jel’ on normalan, bre?
-Eh… tužno se nasmeja – zar bi normalan čovek to radio? – žalosno me pogleda.
– Jeste l’ zvali policiju?
Gorko se nasmešio:
– Nema ovde ni policije ni zakona. SIla vlada.
Pa šta ćete, kako ćete?
Nikako… do bašte ne mogu, ni do njive. A posijao sam pšenicu, da vidiš kakva je, k’o dukat,…. I vidim je sa prozora, a do nje ne mogu da prođem.
Steže zube. Pogled mu je očajan.
Ćutimo.
– Vidiš onu kuću – pokazuje na prostrano neestetsko zdanje pravljeno, očigledno, samo da veličinom fascinira neuke i prikrije prostotu.
Klimnuh glavom.
– Vidiš ovaj betonirani deo? – pokazuje rukom na deo zemljišta preko koga je bio nasut, očigledno svež debeo sloj betona.
Klimam glavom.  Hm.. zanimljivo parče zemlje… kao da je ulica, a neko je svoje dvorište namestio na sred ulice! To mi je izgledalo nemoguće.

– Još nije bilo takvih kretena koji bi uzurpirali čitavu ulicu, pogotovo što iznad njih ima još kuća. Zar njima ne treba put? Zašto ćute, porasla im krila pa će preleteti?

– Eee.. ne znaš ti koji su ovi  – odmahuje prema onoj sivoj građevini zidanoj bez ukusa. – Obogatili se uz Šiptare. Tri kuće u Kraljevo digli, i stan u Beograd. A siledžije. Nit’ smeš nit’ imaš gde da se požališ. Ne mož’ im ništa.
I ne samo da su ‘zauzeli ulicu, nego mi  potkopavaju kapiju i ogradu. Malo po malo, i oboriće je….
A decu šalju kad god nismo tu, lome voće i  kradu alat. Onomad, kad smo došli, garaža otvorena , – ni jedna jedina klešta nisu ostavili. A oni sede na terasi, gledaju u nas, sašaptavaju se i smeju nam se.
– I šta mi preostaje, sem da odem..? Očaj izbija iz čitave njegove žalosne pojave.
Gledam veliko preteće zdanje, ispred koga je parkirano više vozila bez tablica, zatim motokultivator i dva tri motora,
Jel’ on mehaničar?
– Nije.
– Pa šta je?
Kuca na prodaju

Odmahuje rukom.
Uzima sekiru,  i odmerava jednu dasku. Onda je uzima, odseca oštre ivice, uzima kanticu boje za ogradu, i očima punim suza, rukom koja drhti, piše četkicom:

KUĆA I IMANJE NA PRODAJU.

– Znaš šta, dete, dodaje, – da su Šiptari,  – bilo bi mi lakše.

Manipulation of social consciousness

Information is an important part of modern human life. Information is becoming a more significant element of modern life along with education and the way people interact with information today to a greater extent defines the level of their existence.

Possession of information and education in 21-century determine a modern person’s status in society. Along with the sphere of education, information field determines the fields of labour and economy and influences the sphere of state politics. Manipulation of information and also manipulation of social consciousness in our age are becoming a technology of programming people’s behavior. Manipulating society one can destroy certain ideas in people’s minds and on their ruins create new ideas and fundamentals, for example of a new ideology.

Manipulacija Karamurya   

 – The book ‘Manipulation of consciousness’ by the Russian scholar Sergey Kara Murza describes mind control techniques used by western mass media for manipulation of the public opinion, and analyses how the social order and the USSR itself have been destroyed by outside interference. Never published it in the West, for some reason.-

Telecommunications system as a major joint of channels of information delivery obtains dominating place in human environment. “Manipulation of information is akin to disinformation…” scholar Vladimir Volkov writes in his “History of Disinformation”. He writes that manipulation as destruction has three aims:

  1. Demoralization of the nation by disintegration of groups making it up
  2. Discrediting of authorities and their values
  3. Neutralization of masses to prevent all forms of spontaneous behavior in favour of the rules set and at a certain moment to peacefully bring to power a small group of people.

Another researcher Sergey Kara-Murza in his book “Manipulation of consciousness” marks out three major features of manipulation:

  1. Manipulation is a kind of spiritual and psychological influence when the spirit and mental structures of individuality are on target
  2. Manipulation is a concealed influence the fact of which should not be noticed by the object of manipulation
  3. Manipulation influence requires considerable specialist skill and knowledge.

Researcher Herbert Franke in his work “Manipulated man” writes as follows: “Under manipulation in most cases we should understand a mental influence made secretly, consequently to the detriment of those at whom it is aimed.”

According to all these studies, manipulation of information through mass media is aimed at society. In scientists’ opinions’, manipulation becomes necessary when the state is interested in popularization of some ideas and tries to build an ideological foundation for justifying certain measures of influence. Thus propaganda works directly for ideological needs of the state and those at the head of the state.

With the development of economy and general commercialization of mass media information also becomes a commodity, that is an article of trade and media owners have to make it marketable ignoring the fact that media are first of all a social institution and only then a private business enterprise. Very often proceeding from their business interests private media owners try to improve their product and make it more appropriate for the consumer needs and requirements. And consumer of that product is the audience.

Mass media address their reports to society and every report is proposed for its own addressee.

Nature of manipulation

As a rule manipulation is a double impact when along with an open message manipulator sends the addressee a coded signal to incite in his/her mind images necessary to him. Manipulation as a technology based on suggestion exerts influence of people, and often achieves their obedience not through their minds but feelings. Suggestion is a deep feeling of psyche that emerged earlier than analytical thought.

Besides the notion of suggestion there is also the notion of persuasion and the two notions are quite different. What is the difference in principle between suggestion and persuasion? As a rule, suggestion is achieved through a manipulation method. It is based on human feelings. Persuasion, on the contrary is based on logical foundation. During persuasion facts, arguments and explanations are used. They stipulate for an active part of the man who is offered a number of arguments that he comprehends, accepts or declines. The difference in principle between suggestion and persuasion is that suggestion penetrates along with consciousness of the man also into his mental sphere and settles there as any object of passive perception.

So, suggestion is an intrusion of an idea into human mind without his/her own active part. This suggestion affects the person not by logical conviction, but be directly influencing mental sphere – implanting ideas through feelings and emotions. Another difference between suggestion and persuasion is that on the level of psychological processes perception is directly connected with imagination that newly combines the objects once fixed in memory. Since imagination is less connected with logic it is more vulnerable and sensitive to external impact. Transforming in mind impressions received once imagination creates mental or perceptive images. In their turn these images build emotions. Such a strong means of influence on social consciousness as terrorism linked with TV, for example is based on such combination of imagination and feelings.

Links between terrorism and TV: 

   Observing how terrorist acts take place and how they are then reflected in news items we can reveal certain regularity.

Switching off common sense of the audience – Analyzing that stage-by-stage influence of the terrorist act and its reflection in the news program one can follow what is going on the fact. As a rule, the major goal of terror is bullying and creation of unequal fear. Fear occurs when TV reports on a terrorist act or hostage-taking. It is no secret that everyone by the TV set at that moment imagines himself in shoes of the terrorist act victims. Thus it leads to natural identification of oneself with the man seen in this or that situation. In such situation consciousness and mind are gripped by emotions overwhelm the person and reduce his critical introspection. So, manipulation emotions of the audience through TV terrorists or those interested in broadcasting that report attract attention to their news. They need to have the news remembered by the man. For this purpose it is broadcast repeatedly as an actively used means of holding attention. Such features of news reports as stability and intensity of repeating reports are used. Also technological peculiarities of TV are used including:

–               words of announcer;

–               music;

–               visual images of recording.

Analyzing once again what is happening in reality we notice that when a man receives a message his interaction with his memory is divided into two stages. First we have a passive subconscious memorization, then information is processed by intellect. When emotionally coloured, information is “implanted” in memory and starts to influence consciousness. As a result of repetition it is remembered, this memorization is involuntary, like an advertisement usually remembered quickly and insensibly.

Actuality of the theme

According to B.E. Kretov, a special place in political communication is occupied by an exchange of information between the government and those governed in order to get their consent to government decisions while everyone governed tries to express his needs and make them public. These two parties can achieve consent only through communication – information exchange. To achieve unity with the people the authorities try through mass media to implant their ideas meeting their own interests in people. Conflicts and contradictions are inevitable in such structure of society because democratic press focuses on freedom, glasnost, debates and human rights while army and police concentrate attention on discipline, secrecy, security and patriotism, or speak about the need to use force.

Going back to the issue after 11 September 2001 an atmosphere of fear of terrorist acts has been spread across the world through mass media. As a result in all countries of the world state control over mass media has been increased as a justification of the “national security” idea.

Manipulation always supposes an audience – representatives of society. Representatives of society under the influence of various reports become part of the masses and in the process of transformation of separate individuals to a “collective crowd” obtain features peculiar to the masses:

1.Tendency towards depersonalization – individualism is swallowed up by mass consciousness under the influence of impulses.

2.Predominance of sensible over conscious – intellect is overwhelmed by feelings and instincts

3.Intellect and the level of moral values fall

4.The level of responsibility falls sharply.

All these signs make the group pf people especially vulnerable and sensible to various manipulations of the authorities.

Aesthetic and semantic information

All information in its turn can be divided into two groups: aesthetic information and semantic information. Aesthetic information does not submit to the logic and arouses certain mental state – emotions and reaction rather than reflects the reality. More stable, it creates an atmosphere in human consciousness. Any aesthetic information is aimed not at understanding but suggestion therefore it can easily become an instrument of abuse.

Semantic, or notional as it is often called, information is based on persuasion and interest and is addressed to logic and common sense. It was semantic information that played an important role in political activities before an active media involvement in politics. The developments are assessed by semantic information methods, through analytical perception – expert opinions.

In practical sense the authorities prefer aesthetic information to semantic because it is able to prepare actions contradictory to logic and real state of affairs which sometimes is useful for the elite in power. It is a kind of phenomenon because esthetic information is aimed not at comprehension but at suggestion of stable symbols by means of various effects.

Since mass media as a social institution has the status of an official source of information enjoying a high level of confidence of broad audience, evaluative information is expected from them. That evaluative information is inclined to form public opinion. If in practical sense the press is based on semantic wave, TV uses its audio and video potential and influences aesthetic perception of consciousness of the audience. TV is the major instrument of political influence on the audience because of its objective technical properties.

Principles of TV aesthetics

TV is built out of mosaic images representing the entire world as reports not connected by monosemantic logical link. Reports coming in to the viewer’s mind break the general mosaic dispersion trying to join them in semantic unity. The text read out by announcer is taken an obvious truth because of the very special status of TV as a media institution. If announcer reads out the text against the background of video images recorded on the scene of action that text is taken as the last truth.

In view of the fact that TV enjoys common confidence of the people it is difficult for a separate person to critically value a development. This also happens because aesthetic information in the form of audio and video flow is built not logically. There is no consistence, argumentation and sensible context in that flow if it is not added by an announcer’s text.

Manipulative coding of the report is unnoticed for the mass audience because the difference between the reality and its interpretation is almost intangible while distortion of reality is inevitable. Here such methods of presenting information as repetition, breaking-up, urgency and sensational nature of report are used. Also the absence of alternative sources of information, one-sided presentation of the news and concealment of alternative news are used. So a virtual reality is built up instead of the reflection of the true reality.

A technology of isolating the addressee from other influence is often used. A method of simplifying the news presentation, making it stereotype and the use of various metaphors are used.

Language of manipulation

It is assumed that a “correct” language would be that used by mass media journalists. This means that a “correct” language for TV is that used by announcer reading out the text given by an editor who worked a journalist’s material as recommended by the chief. So news is “designed” at a TV news channel. With the help of words and video a context of a report is created that can always be changed, simplified or complicated. Such manipulation is closely connected with nature of human perception. Man by his nature subconsciously is attracted by simplified explanations. There is a certain feature of human consciousness that adjusts all new information to the existing stereotypes. The method of such simplification helps manipulator demonstrate the major idea that should be suggested to the audience in a brief, strong and impressive form – assertion. As a rule, the audience accepts that news without thinking.

A major method of strengthening the stereotypes in mind is repetition. Repetition gives the news an additional feature of assertion, in other words turns it into an idea fixe, idea impels to action. Technology of propaganda is based on that very technique of repetition. A nature of urgency helps the report make a strong influence on the audience, urgency increases manipulation opportunities. The technique of breaking-up the report leads to the loss of sense and integrity of the report.  

An event presented with attached significance and originality is artificial and distorted by its importance. A shade of sensation is attached to the news artificially. Usually this is done because under the cover of sensation there is a concealed development that the public should not know. Very often sensation is used to put an end to a scandal or psychosis when it is necessary to distract the public attention. In many countries where the fate of state posts is decided by elections success of this or that political force depends not on how convincing is the ideological programme of its candidate but on how competently he managed to organize the show in media. The candidate’s chance to win the election campaign depends on whether he/she managed to be the focus of the media campaign.

There are also official and unofficial news. Official news as a rule supports the already existing distribution of forces and reflects the views of the ruling structures in this society and at this moment. Unofficial news are that coming from opposition sources. Radically different from the official news unofficial ones shake up that distribution of forces. For propaganda purposes an information asymmetry is used because in every society official ideology is opposed to unofficial one.

There is also a method of coverage asymmetry when one phenomenon is covered fully and another is silenced. In everyday life every person can notice that one event is covered positively another is negatively. In this sense we see that information asymmetry disappears gradually and man gets used to a one-sided interpretation: positive or negative.

As a result of qualitative and quantitative analysis of Uzbek press publications the author of this research revealed the major technologies used. In the qualitative sense work was aimed at studying manipulation technologies – the use of metaphors, stereotypes and repetitions. In quantitative sense the number of definite cliche repeatedly used by publications was calculated. 

   To analyze Uzbek media Internet news sites of “Turkiston Press” and “UzA” news agencies and “Narodnoye slovo” newspaper were chosen. The analysis showed that news are presented one-sidedly. The chosen materials lack the balance of news presentation. All developments are covered predominantly positively. Due to their frequent repetition an effect of imposing ideas and effect of coverage asymmetry occur.

Also concealment of information sources and the use of hints technology without giving any names are used< for example, “foreign good-wishers” or “some Western politicians”. Such metaphors are also used: “certain dark forces”, “renegades who sold out motherland for a song”, “incendiary rascals”, “and dark forces are watchful and waiting for their time to come”. Very often absolutely polar, positive in shade metaphors are used about others. Such different features divide people into “good” and “bad” and stress propaganda orientation of the given publication.

There is more neutral information on “Turkiston Press” News Agency site because its format differs from that of the two aforementioned publications. It can be said that information is presented more professionally from the point of view of impartiality.

Reading excerpts from various press reports one can see attempts to stereotype, standardize and simplify the developments. But very often publications presenting various opinions and trends, express them through their journalists thus purposefully addressing them to the audience.

Professionalism of media journalists when the quality of materials offered is thoroughly checked into authenticity of facts and coloration of events cannot always guarantee a high level of audience’s confidence in the source of information. Correspondence between publications and information products criteria – standards including efficiency, objectivity, authenticity and expression of one’s own opinion irrespective of political conditions, make media an institution of confidence, an ideal one strives for. For the time being a major problem is self-censorship of the journalists themselves expressed in their presentation of this or that report. There are facts when based on expert opinions, the publication gives its own assessment of an event and from these experts’ lips imposes “a correct interpretation” and sham objectivity on the audience thus using the method of false analytics.

The audience usually expects evaluative information from media. This is explained by the fact that mass media as a social institution have a status of an official source of information which the masses trust in highly. The analysis showed that there are also mentions of anonymous authoritative sources which suggest an idea of concealment of a news and thus creation of a “virtual” reality instead of the reflection of the truth.

Major conclusions

Analyzing publications of some media of Uzbekistan one can note such most frequently used technique of manipulation as the following:

  • Stereotype;
  • ”polarization” of information flow;
  • isolation of the addressee from other influence – the lack of alternative sources of information;
  • partial concealment of information;
  • building reports with the use of professional terms;
  • simplification;
  • standardization;
  • repetition.

Special media manipulation technique includes information asymmetry and coverage asymmetry. Here we can also note the use of metaphors, fixation on authoritative and often anonymous sources, methods of contrast and false analogy and stereotype reports.

Media materials are not always professional from the point of view of personal journalist passions and the desire to express their own views. Very often, relying on experts’ opinions a publication gives partial, one-sided evaluation of an event. Taking into consideration that manipulation technologies are also improving, society must more appeal to social responsibility of journalists themselves and to their observing journalist ethics as a basis of journalist’s professionalism. Informing, entertaining and educating the audience, mass media must try to correspond to the reputation of a progressive innovative institution of society supplying it with maximum objective and efficient information. Journalists must try to refrain from clear statements in favour of this or that party, trying to observe the balance and avoid extreme assessments of the real situations.

The lack of extreme expressions and propaganda stereotype makes the source of information deserving confidence. The presence of anonymous and authoritative sources of information excludes any alternative interpretation of the news. Thus a certain stereotype is consolidated in the minds of the audience.

According the qualitative and quantitative analysis, the more the publication tries to meet the high world standards the less it is inclined to use manipulation technologies to attract the attention of readers. Proportionally to the growth of journalist responsibility before society, not only before his editor, requirements of professionalism in journalism also grow.

At present progressive mass media consider themselves as a socially responsible institution. At the same time, the less is the media engaged the less it is used as an instrument of influence on the minds of its audience. So, economic independence of media is of great importance. Society, protecting its own interests must more appeal to the journalists’ social responsibility, their professionalism and their observing of journalist ethics as a fundamental principle of professionalism in journalism.

 

source: http://alter-media-saida.blogspot.com/2011/07/manipulation-of-social-consciousness.html

Najnovije izdanje: Antologija srpske popularne pesme – Vreme šlagera (period od 1930-1961)

Udruženje kompozitora objavilo antologiju popularnih pesama pre i posle Drugog svetskog rata. U knjizi i note pesama: „Devojko mala“, „Zvižduk u osam“, „Čamac na Tisi“, „Pod sjajem zvezda“… 

RETKI su oni zaljubljenici u dobru pesmu koji u jednom trenutku nisu zapevali „Devojko mala“, „Zvižduk u osam“, „Čamac na Tisi“ ili „Pod sjajem zvezda“. Ovi šlageri su ostali za sva vremena, ali neki drugi nisu bili te sreće. U nameri da ove melodije otrgne od zaborava, Udruženje kompozitora Srbije osmislilo je i pripremilo „Antologiju srpske popularne pesme: vreme šlagera“, koja će u četvrtak biti promovisana u prostorijama Udruženja.

  Vreme-slagera

Uz pomoć nekoliko starijih muzičkih poslenika, pred čitaocima je bogato ilustrovana knjiga u kojoj osim osvrta na istoriju srpskih šlagera, postoje i kratke biografije značajnih autora, ali i partiture najpopularnijih pesama minulog doba. Sabrano je 46 kompozicija od 29 autora.

U vremenu pre Drugog svetskog rata, pa i posle njega, vrhunac kompozitorovog uspeha bilo je emitovanje pesme na radiju. Taj period je trajao sve do 1961. i pojave prvog srpskog festivala zabavne muzike – „Beogradsko proleće“. Kompozitori su tada, putem konkursa, dobijali pozive da učestvuju i stvaraju nove pesme. Usledile su javne priredbe, radio i televizija, gramofonske ploče. Bio je to početak muzičkog biznisa.

Za razliku od „zlatnog doba šlagera“, o muzici i izvođačima u periodu pre i tokom rata postoji veoma malo informacija. Iz oglasa u tadašnjoj štampi, koje prenose autori antologije, saznajemo da u jednom restoranu na Dedinju „svira džez orkestar pod upravom najboljeg kapelnika Radeta Miljkovića“ ili da u Zemunu „nastupa sevdalinka Frida“.

 U traganju za originalnim srpskim kompozitorima i izvođačima, autori ove knjige primećuju da su u predratnom periodu u našoj sredini dominirali noviteti strane zabavne muzike. Domaće pesme koje se pamte iz tog doba su retki izuzeci, kao što je „Mansarda, mali stan“ Sergija Strahova ili „Ulicama kružim“ Miše Aranđelovića.

– U društvu gde je kafana bila glavni vid okupljanja najviše se svirala narodna muzika. Na povremenim balovima i priredbama, kao i na matineima za đake i studente, svirana je muzika za igru, većinom stranog porekla: bečki i engleski valceri, tango, fokstrot i slou-foks – zapisao je u predgovoru antologije džez publicista Svetolik Jakovljević.

U teškim vremenima ratne oskudice pojavljuje se generacija mladih muzičara koja počinje da stvara domaću zabavnu muziku, po uzoru na američke popularne pesme. Tadašnje domaće melodije, piše Jakovljević, stvarane su iz želje da se izbegne pevanje nemačkih šlagera, koje je okupiralo etar. Među kompozitorima tog ratnog doba izdvaja se ime Darka Kraljića, kome se kasnije pridružuju Borivoje Simić, Miodrag Ilić Beli, Mladen Bobi Guteša. Najpopularniju pesmu tog doba „Ne brini, majčice mila“ napisao je Aleksandar Saša Đukić.

Sedmorica

Mansarda, mali stan… Sedmorica mladih

Zabavni i muzički život posle rata, saznajemo u antologiji, svodio se na igranke, na kojima su se usavršavali i kompozitori i pevači. Počeo je procvat domaćih melodija. Najveći uticaj na našu zabavnu muziku tog vremena imao je festival u San Remu, a popularizaciji su doprinele i knjižice džepnog formata, sa notama stranih i domaćih pesama.

Nastankom jugoslovenskih festivala, a posebno sa početkom „Beogradskog proleća“, pojavljuju se velika imena i profesionalci u muzičkom biznisu koji će nam u amanet ostaviti pesme za sva vremena. Priča o festivalskim „zvezdama“ biće tema sledećeg izdanja Udruženja kompozitora Srbije „Antologija srpske popularne pesme: vreme festivala“, koja će se pojaviti krajem godine. 

BEOGRADSKI HAVAJI

FILMOVI koji su stizali na repertoar dvadesetak beogradskih bioskopa diktirali su modu tog vremena. Mediteranski zvuci francuskih pevača, italijanskih kancona i španskih melodija mešali su se sa filmskom muzikom koja je dolazila preko okeana, u neponovljivim izvođenjima Džudi Garland, Freda Astera, Džindžer Rodžers i drugih. Svetolik Jakovljević izdvaja još jedan fenomen – havajsku muziku – koja se, pomalo iznenađujuće, slušala i izvodila kod nas. Postojali su čak i domaći ansambli, poput „Havajskog kvarteta“.

 

Izvor: Večernje Novosti http://www.novosti.rs/vesti/kultura.71.html:490532-Srpski-slageri-za-nezaborav

Ко да смо се ми Срби у Бога сас камење гађали

Писмо српског ратника Јосифа Димића из Црне Траве, писано 1915. године у Пећи пред повлачење српске војске преко Албаније

Здраво мале,

Ево дојде време да ви се јавим да сам здрав и жив, иако се гине сваку час ко да смо се ородили сас смрт. Мене није ич стра од смрт, ти знаш мале да ми је ово четврти рат како ратујем за ову мучену Србију. Али право да ту кажем мале, понекад ме стра увати од смрт кад помислим на вас, на дечицу, а ја сам мале син јединац, па ако се жив не врнем нема куј да ви рани иако знам да и ви саг трпите паклене муке, па не знам коме је потешко. Ко да смо се ми Срби у бога сас камење гађали.

08 srpski vojnikИсцрпљени српски војник у повлачењу преко Албаније

Ми смо саг на наше Косово, викају ће се повлачимо преко некакву пусту Албанију, па се саг малко одмарамо пред град Пећ, збирамо душу па да појдемо преко тај пустињак. Мале води рачун од дечицу, слушајте Стојанчу мојега, он је мушко. Симку моју моје прво радовање да одариш, а Јаков је још малечак. Ако се жив не врнем казујте му куде сам оставил коске. Неје ми много жал за мене, осветил сам се на ове швапске але малко им све и њина земља па оће и нашу да ни узму.

Да знаш мале кад смо ги почели брзимо из нашу земљу било ке крви до колена, гинули су ко врапци од орлови, а бегали ко зечеви. Али швапске але су але биле и остале па се поврнуше. Ко пцета су, колко ги тепамо а они ко да извиру из земљу. Ама мале поново ми нешто гори испод груди овој докле ви пишем чини ми се нећу жив да дојдем. Ма неје мене стра за живот него стра ме што ћу оставим онај пилишта сама, још су нејака за живот. Кад дојде јесен које од рану приберите, ископајте рупу па крите, немој на онија бугарски зликовци да давате. Мале тебе ли да учим, ти знаш како се тој работи, овој нам је четврти рат, научили смо да се повртамо у рат ко куче на корито.

Писал би још пуно али све викају из команду да се спремамо да појдемо преко онај пустињак, ама неје мене стра од њега него стално мислим на вас мале и на дечицу. Како помислим на моја пилишта почне да ми гори нешто испод груди и предсказује ми неку голему несрећу, поголему за мене и од овуј несрећу. Саг мале да ви поздравим, тебе, жену, мојег Стојанчу, моју Симкицу и нејаког Јакова који побеже од мене кад појдо у рат. Ти ми мале таг даде благослов кад појдо у рат који ме је чувал од метак ама нешто ми гори испод груди ко да је живи жар расипан у груди. Мене неје жал за мене доста сам се наратувал, сто и једанпут сам оставил мене и вас. Па и нека гори још под груди, али жал ме за дечицу.

(Када је Јосиф Димић писао ово писмо није знао да му је мајка већ умрла од дифтерије. Ускоро ће и он умрети од исте болести на острву Видо (пошто је прешао „пусту” Албанију, гробница му је постала модра вода Јадрана) … када је писмо стигло бог зна како, после три и по године, у Црну Траву, дифтерија је завршила свој смртни поход у његовој породици. Умрли су му и син Стојанча (у осамнаестој години) и кћер Симка (у двадесетој години). Ратне голготе једино су преживели Јосифова жена Перка, и осмогодишњи син Јаков, којима је најчешће корен слатке папрати била једина храна.

 

UNHCR kao NDH: završna faza zatiranja postojanja Srba u Hrvatskoj

Javnost je skoro ravnodušno primila vest da se, nakon više od dvadeset godina od proterivanja sa vekovnih ognjišta u zapadnoj Slavoniji i Srpskoj Krajini, izbeglički status Srbima izbeglim pred povampirenim neoustaštvom –  oduzima.  Objašnjenje je da ne može status izbeglica da traje toliko dugo, te  da je to trenutno, a ne neograničeno ni doživotno stanje.  Pravo pitanje bi bilo: Zašto UNHCR nije ništa uradio da ti ljudi ne budu više izbeglice?  – što povlači i sumnju u pogledu iskrenosti  želje da  im se istinski omogući povratak u svoje domove, poslove, na vekovne teritorije. Postavlja se pitanje koliko je jaka današnja fašistička Hrvatska kad je uspela da natera čitav svet ( i Evropu) da bez ikakve griže savesti prihvati pavelićevsku doktrinu, po kojoj je u redu da se  Srbi u pobiju, proteraju i nasilno pokrste.
Predpostavljam da je to samo nastavak istih sila koje su programirale, osmislile i sprovele antisrpsku histeriju, o čemu je pisao i Raju G.C.Thomas, sa Marquette Univerzuteta u Milvokiju, koji je  svojevremeno rekao da je vodeću ulogu u programiranoj satanizaciji srpskog naroda  obavio je jevrejsko-nemački lobi, u SAD, koji je, shodno tome, prećutao etnička čišćenja Srba od strane hrvatske vojske.  ( studija: The New Security and Moral agenda in a U.S.-Dominant World, Raju G.C.Thomas)

Ovako me ova situacija podseća na ondašnju aferu sa aflatoksinom – ako ne možeš da smanjiš nivo aflatoksina u mleku – a ti podigni zakonom propisani dopušten nivo! I UNHCR postupa u sličnom maniru  – ako ne možeš (ne želiš) da vratiš izbegle u njihova rodna mesta – ti im jednostavno oduzmi status izbeglih lica. Problem rešen – izbeglica nema. Dekretom ih zatreti po drugi put, i  tako se gase i obaveze UNHCR i sličnih organizacija da rade na njihovom povratku. To dalje znači da ti ljudi, od kojih su mnogi u Tuđmanovoj Hrvatskoj preživeli takve strahote koje su normalnom ljudskom umu nezamislive i čija je celokupna imovina ostala na milost i nemilost neoustaškim krstašima i njihovoj državi. a koju je ona uzurpirala i dobrim delom uništila, gube i poslednju vezu (nadu?) sa svojom postojbinom.

Hrv.,,Oluja” 1995. – po UNHCR ovi ljudi nisu više izbeglice

Ako ti ljudi više nisu izbeglice iz Krajine i zap. Slavonije , onda se gase i pojedina njihova prava,  restitucioni i odštetni zahtevi prema državi Hrvatskoj, i svode se na pojedinačne i privatne inicijative koje bi, eventualno, mogli da ostvare pred sudom u Strazburu.

Izbeglice imaju imovinu u mestima iz kojih su izbegli; Mnoga sredstva za ostvarenja prava na njen povraćaj, zatim na  povratak i za naknadu štete su rezervisana isključivo za lica sa međunarodno priznatim statusom izbeglica: izbegla lica dobijaju kakvu takvu pomoć od UNHCR i dr. humanitarnih organizacija;  izbeglim licima je država, usled čijih su akcija napustili svoje domove, (uzročno – posledična veza) dužna da nadoknadi kako imovinsku tako i neimovinsku štetu.

I na kraju, izbegla lica su ostavila svoj kulturnoistorijsko etnološki otisak na mestima gde su vekovima živela – iza njih ostaju muzika, legende, običaji i velikani koji su iznikli na njhovim negdašnjim teritorijama, koje je njihov rod podario čovečanstvu a koje su iznikle na mestima koje je pre izbeglištva naseljavao.

Tragična sudbina izbeglih Srba iz dan. Hrvatske je dokaz više da savremena Hrvatska ne zaostaje po fašizmu, verskom fanatizmu i mržnji za svojom monstruoznom prethodnicom NDH.  Izbegli Srbi iz Hrvatske šamar je EuROPSKOM licemerju i dokaz da je jedno od najvećih etničkih (verskih) čišćenja i genocida izvršen nad Srbima u Hrvatskoj; i to samo u XX veku dva puta.

Oduzimanjem međunarodno priznatog izbegličkog statusa Srbima iz današnje Hrvatske, prekida se svaka, makar i fomalna veza između njihovog izbeglištva i države Hrvatske, a što toj državi i te kako ide na ruku. Ukida se čak i njihovo postojanje u Krajini. Za koju deceniju ćemo, po svoj prilici,  čitati u tamošnjim po hrvatski naštimovanim istorijskim knjigama kako Srba u Krajini nikad nije ni bilo; Oluja se nikad nije desila, a i ako se desila onda je bila uperena protiv srpskog agresora koji je ,,došao iz Srbije”, pa se posle poraza, vratio u svoju Srbiju, sa onim čuvenim blatom na opancima iz Franjovog govora.

Ima tu još nečega – sam trenutak u kome je UNHCR doneo tu i takvu odluku. Ovih dana počela je rasprava pred Međunarodnim sudom u Hagu rasprava po međusobnim tužbama Hrvatske i Srbije za genocid.

Nema izbeglica, nema leševa  – nema genocida.  Hrvatska je  (opet) čista.  Uostalom, isti taj sud oslobodio je organizatore,  izvršitelje i nalogodavce zločina nad pravoslavnim Srbima devedesetih (Norac, Markač. Gotovina, Čeku).  Nema okrivljenih, nema ni žrtava i svedoka (izbeglice) – nije  bilo ni zločina.

Samo na području sektora “jug”, u vreme trajanja hrvatske zlocinacke akcije “Oluja” i prvih 100 dana nakon nje, ubijeno je najmanje 410 srpskih civila, zapaljeno preko 20.000 kuća, dok su ostale opljačkane i devastirane (Izveštaj Hrvatskog helsinškog odbora iz 1999.)

Tako je međunarodna zajednica nagradila (kao i komunisti posle Drugog svetskog  rata) najfašističkiju, etnički najčistiju genocidnu Hrvatsku.  Tadašnji hrvatski ambasador u Hrvatskoj Piter Galbrajt trijumfalno je sa hrvatskom paravojskom ušao u od Srba etnički očišćeni Knin.

Krajina pokolj

Iskasapljeni Srbi – čest prizor u Hrvatskoj

Ne sumnjam da će zvanična Hrvatska uskoro negirati da su Srbi na teritoriji koju danas zauzima ikada bivstvovali,  s punim pravim i bez trunke elementarnog stida licemerno prisvajajajući njihove gusle, nošnju, Nikolu Teslu (čiju su kuću, uzgred, devedest i druge njihove snage raznele u vazduh, jer je ,,ćetnićka”), pa i legendane uskoke, čijim se herojstvom i živopisnom nošnjom diče svakog leta pred turistima, besramno je predstavljajući kao – hrvatsku.

Svedočanstva izbeglih Srba se mogu naći ovde:
http://www.krajinaforce.com/dokumenti/hrvatska_oluja_srpski_egzodus.pdf

http://www.krajinaforce.com/oluja_izjave_svjedoka.html

 

Grey Carter, Pristina, anno domini 2014.

 

 

 

New Russia: Becoming the ‘Empire the World Needs’ (Izvestia, Russia)

Political scientist Seraphim Melentyev on what Russia should do to score a diplomatic victory over the West

“You can kill an elephant with a needle if you find the deadliest place to stick it. … International tribunals for Yugoslavia, Afghanistan and Iraq should be formed. I feel sorry for Obama, but these investigations are necessary to protect the world from the geopolitical adventurism of exceptionalist Western elites who have gone unpunished, and to prevent them from interfering with Russia as it builds a great new country, developing itself and helping friends and neighbors do so as well. … The world needs a good empire, and Russia has every chance and basis for quickly becoming one.”

Alexander Zinoviev, an outstanding Russian sociologist, once opined on how to “kill an elephant with a needle.”

Zinoviev told a story from his childhood, when gangs of children formed in the schoolyards of 1930 Moscow and beat up other children to take their money and things. One day Zinoviev walked out of a shop, where he had purchased a drawing compass – the one with the pointy leg.

Surrounded by members of one such gang, more than ten of them, all were older and stronger. They demanded he turn out his pockets out threatened to beat him. Zinoviev took out his drawing compass, showed it to them, and said that he would pierce the eye of the first who touched it.

The oldest and stronger kid took a step back, and the gang let Zinoviev pass through. After that, rumors spread about ten-year-old Alexander Zinoviev was a fierce gangster  associated with adult criminals. He lived in the area for six more years and no one ever harassed him again. They were afraid.

In the spring of 2014, tectonic shift occurred in Russian politics. I refer to President Vladimir Putin’s speech in the Kremlin’s St. George Hall on the return to Russia of Crimea and Sevastopol [watch below]. In his speech, President Putin, who has called the collapse of the USSR, “the greatest geopolitical catastrophe of 21st century,” publicly acknowledged for the first time the responsibility of the Russian Federation for the Soviet Union’s collapse.

And the word “Russian” is mentioned 24 times.

The cost was high. Accepting responsibility for the collapse of a great country, and Putin used this phraseology three times, will lead us to the mission of building a new nation based on historical Russia. Putin expressed his intentions in this regard a long time ago – in most detail in an October, 2011 pre-election column in Izvestia.

In examining the West’s initial reaction to the lightning “Crimean initiative,” one might miss what is most important. Back in 2012, U.S. Secretary of State Hillary Clinton said that the United States would not permit Eurasian reintegration [i.e.: greater integration of the Commonwealth of Independent States], because that would mean, under the guise of economic integration, that the Kremlin would begin a “re-Sovietization.”

Clinton urged the international community “not to make a mistake” because “It’s not going to be called that … It’s going to be called a customs union; it will be called the Eurasian Union and all of that. But let’s make no mistake about it. We know what the goal is and we are trying to figure out effective ways to slow it down or prevent it.” If Clinton would make such a bellicose statement, we can only imagine how energetically and with what terms the actions of Russia are eliciting from U.S. Republicans and neocons.

But back to Zinoviev. His thesis is that you can kill an elephant with a needle if you find the deadliest place to stick it. In our case – to disarm the West, deprive it of the initiative and bind its hands and feet.

Such a needle is hidden in the history of Western foreign policy for the past 15 years, and which, by the way, Vladimir Putin reminded us about in his March 18 speech. With no lack of irony, the president thanked Western heads of state and diplomats for at least sometimes remembering international law, even if they trampled on it in Kosovo, Afghanistan, Iraq and Libya.

A reminder to the president: Russian diplomacy should use Zinoviev’s needle to jab the “Western elephant” so it doesn’t interfere with Russia as it fills its historic space and becomes a world power.

March 24th marked the 15th anniversary of the start of NATO’s bombing of Yugoslavia. For three months, without any reflection about international law and the U.N. Charter, the United States and NATO destroyed a sovereign state, killed several thousand people including 800 children, and caused about $100 billion in damage to the country.

thaci-clinton

It would be symbolic if Russian diplomacy, in the form of Foreign Minister Sergey Lavrov and Russia’s ambassador to the U.N. Vitaly Churkin marked the anniversary by putting forward a resolution establishing a United Nations Criminal Tribunal for Kosovo and the former Yugoslavia. Peace and international law demand an investigation into this “humanitarian” crime and prosecute those responsible for it.

Also, October 7 is the 13th anniversary of the U.S. and NATO invasion of Afghanistan, so an International Tribunal for Afghanistan can also be initiated. The ongoing American operation “Enduring Freedom” deserves a detailed analysis, since one of its most striking consequences has been the planet-wide phenomenon of Afghan drug production. Heroin production in Afghanistan has risen 44 fold, while over the last decade, the number of global deaths amounted to almost a million people. Why is this not an international crime against humanity?

At the tribunal for Afghanistan, a question should be raised: Who is responsible for giving NATO command of the International Security Assistance Force in Afghanistan, which occurred in August 2003? That way, it becomes possible to end the substitution of NATO for the United Nations, which poses a threat to the security of all countries and peoples. The main goal -rather than to share a smoke with the Americans on their mega bases, the purpose of which is demonstrably not to create stability – would be to force the U.S. and NATO to finance alternative development programs in Afghanistan to drastically reduce drug production.

Next. In March 2015, the question of an International Tribunal for Iraq should be raised. Remember Colin Powell’s test tube [of anthrax] and other “facts?” It is time to make those who initiated the Iraq War answer for the millions of Iraqi dead.

Finally, an appropriate international investigation into the Libya intervention should once and for all put an end to the doctrine of “humanitarian intervention” that in March 2011, as prime minister, Vladimir Putin, during a conversation with workers at a Votkinsk factory, called a “crusade.”

This proposed series of Russian diplomatic initiatives would turn the remainder of Barack Obama’s term into a daily nightmare.

Of course, I feel sorry for Obama, but these investigations are not necessary if we are to break the psychological balance of power held by Western leaders. These investigations are needed primarily to protect the world from the geopolitical adventurism of exceptionalist Western elites who have gone unpunished, and to prevent them from interfering with Russia as it builds a great new country, developing itself and helping friends and neighbors do so as well.

The world needs a good empire, and Russia has every chance and basis for quickly becoming one.

 

http://worldmeets.us/ http://worldmeets.us/izvestia000051.shtml#ixzz2xZLXYWXp

 

 

 

http://worldmeets.us/ http://worldmeets.us/izvestia000051.shtml#ixzz2xZLMsCtv