Kako Reči Menjaju Značenje: Albansko, Kosovsko i Srpsko

Poslednjih godina najveći problemi za Srbe i najdiskriminatorskiji zakoni prema njima doneseni su na Kosovu i Metohiji. Takozvane Kosovske vlasti Srbe proteruju, zatvaraju ih; ruše njihove drevne manastire; tzv. kosovska policija (čije pripadnike Srbe , stanovništvo često zove janičarima) ih progoni.
Nekakva lažna kosovska skupština oduzima Srbima prava, proglašava nezavisnost, izdaje dokumenta, zahteva međunarodna priznanja, traži da postane članica UNESCO.
Sa kojim/čijim kulturnoistorijskim spomenicima, znaju to podnosioci zahteva, a znaju i oni koji će im, po svemu sudeći, zahtev i prihvatiti.
Setila sam se Kara Murzinih reči, da ,,dati lažno ime – podjednako je važno u manipulaciji svešću kao što je u ratu dati diverzantu dobra dokumenta i maskirati ga u uniformu protivnika.”
Takvo predstavljanje arbanaškog kao kosovskog je svojevrsno uvaljivanje roga za sveću i perverzija.  Ako je jedan Hašim Tači kosovski  zvaničnik, ispada da je sve sa prefiksom ,,kosovsko” prema Srbima neprijateljsko i tuđinsko; u njima sam pomen, npr.  Kosovske vojske izaziva gnušanje, u najmanju ruku (kao i u meni, uostalom).

Naši mediji izveštavaju o Kosovskom zakonu koji briše silovane Srpkinje (Alo, Sept. 15); Zakonom “brišu” silovane Srpkinje; zatim o nekakvom ,,kosovskom” analitičaru Ljumiru Abdidžiku (koji je,  kao slučajno, Albanac), Blic, 1. septembra; Zatim o opomeni ,,kosovskih” stručnjaka: Kosovski stručnjaci: Opasnost od formiranja balkanskog ISIS- Radio (šatro)Slobodna Evropa, isto 1. Septembar; i naravno, nezaobilazni  B92 u članku “Rizik od formiranja balkanske ID?”  kao i pamflet tekstu gde prenosi izjave nekakvih ,,kosovskih analitičara” , sve redom Arbanasa, koji se žale: ,,Srbija nastavlja sa svojom licemernom politikom na dva koloseka, kažu kosovski analitičari,   “Srbija licemerna, pravi se fina pred svetom…” ; tu je i ,,kosovski ” premijer, Hašim Tači (Arbanas, terorista odgovoran za više desetina ubistava). koji izjavljuje kako “Dačić može da preuzme kosovski pasoš, pošto je rođen na Kosovu” (VestiAug 24, 2015)
Zatim, Kosovski muzičari održaće koncert u Berlinskoj Filharmoniji, piše naša agencija Beta, Hm, ne verujem da je u pitanju Vasilisa, niti pojci nekog od manastira. Da, opet su to Arbanasi. BetaSep 3, 2015, i o smrti  ,,kosovskog”  etnografa i člana ”kosovske” akademije nauka (albanske) Krasnićija, i tako dalje i tako dalje.. Mnogo je takvih primera, svakog dana nebrojeno puta u vestima i dnevniku svedoci smo namernog unošenja zabune i kriminalne jezičke desrbizacije Kosova. 

 Dakle, više nema sumnje, – uspeli su.

Nekad, ne tako davno, Srbima je Kosovo i sve kosovsko bilo svetinja, od Kosovskog boja preko zaveta i crkava. Pesnik Milan Rakić, dok je pisao stihove Kosovskim junacima, pevao je o onima koji su ove što se danas predstavljaju kao ”Kosovo” , porazili i od njih kosovsku zemlju oslobodili:
,, Kosovski junaci, zasluga je vaša
što poslednji beste. U krvavoj stravi,
Kada trulo carstvo oružja se maša,
Svaki leš je svesna žrtva, junak pravi.”
Danas su, u nekim krugovima, ,,kosovski junaci” Bitići, Taći, Haradinaj i albanski teroristi. Svi Albanci, samo ne Srbi. Oni koje su, dok su bili u službi jedne druge sile i u njeno ime zulumćarili, kosovski junaci pobedili.

Ali danas imamo psihotičnu situaciju. Srbi, ili bar njihov dobar deo i listom svi mediji, prihvatili su albanizovanje Kosova. Umesto da se sami, među sobom makar, dogovore da je ta nekakva vlada koju na otetoj zemlji čine Arbanasi i bivši Srbi koji svoju pravu pripadnost prikrivaju još samo iza srpskog imena i prezimena, albanska, a nikako kosovska, da su dokumenta koja ona izdaje albanska, a ne i kosovska, oni, najpre u medijima, pa onda i u ličnoj komunikaciji, čine ono što Arbanasi i žele: priznaju da je albansko jednako Kosovsko.
Dakle upravo isto ono što Arbanasi čine na međunarodnom planu.
Bilo bi jednostavno srušiti svaki takav albanski pokušaj na krajnje jednostavan način.  Dovoljno bi bilo upitati Taćija ili bilo koga od Albanaca,  koji je bio njihov položaj u Jugoslaviji, pa i u Srbiji.
Odgovorili bi da je to  položaj nacionalne manjine ( u staroj Jugoslaviji se nacionalna manjina nazivala i narodnost, pa ssmo imali da Jugoslaviju čine narodi i narodnosti, gde su narodi bili južnslovenske republike članice SFRJ, dok su narodnosti bile nacionalne manjine: Albanci, Mađari, Bugari, Italijani, Slovaci, itd).
Sledeće pitanje bi bilo: Koje nacionalne manjine?
– Nacionalne manjine Albanaca.
(Ne nikakve fantomske nacije Kosovara, nego baš Albanaca. Isto ti se može naći i u starim zapisima, enciklopedijama, pa i u Ecyclopedia Brittanica, makar u unosima pre 1990 -ih).
Tačka. Hvala, nemam više pitanja.
Dakle nema nikakvih Kosovara ni kosovske nacije.

Ali šta čine mediji? Šta rade Srbi? Umesto da se pobune, oni daju vetar u leđa ovoj mimikriji i prevari, te papagajski ponavljaju kako je to ,,Kosovski premijer Hašim Tači”, ,,kosovska policija, carina, Skupština, pregovaračka strana (!?)”, isl, ne shvatajući, (hoću da verujem da to ne čine smišljeno i zlonamerno) da tako onima koji im uzmu ime daju overenu tapiju na sve ono što uz to ime ide.
Jer sve počinje od reči i ,,u početku beše reč”.
Tako se manipulacijom, pridev ,,Kosovski”  umesto da u nama probudi ponos, ratnički duh, rodoljublje i žar, a da prva asocijacija budu epski ciklusi i vitka pojava Kosovke devojke, osunčano polje božurova, polako izmešta iz zajedničke herojske i slavne tačke srpskog nacionalnog bića, i prebacuje u negativnu, nepravednu, ubilačku tačku s likom Hašima Tačija, dvoglavim crnim orlom i crkvama u plamenu…  – . slikama koje predstavljaju uvredu svakome ko o Kosovu ima makar i maglovite predstave.

Ko u Srbiji Albance i njihove institucije lažno predstavlja, s prefiksom ”kosovski”? Ko dovodi narod u zabludu da je Kosovo – Kosovsko, sa značenjem albansko?
Kome je u interesu da Kosovo i kosovsko ogadi Srbima, da bi ga se oni i sami sa gnušanjem odrekli, jer je sve što je kosovsko prema njima neprijateljsko, te  će se neizbežno razviti antagonizam?

Naročito danas od izuzetnog su značaja reči S. Karamurze, – da je ..,, dati lažno ime – podjednako je važno u manipulaciji svešću kao što je u ratu dati diverzantu dobra dokumenta i maskirati ga u uniformu protivnika.”

Na kosovskom počiva grabežljiva albanska šapa, i ona otima sve što taj prefiks nosi: istoriju, tradiciju, manastire, gusle i kosovski ep.
Protiv toga se moramo boriti svim sredstvima u ratu u kome je svako od nas vojnik, a bitka i oružje je samo jedna, jedina reč.
Za početak.

Autor: KIsha. D. Dorado.

Kosovo i Metohija – Nasilje u Metohiji počelo u XV veku i traje do danas: Suze kukavnog naroda

NE postoji oblast srpske zemlje nalik Metohiji – nigde priroda nije tako pitoma i nigde društveni odnosi nisu tako surovi, piše dr Radoš Ljušić, profesor Beogradskog univerziteta u knjizi “Vujkina vremena”, o obespravljenom srpskom življu u Metohiji krajem 19. i početkom 20. stoleća.

feljton--arnaut_310x186

Arnaut ubija kaluđera u manastiru Devič

Od pada Metohije pod Turke 1462. do oslobođenja 1912. godine, proteklo je 550 godina najtežeg robovanja. Bugarski povesničari ovo doba nazivaju “dubok mrak ropstva”, a Milorad Panić Surep naglašava da su tada “živi zavideli mrtvima”. Njegoš je to vreme predstavio stihovima:

Srpskoj kapi svud ime pogibe postadoše lafi ratarima.

Zulumi Albanaca i nepodnošljivost turske vlasti u Metohiji nisu prestajali sve do oslobođenja 1912. godine. Međutim, pomisao da je tu kraj arbanaškom nasilju, bila je zabluda. Kada se s njima započelo – ne zna se, verovatno negde na početku turske prevlasti, u 15. veku, ali se zna da traju do danas.

Pesnik i dramski pisac Jovan Sterija Popović upitao se, u Davorju na polju Kosovu (1854):

Gde je Srbije grob? Je l’ Kosovo? Marica? Prilep?

Ah, sva bedna zemlja opšti plačevni je grob!

O tome zlom vremenu i nasilju ostali su mnogobrojni zapisi u dokumentima i sećanjima. Na jednom dečanskom jevanđelju zapisano je da u to doba “ljudi prizivahu smrt, a ne život” (16. vek). “Ljuti strah i nesreća tada beše: matere od čeda razdvajahu, i od oca sina, mlade robjahu, a stare klahu i davljahu”.

Najteže je bilo u vreme brojnih seoba, prouzrokovanih austrijsko-turskim ratovima i nasiljem turskih vlasti i Šiptara.

Patrijarh Arsenije III zapisao je: “Dokle ćeš nas, Gospode, zaboravljati do kraja, dokle će se naoružavati na imanje tvoje? Ustani, Gospode, zašto spiš, zašto lice Tvoje, Bože naš, okrećeš od nas. I opet vaskrsni, Gospode, pomozi nam imena Tvojega radi”.

Objašnjenje da Božja kazna dolazi zbog sopstvenih grehova uvrežilo se i kod Srba i kod Bugara.

I Bogu se smučio plač raje, piše u jednom dokumentu iz 1844. godine. A dečanski jeromonah Serafim obaveštavao je mitropolita Petra (1856): “… propade vas narod. A osobito nie nigde zuluma ka u Peći i Pećkoj i u Đakovičkoj nahiji, sve turče. Nadežda izgubi se”.

LOV NA HRIŠĆANE: GODINE 1882. ubijen je Milutin Bukumirić iz Istoka, a ubrzo zatim i seoski kmetovi – Fića i Milutin Carević. Artur Evans piše da je celo susedstvo sela Banje prepuno horor scena, navodeći kao primer smrt mladog Sime Lazarića. “Propade stara Srbija! Hrišćani se ubijaju kao divljač; svaki dan ima smrtnih žrtava; svi smo kao apsenici svake slobode lišeni – niko ne sme nikud da se makne“, žalili su se Srbi srpskom konzulu u Prištini (1887).

Rus Giljferding svedoči: “Meštani seljaci ne čine ni jednog koraka bez svoje duge puške i pištolja. Čak ne oru niti napasaju stoku nenaoružani. Putnici se, pak, ne odlučuju putovati ovim putem drukčije nego u gomilama i uz pratnju kakvih bilo kavaza ili domorodaca Albanaca, koji preuzimaju na sebe brigu da ih čuvaju od svojih saplemenika“.

Od većih mesta Peć je Istoku najbliži; u njemu je bilo sedište upravne i sudske vlasti. Ono što su Srbi Pećanci podnosili, to isto, ako ne i gore, trpeli su i Srbi iz Istoka. Protokol pisama opštine Pećke 1870-1880. ispunjen je mnogobrojnim opisima zuluma nad svim žiteljima, posebno sveštenicima i učiteljima, koji često nisu smeli da odu ni do crkve i škole. Narod je uplašen, govore da se ne pamti tako zlo vreme. Pećanci u jednome pismu mitropolitu Melentiju kazuju da je list na kome mu pišu “pun suza kukavnog naroda Peći i Pećkog okružja”.

Evo jednog od mnogobrojnih primera – lokalni zulumćar Sadik Miftarević, predstavljajući se kao Sulj-paša sela Rudnika, rekao je tamošnjim Srbima, dok su se kretali carskom džadom: “Ja sam vaš bog, i vaš paša”, ne dozvolivši im da prođu putem pored njegovog imanja.

Osim što su begovi Arnaute doseljavali u srpska sela, i tako im omogućavali da se šire na račun Srba, često su isto to radili i sami Šiptari. Primer Arnauta Ukčana u selima Crkolezom, Belicom i Suvim Grlom, iz 1890. godine, karakterističan je po mnogo čemu. Pomenuti Arnauti su jednostavno ušli u kuće Srba, u njima ponamestili svoje stvari i uselili “svoje familije, pa nas onda počeše goniti napolje iz naših kuća, veleći – Hajte u Srbiju, ovde za vas više nema opstanka”.

Da bi izbegli nasilje, mučenje i sigurnu smrt, sedam porodica ovih sela odluči se na seobu u Srbiju, uz garanciju uzurpatora da će im pomoći da se bezbedno prebace preko granice. Međutim, kada su stigli na petnaestak metara do granice, napala ih je zaseda Turaka Kolašinaca, i od 73 begunca pobila 57, a spas je našlo svega 16 duša. Arnauti Ukčani pomogli su ovim razbojnicima da plene, pljačkaju i ubijaju nesrećne Suvogrlce, Beličane i Crkoležane.

Branislav Nušić u izveštaju srpskoj vladi piše: “Zulumi su na Kosovu svakog dana sve gori i gori i sve nesnosniji. Raseljavanje srpskog življa sve jače raste. Raseljavaju se sad već i stanovnici varoši”.

Arnauti iz Istoka upadali su i u Kolašinsku kazu, i tamo vršili nasilje nad Srbima. Pren Poljaku, katolik, još nezavrbovan od austrougarskih vlasti, boravio je sa Živanom Arsićem kod konzula u Prištini Simića, spreman da pruži pomoć Srbima. Zulum je morao biti nesnosan kada se poturčilo oko 40 Srba, Istočana 1895, a naredne godine ubijen je Živko Ašanin iz Mojstira.

Posle jednog međuarbanaškog ubistva u Veriću, Fetahovići su spalili kuću čivčije Jovana Vidića; plamen je zahvatio celo selo – izgorelo je 11 kuća i 106 pomoćnih zgrada, žito, seno i stoka, dok su seljani bekstvom spasavali gole živote (1899).

Deo knjige istoričara Radoša Ljušića o zlumu koje su trpeli Srbi na Kosovu i Metohiji objavile su svojevremeno Novosti, 
Radi se o knjizi “Vujkina vremena”, i u njoj se po autorovim rečima, govori o obespravljenom srpskom življu u Metohiji krajem 19. i početkom 20. stoleća.

Воз Београд Зајечар Пожаревац, т’га за југ

( ко одсеца Неготинску крајину?)

Затекла сам јутрос писмо једног познаника с југа. Била је то лишена увода, кратка порука, мало наврат – нанос, као да је писана у узбуђењу.  Био је то, у ствари  вапај човека тешко погођеног небригом.  Ради се о ствари од животног значаја, па ме је замолио  да је поставим на блог и објавим по друштвеним мрежама, на основу чега сам закључила да су сви надлежни и одговорни (одговорни, како то горко звучи!) остали равнодушни, па је ова порука упућена  мени попут писма у боци – последња нада да ће је макар неко негде видети и помоћи.

VOz za zajecar

Неготинска крајина је остала без воза и аутобуса.  Како рече мој познаник, ,,Ништа нам овамо не иде”.  Проверила сам: 17. Октобра поново је укинут воз Београд – Зајечар – Пожаревац, после свега три месеца од како саобраћа. Наводно, ,,због кварова возних гарнитура у Мајданпеку.”  Од 17 – 24. за недељу дана возне гарнитуре нису могле да се поправе ни замене.  Неготинска крајина, којој је главно превозно средство био воз, остала је одсечена од света.  У Мајданпеку се нешто чека. Возне гарнитуре стоје, нити се поправљају нити им се тражи замена.  Шта да раде Неготинци?  ,, Отићи ћемо. Сви”  – одговара док масном бојом на шпер плочи  исписује ,,Кућа на продају”…. Од тог натписа ми се завезао желудац. Како ми је то било познато!

Извесно је да држава не води ни најмање  рачуна о унутрашњости.  У време Југославије говорило се: Што јужније то тужније што је била реална оцена неправедне расподеле средстава, и самим тим  сиромаштва и жалосних услова за живот на југу Србије.  Ипак у поређењу са садашњицом, то време људима све више изгледа као радосни период благостања.

Пријатељ са југа каже да у Неготинској крајини  ,,не раде” ни аутобуси.  Иду, али не иду. Возачи, директори, шефови,  … све постоји, имају канцеларије и примају плате, али превоза скоро да уопште нема.  ,,Не можемо да одемо ни код лекара, ни било који посао да обавимо ако немамо сопствено возило”.

Шта раде људи из Неготина и Крајине у таквим околностима?  Одлазе.  Замандале капије  са прикуцаним натписом: На продају; Окрену се да свој дом последњи пут погледају и одлазе заувек. Многи су отишли и пре него што су успели да нађу купца.

Опште позната је ствар да су села опустела. Нарочито су погранични предели, у којима сваки дан доноси по неку празну  кућу више,  угрожени.

Држава не види да се гашењем ових огњишта гаси и присуство српске државе у Неготинској крајини (и не само овде),  јер територија остаје без њених држављана, пуста. Обашка што су то све погранична места, прецизније уз  бугарску границу.  Коме је у интересу да се ови предели обесрбе и опусте?  Ономе ко тамошњем живљу нечињењем, односно ускраћивањем основних услова за живот тај исти живот загорчава.  Тако се и Косово и Метохија празнила…. Другим речима, власти у Неготинској крајини чине исто што су Арбанаси у сарадњи са анационалним функционерима КП радили на Космету, само много перфидније. Док су Арбанаси силовали, палили и правили заседе, и ширећи сталну атмосферу страха често доводили до тога да мајке не пуштају децу изван дворишта, па чак ни у школу,  ови данашњи одговорни то чине кудикамо суптилније, али су резултат и циљ исти.
Тамо крајем осамдесетих,  била сам дете али се добро сећам, за сеоску славу Петровдан код бабе и деде долазили би пријатељи, родбина, знани и незнани, да предахну, оставе торбе, одморе и попију кафу.   Силазили су ти наши горштаци из планинских села  Грижани, Јунаке, Паруце, Рогозно, Рудине, Војмислић.  Дванаестог јула,  кад су се температуре пеле на преко четрдесет степени, они би сатима пешачили да би стигли на окупљање и одржали обичај.  Можда ће неко рећи да нису могли не би ни ишли; те да сеоска слава није морање; да, али им је исто толико требало и да се домогну продавнице, болнице и апотеке.

Paruce

Косовсокометохијско село Паруце, добило је струју тек крајем осамдесетих,  деценијама после околних албанских

Тада, крајем осамдесетих, затекла сам се на Космету кад је војска уводила у српска села струју.  У то време албанска села су, и поред тога што већина није плаћала,  деценијама била уредно снабдевана електричном енергијом.   Сећам се да су стари плакали од радости и како су горштаци доносили каце са домаћим сиром, кајмаком и иним ђаконијама, те да је све било некако еуфорично и раздрагано. Понегде би се окренуо и ражањ. Сећам се и да смо се пентрали по брдима да пратимо радове;  јаке олује која је наишла,  изненадног пљуска и официра који је, угледавши нас, скинуо шињел и добацио нам га са шаторским крилом, да се склонимо од кише. Сећам се и очију старина, поносних гуслара и наде која је из њих избијала.

,,Вратиће нам се ђеца, сад ће да се врате, има услова, има струје” – и они су искрено веровали да се њихови домови неће угасити као свеће на косовском ветру. … Деца се углавном нису вратила.  Неко време ипак, нико није напустио село.  У таквим околностима задржати људе је био подвиг.

Сећам се и ситне жене у црнини, (не знам у ком је месту то било) која је, попут погнуте сенке тихо додавала воду, кувала и прала. Била је равнодушна према радовима. Људи су у њеном присуству увек постајали тихи и суздржанији и сваки смех би замро, као кад таман облак сакрије сунце.

Заобилазила сам је због те тишине и мрака који је окруживао; нисам знала ништа о њој, а да јесам, села бих и заплакала. Вођа тамошњег КУД ми је касније испричао да је имала мужа и синчића.  Једне изузетно хладне зиме дете се разболело. Чело му је горело а мајушно телашце се тресло.  Она и муж су сваког јутра већ око 3  полазили до болнице, пешке, да би стигли до девет; док би дошли на ред  и  завршили прегледе, већ би било подне, а чекало их је пет сати хода натраг.  И тако данима. Јер ни један аутобус није возио за њихово место. Јер је увек било тешко убацити возило и доцртати неколико станица на карти међумесног превоза.  Јер се ,,није могло” . Изговори.  Истина је да није било ВОЉЕ.   Једном кад су се враћали са прегледа, кући су донели укрућено телашце.  Дечачић је преминуо.  Сећам се и да ми је човек испричао да је жена луда од бола, ишла по снегу боса, празних очију, као без душе. Није реаговала на позиве ни додир, није се одазивала, и тако недељама. Онда је муж одвео у велики град где су се сакрили од бола.  За овај Петровдан је дошла само да обиђе старе родитеље, па на њихову молбу и помаже да се војсци спреми храна.

Сећам се и да је Космет превоз, од муке прозван Космрт превоз, возио свега 6 пута на дан ка већим местима  радним данима,  око 6, 8, 12, 16, 18, и у 20:30. То је било све, с тим што ни један полазак није био сигуран.  Сећам се да је возач једноставно изостао, и кад су га преморени људи питали зашто није дошао, он је осорно одбрусио како је имао неку свадбу у фамилији, и да неће ваљда да вози на дан свадбе.  Ту нема жалбе ни приговора.  Зато што су неодговорни сродници локалних партијских чиновника увек били распоређени на руководећа места, да би потом, системом пирамиде, постављали и запошљавали своје људе где год се укаже прилика, од болнице, преко јавних служби и комуналних предузећа, није се ни могло ни смело пожалити.

Дешавало се да сељани успеју да дођу до града и уз с муком прикупљену документацију стигну до дома здравља, а да у истом нема ко да их прими ни прегледа.  Лекар није ту, сестра није ту, и нико не зна где су ни када ће се вратити.  Људи, често оболели од најтежих болести су чекали сатима све док не дође време за онај последњи аутобус око 20h, а да лекара нису ни видели.  У неко доба чистачица би се сажалила и открила да лекар/ шалтерски службеник итд. ,,слави сину пунолетство, или ставља купус, меси торту или је код фризера Ристе”. И нема тог анафилактичког шока који је приоритетнији од тога. Мале ствари чине живот, зар не.

И народ је одлазио. Није могао другачије да  опстане. Идеолошка деца тадашњих руководилаца наставила су путем својих претходника, не схватајући какве последице носе њихови поступци. Вазда алави и гладни моћи, изабрали су да је показују на наопак начин: ускраћивањем и отимањем, заборавивши да у политици и магији важи исто правило, да је моћан само онај који твори.  Умели су и они да се бусају у патриотизам, у својој простоти и глупости нису укапирали да је патриотизам, ако је искрен, константа, а да може имати разне појавне облике. Патриотизам и родољубље, ако су искрени, надахњују људе да чине добро, уопште на велика дела, а све у најбољем интересу народа и земље.

Највећи и најузвишенији чин патриотизма данас би учинио онај ко би покренуо воз Београд – Зајечар – Пожаревац, и увео ред у јавни превоз у Неготинској крајини. Патриота не би могао равнодушно да слуша ни приче о ђацима пешацима који ходају километрима, по врућини и по вејавици, да би стигли до школе;  искрени родољуб не би никад у радно време затворио амбуланту; возач аутобуса би, ако је патриота, савесно и на време возио и у најудаљенија насеља. Често је тамо превоз и најнеопходнији, јер је њима све далеко.

Време за ново тумечење речи патриотизам је одавно дошло. За почетак нека прва лекција буде беседа св. владике Николаја:

Не кради државу

Не кради државу, јер је скупо плаћена. Браћа твоја изгинула су у ратовима бранећи државу. Они су положили животе своје за државу – како се ти усуђујеш красти и поткрадати ту прескупу тековину? Ова је држава и њихова колико и твоја, и више је њихова, јер су је платили више од тебе; више су уложили у њу него ти. Ја кажем: држава је својина и оних који леже у гробовима колико и оних који играју по салонима, и још више. Ко дакле краде државу, мародер је исто као и онај ко пљачка мртве. Јер и један и други ударају на својину мртвих.

Твоји ђедови и прађедови и чукунђедови борили су се за ову државу, мучили се за њу, уздисали, плакали, знојили се, крвавили се, умирали. Безумниче! Кога крадеш? Крадеш своју најближу својту, која те из гробова проклиње. Одсецаш се од ње и она од тебе. Твоји претци не признају ти право грађанства у овој њиховој држави; они те се отресају пред Богом и убрајају те у род пацова. Кад крадеш државу, крадеш отаџбину своју, земљу отаца својих; и крадеш браћу своју, синове и кћери отаца твојих. Замисли, да сви пођу за твојим примером; да сви почну красти државу своју – шта би било? Земља витезова и мученика претворила би се у јаму пацова! И Бог праведни, који гледа по земљи и тражи људе, одузеће земљу од пацова и дати је људима, странцима из близа или издалека.

Гле, још плачу ратне удовице. Још се муче неодрасли сирочићи, питајући мајку, где им је отац. А мајка им одговара:

Погинуо је за ову државу. Потонуо је у море, и рибе су га појеле.

Ово није разговор једне мајке са својим сиротанима, него многих и многих хиљада мајки удовица са децом својом.

Зар тебе не хвата језа од оваквих разговора, који испуњавају ваздух који ти дишеш од Великог рата до данас? Како да се дрзнеш пружити руку у хазну државну, да украдеш, да заграбиш? У тој хазни је и крв погинулих ратника, и порез њихових удовица и сирочића. Крв и сузе крадеш кад државу крадеш. То ћеш дати својој деци да једу – ту крв и те сузе. Отров ћеш им дати, и потроваћеш их. Тако ћеш достојанство родитеља претворити у подлост убице.

Ово ти не знаш, и не верујеш. Јер не верујеш у живога и свевидећега Бога, страшног ревнитеља правде.

Но доћи ће час кад ћеш сазнати и поверовати, али тај час може бити тринаести.